Postoje ljudi koji svojim delom obeleže istoriju. Takvih ljudi nema mnogo, a još manje je onih koje zapamtimo po tome kako su živeli. Kada takvi ljudi odu ostaje legenda. Priče o njima se često izmišljaju, a nastaju i tabori onih koji će ih napadati i onih koji će ih veličati i braniti. Baš takav čovek je bio Dejan Nebrigić, a svojim životom je dao dovoljno argumenata i za jedan i za drugi tabor.

Oni koji, poput mene, nisu stigli da ga upoznaju za života, sada slušaju te legende i pokušavaju da zauzmu određeni stav. Da ga osude ili odbrane. Ne stajući ni na jednu od te dve strane, već prikazujući njegov život kroz priče Dejanovih prijatelja, partnera i saradnika, Branislav Princip je napravio film „Slutnja anđela“. Kroz njega nam približava način na koji je Nebrigić mislio, govorio, ponašao se i na kraju otišao s ovog sveta.

Principov film smo mogli da vidimo na ovogodišnjem festivalu „Merlinka“ na kome je dobio NOIZZ nagradu. Zato pre nego što nastavim o Nebrigiću, na ovom mestu moram da ukažem i na svoju krivicu, jer sam bio odgovoran za to kome će ova nagrada otići. Naime napravio sam uži izbor među kratkim filmovima s „Merlinke“, a na kraju je redakcija portala NOIZZ donela odluku da upravo priča o prvom srpskom gej aktivisti odnese „najbučniju nagradu“.

Istina, „Slutnja anđela“ nije film koji se istakao po najboljoj režiji ili inovativnom filmskom jeziku, ali snaga kojom je pričao o još snažnijem Nebrigiću pokrenula je buru emocija. Kako su se ređale izjave u filmu, kako su se otvarale nove teme, tako su se osećanja smenjivala, a Nebrigića smo čas mrzeli, zatim voleli, potom smo mu se divili, onda ga sažaljevali i tako u krug.

Film je dao i jedan savršen presek vremena. Prilika da vidimo smo neke slobode ipak osvojili i da oni klinci koji su se osećali slobodno da se poljube možda baš tokom gledanja ovog filma znaju da je to nekada bilo nezamislivo. No, sva ta priča i sve te slobode verovatno ne bismo osvojili da nije bilo hrabrog junaka ove priče.

Nebrigić je čovek kog želite da zagrlite, a koji će učiniti sve da poželite da ga zadavite. Tako o njemu govori njegov nekadašnji partner, glumac Zoltan Pletl.

„On je mene sve vreme pratio, onako opsednuto. Gde god sam ja bio, on se tamo pojavio. On je od mene pravio nadčoveka. Istovremeno je znao koji deo da čačne da izvuče ono najgore iz mene, da načisto poludim“ – kaže Pletl.

Možda je upravo takav scenario doveo do toga da Dejana kablom od računara zadavi njegov bivši partner Milan Lazarov. Šta se tačno desilo te večeri verovatno nikada nećemo saznati, jer je sam Lazarov rekao kako je to učinio pod dejstvom narkotika. Zato je ta situacija otvorila brojna nagađanja i raspredanja legendi u još jednom smeru. Neki govore kako je Dejan bio konstantno izložen Milanovom nasilju, a drugi se pitaju kako je Lazarov uspeo da izdrži s previše eksponiranim i teatralnim čovekom kakav je bio Nebrigić. Ono što je bilo sigurno jeste činjenica da je Dejan obožavao Milana, da mu se divio i da je prijateljima stalno govorio o njemu.

Zapravo sve njegove ljubavi su bile takve. Prijatelji nisu mogli da žive od količine ushićenosti i divljenja s kojim je Dejan pričao o svojim partnerima, a sve te veze su bile prilično burne. Ta ogromna ljubav prema ljudima ga je dovela u brojne pozicije i nije mu dozvoljavala da mirno posmatra ugnjetavanje.

Prva LGBT organizacija

Bio je u antiratnim pokretima, borio se za ljudska prava, ali ono što ga izdvaja jest borba za prava gej zajednice. Koliko je bio beskompromisan u toj borbi pokazuje činjenica da je prvu gej organizaciju Arkadia osnovao 1990, četiri godine pre nego što je Srbija dekriminalizovala homoseksualnost, zbog koje se prema dotadašnjem zakonu išlo u zatvor.

