Iako je Jelena Kajgo, svoju najnoviju dramu ROLERKOSTER (Atelje 212) definisala kao komediju, kako i sama rediteljka predstave, Milica Kralj priznaje, ona je neodoljivo napisana kao tragedija savremenog sveta. Taj savremeni svet prelama se i dešifruje kroz sukob dve generacije koje izgaraju u pokušaju da razumeju taj svet, da se u njemu snađu, da mu se prilagode. Dramski svet i tematski krugovi kojima se bavi u pokusaju razumevanja savremenog sveta i naše bliske budućnosti, za rezultat imaju jedan pravi emotivni rolerkoster dve generacije novog doba. Priznajem da je ovo jedan od najboljih savremenih (liberalnijih) dramskih tekstova skorije izvedenih kod nas. Dotiče brojne probleme današnjice i razotkriva njena skrivena značenja: religiju (da li je i koliko važna danas?), (seksualni i rodni) identitet (dece), nove tehnologije i informatiku (upotreba robota), porodične i prijateljske odnose (tolerantnost, otuđenost i usamljenost emigranata), mentalne i duhovne dileme, kroz sukobljavanje tradicionalnog i (post)modernističkog i na kraju nezaobilazne ekologije. Možda zvuči da ima previše tema, ali u skoro dva sata rediteljski sjajno upakovano, pa ne čudi da će mnogi ovu predstavu gledati kao komediju, iako se ispod jedne zone komfornog gledanja krije snažna poruka današnjice.
Predana igra glumaca predvođeni sjajnom Katarinom Marković (Ana), Darom Džokić (Anina majka, pravoslavka), Milicom Mihajlović (Anina poznanica, katolkinja), Jelenom Petrović (Anina prijateljica), Vladislavom Mihailović (Anin muž, Jevrejin), Petrom Mihailović (Anin prijatelj), Teodorom Vinčić (Anin robot) i Simonom Beljac (Anina ćerka) su drugi adut predstave. I zaista ansambl igra kao jedna celina, verno dočaravajući svoje likove, ali bih svakako istakao neobičan lik robota Šile, uloga je nagrađena i (nezasluženo jedinom) Sterijinom nagradom (Nagrada producentske kuće „Scomediasco“ za epozodu). Sve gore navedeno su meni dovoljni argumenti da potvrdim da je ovo jedna od najznačajnijih (najboljih) predstavama ove sezone kod nas. Odavno jedna predstava nije donela toliko dobrih elemenata, a da je toliko surovo realistična (iako je radnja u bliskoj budućnosti), beskrajno duhovita, glumački pokrivena, i što je najvažnije inteligentna, promišljena i nepretenciozna i životna.
Bazični odnos predstave se zasniva na odnosu između majke i ćerke, u kome se ogleda sukob generacija – tradicionalnog i savremenog. U sjajnim glumačkim interpretacijama (komičnim replikama), posmatramo dva različita vremena, dve životna okruženja (Srbija vs inostranstvo / sadašnje vs futurističko). Sjajno napisani dijalozi i opisane situacije u porodici, između prijatelja, sa kolegama. A drama je i inspirisana istinitim životnim situacijama same spisateljice. Zanimljiva priča poznanice koja se pretvarala da je katolkinja kako bi upisala svoju ćerku u vrtić, manipulacija verom zarad postizanja nekog cilja pomalo je neshvatljiva da se danas i dalje mnogi ljudi određuju prema svojim religijskim uverenjima. Tema mešovitih brakova u kojima se postavlja pitanje šta će biti naslednici i kojoj će se veri prikloniti, i da li će ijednoj. Da li mlade danas religija (ne) zanima? Pitanje da li nas danas i koliko naše poreklo određuje i kako se osećaju nove mlade generacije naših emigranata. Kako će se u budućnosti pojmovi nacije i religije uklopiti sa generacijama odraslih na Fejsbuku, Tik toku i Tinderu. Sudar dva sveta između majke i ćerke, preraslo je u sudar dva sveta i dva pogleda na život.
Dušo, reci mami, želiš li da budeš žensko ili muško? Želiš li da budeš pravoslavna ili Jevrejka? Želiš li da budeš ateistkinja ili feministkinja? Hoćeš li se udati? Za ženu ili muškarca? Hoćeš li biti poligamna ili monogamna? Hoćeš li imati decu? Telesno ili vantelesno? Hoćeš li postati terorista? Ili anarhista? Ili trans-humanista? Hoćeš li otići ili ostati?
Rediteljski lepo uobličeno (sa efektnom naglašenim dijalozima, prikazanim situacijama, propraćeno adekvatnom scenografijom, kostimografijom i muzikom) svedoči se da se tehnika i tehnologija svakodnevno razvijaju u cilju da nam se olakša komunikacija, a interesantno, u praksi svedočimo da suštinski prava komunikacija izumire – ljudi se sve manje slušaju, sve se manje razumeju. Zatočeni smo u razne ekrane i što se duže kroz njih gledamo, kao da se manje vidimo. Sto se više sporazumevamo preko raznih aplikacija, u sve smo većim nesporazumima. Što nam je više informacija dostupno mi kao da smo sve izgubljeniji, kao da nam je sve teže da prepoznamo istinu. I u svemu tome snalazi se jedna majka, koja udaje ćerku u London za Jevrejina, a šalje unuku u katoličku školu, najviše vremena ipak provodi sa robotom, kućnim pomoćnikom, gledajući kroz prozor zagađenu sliku velegrada. Da li je to budućnost koja čeka i nas, ne samo emigrante?
Piše: Marko Radojičić
Foto: Boško Đorđević (Atelje 212)
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
