Dok je Isus govorio, neka žena iz naroda uzvikne: Blažena majka koja te je rodila i dojila!
Luka 11:27
Skoro je nemoguće da upamtim snove. Za sve ove godine ne mogu da prepričam deset koje bih makar iole verodostojno preneo sagovorniku. Sećam se brojnih trenutaka kada me san probudi, ali ipak ga zaboravim nakon prvih aktivnosti. Ne budim se samo iz košmara, bude tu i radosnih momenata koje prekinem verovatno da bih što pre to doživeo na javi. Ali ono što pamtim su osećaji. Da li me je nešto bolelo, da li sam se probudio umoran ili pun snage, da li sam ustao iz kreveta spreman da proživim dan ili ga samo – preživim. Međutim, san koji mi je dugo u glavi je onaj u kom se dvojica momaka, verujem par, penju uz brdo po suncu od kog upekne kamen. Nisam siguran o čemu su i da li su išta pričali. Sećam se žute podloge po kojoj hodaju sa tek ponekom naznakom zelenila. Sećam se i lika jednog od njih. I sećam se da im je krajnje odredište bio vrh brda na kom se nalazi kip Bogorodice.
Smatrao sam da je to idealno polazište za roman. Napisao sam nekoliko rečenica, zabeležio atmosferu, ali i dalje nisam znao da li takvo mesto postoji. Sve se ovo dešavalo u vreme lične stvaralačke krize tokom koje mesecima nisam zabeležio ništa više od ideja koje sam, jednu po jednu, ubrzo odbacivao. Menjajući televizijske kanale pažnju mi je okupirala serija koju sam gledao kao mali, a reprizirana je na televiziji iz Bosne i Hercegovine. Nakon odjavne špice, krenule su vesti. Među prvima, ekran je prikazivao kip Bogorodice vrlo sličan onome iz mog sna. Tako sam saznao za Međugorje.
Prema tvrdnjama šestoro dece iz 1981. godine, na brdu Crnica u Međugorju, ukazala se Gospa. Ove tvrdnje još uvek nisu ozvaničene, ipak Vatikan je priznao brojne pozitivne plodove koje se događaju na ovom mestu. Uz blagoslov papa Franje, Međugorju je dodeljen status Nulla Osta, što bi značilo da se ne samo dozvoljavaju već i podstiču hodočašća, iako se decenijama oko ovog mesta vodi polemika uz niz različitih mišljenja.
Poseta rodbini iz Hercegovine činila je da svoj odmor provedem veoma kvalitetno. Uz puno osmeha, dobre hrane i slučajnih susreta, dani su prolazili u slozi i skladu. Te godine je i prvi put u Mostaru osvanula zastava duginih boja na jednoj privatnoj firmi, kao znak podrške Mesecu ponosa. Obilazio sam mnogo pravoslavnih odredišta, među kojima je bila i tada obnovljena Saborna pravoslavna crkva Svete Trojice u kojoj sam išao na liturgiju, kao i manastir Žitomislić. I znao sam da ću napraviti presedan time što ću prvi iz porodice otići u Međugorje, pa o tome nisam ni govorio. U trenutku kada sam ga posetio, početkom juna 2022. godine, nije bilo baš previše turista, koje sam očekivao jer je poznata priča o novcu koji u ovom mestu zarađuju uz komentar „ma koja Gospa, oni samo mlate pare“.
Nakon početnog razočaranja na samom ulazu u mesto zbog prodaje suvenira na svakom koraku, što me inače razočara ispred svih svetinja sa takvom praksom, shvatio sam da sam ušao u mesto veoma ljubaznih domaćina. Da li je to povezano sa onim pričama o novcu ili su se zaista obradovali, nije me bilo previše briga. Krenuo sam ka svom cilju da se, poput momaka iz sna, popnem na brdo i ugledam kip. Usput sam sreo nekoliko grupa žena koje su čitale molitve, oslonjene na kamen. Nijedna od njih nije govorila „naš jezik“, ali sam u njima video ljubav, veru i nadu. Već na polovini puta zažalio sam što nisam poneo više vode. Niko me nije pripremio koliko dugo ću se penjati uzbrdo na hercegovačkoj žegi, moguće jer nikoga nisam ni hteo da pitam. Nastavljao sam korak po korak bez ijedne pauze, dok mi je u ušima iako nisam nosio slušalice, vrlo adekvatno odzvanjala pesma „Gospe moja“ Jelene Rozge.
Trenutak kada sam stigao do vrha i ugledao kip, bio je jedan od retkih trenutaka kada nisam osetio ni mrvicu melanholije kojoj sam inače sklon. Jednostavno, osetio sam blagost. Prišao sam da se pomolim, a tek nakon toga detaljnije sam osmotrio ljude oko sebe. Lica su im, uglavnom, bila nasmejana, što je u priličnoj suprotnosti sa uplašenim očima koje sam do tada viđao na sličnim mestima, jer je jedan od najčešćih motiva priklanjanja veri gubitak. Seo sam na zemlju sa strane i uživao u fantastičnom pogledu sa visine. Diskretno sam pratio vernike koji dolaze i sa uživanjem posmatrao svaki ugao, ne bi li mi što duže ostao u sećanju. Nekoliko minuta kasnije, prepustio sam se daljim molitvama i unutrašnjem miru.
Pošto sam shvatio da sam tu proveo već dosta vremena, ustao sam, ponovo se prekrstio i uputio se nazad. I nije bilo šanse da se setim u koje vreme sam se popeo gore da bih znao koliko dugo sam ostao. Vremenom sam shvatio da to nije ni važno, i da me takva misao samo opterećuje. Vratio sam se rodbini u selu nadomak Mostara. Deda-ujak koji je tih dana bio skoro nepokretan i prilično lošeg zdravlja, zamolio me je da mu dodam hranu. Nakon što je sve pojeo, zamolio me je da odložim činiju i pomognem mu da ustane iz kreveta. Začuđeno sam ga pogledao i pružio mu ruku. Njegova stabilnost bila je mnogo jača nego prethodnih dana, a ja sam bio zahvalan ako je molitva Bogorodici makar malo doprinela tome. Roman o dvojici momaka koji odlaze u Međugorje još uvek nisam napisao, ali možda će ova kolumna pomoći da o tome krenem ozbiljnije da razmišljam.
Piše: Stefan Mihajlovski
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