„U tom trenutku je nacionalni indentitet bio jedina važna stvar i jedino se to isticalo, pa je bilo gotovo nezamislivo da se mi sastajemo u Arkadiji kao gejevi i lezbejke“ – kaže Lepa Mlađenović, koja je s Dejanom osnovala Arkadiju.

Dok je javnost gledala njegovu borbu za prava, u njemu samo se odigravao rat za život. Koliko god delovao snažno i istrajno u toj javnoj borbi, u onoj unutrašnjoj je svakim danom sve više gubio. U pokušajima da te gubitke lakše podnese, posegao je za drogom i ona je učinila sve da iz njega izvuče lošeg dečaka.

„On je neprekidno unosio različite supstance ne bi li preživeo. Te supstance su išle protiv njega, dok je on pokušavao da napravi taj prostor da može da bude to što jeste“ – objašnjava Mlađenović.
Međutim, pravo je pitanje kako ostati dobar dečko kada si na svakom koraku vređan? Kada zbog konstantnih telefonskih pretnji Vlastimira Lazarova, oca bivšeg partnera, pozoveš policiju, a ona privede tebe? Kada te na putu do stanice tuku jer si „smrdljiv peder i narkoman“, a tamo te sačeka advokat dodeljen po službenoj dužnosti koji „ne želi da razgovara s pederima“?

Prvi slučaj homofobije na sudu

Upravo ti pozivi doveli su do prvog slučaja homofobije u srpskom sudstvu, iako on nije bio zvanično tako zaveden. Posle višemesečnih pretnji, pozivi su presretnuti, a Lazarov je završio na sudu zbog ugrožavanja sigurnosti. Kako je Nebrigić tog novembra 1999. rekao za „Vreme“ cilj mu nije bio da dobije odštetu ili da neko zbog njega završi u zatvoru.

„Želeo sam da izdejstvujem suđenje ne bi li dali podstrek drugima koji zbog svog seksualnog opredeljenja trpe strašne probleme, spram kojih ovaj moj koji sam ja doveo do suda izgleda benigno“ – rekao je Nebrigić.

On nije doživeo presudu, jer ga je u decembru te godine ubio sin Vlastimira Lazarova. Milan Lazarov je rekao kako je ubistvo učinio pod dejstvom narkotika, a Vlastimir je Nebriguću pretio rečima da je mu je ovaj od sina napravio „pedera i narkomana“.

Dok se s homofobijom sretao na svakodnevnoim nivou, vrlo lično, Dejan je bio na mestu izvršnog direktora „Kampanje protiv homofobije”. Naravno, i ona je bila prava kampanja takve vrste u Srbiji. Međutim, čak i kada Dejana nisu napadali zbog njegove različitosti činilo se kako čini sve da izazove gnev. O tome svedoči scena iz punog autobusa na putu za Pančevo, koja se odigrala 1993.

„Ja sam bila negde na sredini autobusa, a on bliže vratima. U jednom trenutku se prodrao: ‘Jao hani, kako smrde ovi Srbi. Jao fuj, ne bih se jebao sa Srbima’. Svi su počeli da reže. E, u takve situacije je upadao“ – priča Violeta Đukanović, njegova prijateljica i saradnica iz „Žena u crnom“.

Još jednu takvu scenu je prepričala i Staša Zajović koja se desila tokom jedne šetnje u kojoj su sreli Dobricu Ćosića.

„Ide Dobrica Ćosić ka nama i Dejan iskorači i pljune ispred njega. Koliko je to jedan performativni čin. Koliko je to hrabro i neverovatno“ – priseća se Staša Zajović.

Zamišljajući taj čin razmišljam kako bi izgledao susret bilo koga od nas s Nebrigićem. Da li biste pljunuli ili pružili ruku? Šta biste s tom rukom? Da li biste mu čestitali, pomazili ga ili ga ošamarili? Čini se da bi njemu bilo sasvim svejedno, a da bi ga najviše bolelo da samo prođete i da ga uopšte ne primetite, ako je to uopšte moguće.

Piše: Petar Paunović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.