Nedelja. Polovina novembra na samom početku oktobra, i možda koji stepen niže. Naizlged još jedan običan kraj sedmice. Stigla mi je poruka “Kasniću dvadesetak minuta”, uz izvinjenje i sve što ide uz to. Dobra prilika da još jednom razmislim u kom pravcu će razgovor ići.

Dvadesetak minuta kasnije, peli smo se pokretnim stepenicama u jednom beogradskom tržnom centru. U moru lažno srećnih lica pažnju mi je privukla jedna rečenica mog sagovornika. “Jedva sam čekao da dođem u Beograd.”

Mislio sam da će razgovor teći, kao se to u narodu kaže, glatko. Dopustio sam sagovorniku da izabere mesto gde bi se osećao opušteno. Međutim, kafić koji je izabrao moj sagovornik je bio bučniji nego što je moj oskudni magnetofon mogao da izdrži. Promenili smo lokaciju. Tih, miran i povučen kafić u centru grada. Lagana muzika, primerci novina iz vremena Drugog svetskog rata i šarene lampe svuda oko nas ubedili su nas da smo na pravom mestu. A Beograd je za mog sagovornika, kako kaže, pravo mesto.

“Ovo je veliki grad gde ljudi generalno gledaju svoja posla i gde ne zanimam nikoga naročito, osim onih koji su mi bliski. U malom gradu iz kojeg dolazim, ljudi imaju tradiciju i naviku da, eto, ulaze u tuđe živote. To je ono što mi je najviše smetalo.”

Želeo je napredak. Da pronađe sebe. To “kod kuće” ne bi mogao. Pridružio se hiljadama studenata koji žele da okušaju sreću u velikom gradu. Beograd je za mnoge sigurnije utočište.

“Volim svoju privatnost i želim da određene stvari zadržim za sebe. Jedna od njih je moja seksualna orijentacija. Upravo je to ono što je izvodljivije u gradu kao što je Beograd, nego malo mesto. Beograd mi svakodnevno pruža priliku da budem svoj, i da biram ljude s kojima ću biti u kontaktu. Dakle, u Beogradu ja sam pravim svoj krug ljudi, ne dozvoljavajući da se taj krug pravi oko mene.”

Iako su, priznaje, ljudi u malom mestu topliji, on sebe nije video tamo.

“U Beogradu se oseća neka hladnoća, ali opet, zaključio sam da jedino u toj hladnoći ja mogu da budem ovakav kakav sam. Jedino u toj hladnoći mogu da budem načisto sa sobom i činjenicom da sam biseksualac.”

Pre nego što će doći u Beograd, o seksualnoj orijentaciji je retko pričao i razmišljao, ali i to malo vremena bilo je ispunjeno pričama sa lošim epilozima, uprkos kojima je odlučio da proba da “obrne igricu”.

“Sviđali su mi se i muškarci i devojke i nisam pokušavao da pobegnem od svoje seksualnosti. Neki ljudi ne mogu da prihvate to sami za sebe.”

Iako pripada LGBT populaciji, postoje i stvari koje ga iritiraju.

“Osećam se loše kada neko ima bilo šta protiv zajednice kojoj pripadam, i kada tome pridaje previše pažnje, kada samo priča o tome. Svi smo isti ljudi, a to je samo jedna mala stvar koja je drugačija. To je samo jedan deo moje ličnosti, ne određuje me kao osobu. Pored svoje seksualnosti imam još mali milion drugih identiteta koji me mogu odrediti. Ali, gle, oni se uhvate baš za nju.“

Moju pretpostavku da je svoju seksualnost otkrio tokom srednjoškolskih dana, sagovornik je uz smeh demantovao.

“Mislim da sam još u osnovnoj školi shvatio da sam bi. Sviđali su mi se i dečaci i devojčice. Meni je bilo čudno, ali sam vremenom shvatio da je to činjenica o koju ne treba da se oglušujem, iako sam u početku pokušavao, što zbog očekivanja drugih, što zbog sopstvenih stavova, a koji su opet rezultat života u malom gradu. Kao što jedan moj drug kaže, svi su strejt dok se ne pokaže suprotno”.

Iako je imao momente kada nije bio zadovoljan sobom zbog svog seksualnog opredeljenja, sada kaže da je najbitnije da prihvatimo sebe, uprkos tome što nam prvi komšija ili poznanik grad ispisuju grafitima “Ubij pedera”. On je sebe prihvatio odavno. Tada mu je laknulo.

“Nisam imao probleme zbog toga što sam bi. Nailazio sam na ljude koji imaju negativno mišljenje o tome, ali me nisu povredili lično. Meni je sve to bilo normalno. Što se duže krije to od sebe, to je gore za mentalno stanje. Ja sam više imao problema u početku sam sa sobom nego što sam imao sa drugim ljudima. To meni nekad može da predstavi problem jer me vuče i na jednu i na drugu stranu, pa ne mogu da napravim balans šta ja zapravo želim.”

Počeo je da istražuje. Zaključio je jedno – ljudi koji omalovažavaju druge to rade jer nemaju pametnija posla. A najviše ih je kada se održava Prajd. Međutim, postoje, kako kaže, neke stvari koje ga iritiraju i kod Parade ponosa.

“Razumem celu suštinu toga. To su ljudi koji su držali to dugo u sebi i moraju da naprave celu scenu. Znam da njih to ispuni. Ali meni to izgleda kao traženje pažnje. Mada, znam kako je to kad je neko neprihvaćen.”

Iako nema potrebu da šeta na Prajdu, svakako podržava zahteve koji se tamo ističu. Veruje da je cilj Prajda upravo to – poboljšanje položaja LGBT zajednice u zemlji.

Zanimalo me je šta misli, kako promeniti „pogled“ društva na LBGT populaciju. Kome pripada ta uloga?

“Mislim da je najveća odgovornost društva. Mada, postoje grupe ljudi koje imaju uticaja na društvo i koje nameću određene vrednosti kao dominantne. Masa to prati.”

Promena nabolje postoji. Tu ubraja činjenicu da je na čelu Vlade osoba koja pripada LGBT zajednici. Pored društva, sagovornik ističe da je i uloga medija ogromna.

“Važno je da se afirmativno piše o LGBT. Ako je sve negativno, onda bolje da se ništa ne piše. Važno je da se šalje pozitivna poruka. Da smo svi mi ljudi. Postoje i dobri i loši ljudi, bez obzira na to koje su seksualne orijentacije.”

Problem je u stereotipima. Oseća to i kada se radi o njemu.

“U mom životu postoji nekoliko ljudi koji ne znaju apsolutno ništa o meni, a smetam im. Problem je što postoji stereotip da su gej ljudi loši. A šta ćemo sa strejt ljudima koji su zaista loše osobe?”

Kafa na stolu se polako hladi, a razgovor postaje sve uzbudljiviji. Sagovornik se sada već u potpunosti opustio i pričamo kao dva stara prijatelja. A koliko pravih prijatelja u životu ima, kaže da ih je malo. Svega troje. Ali je svoju orijentaciju otkrio samo jednoj.

“Ta osoba mi je tu uvek u životu. Znači mi to što me je ta osoba prihvatila, ali nisam gledao na to kao na neku veliku stvar. Iskreno sam očekivao neku veliku reakciju, ali nije je bilo.”

Roditeljima se nije otkrio. Ali se ne plaši da im kaže.

“Reći ću im kad dođe vreme. Sad mi je fokus na nekim drugim stvarima. Moji su skroz opušteni, ne bi im pričinilo nikakvu štetu. Dok sam bio mali, nisam dobijao puno pažnje roditelja. Bili su veoma zauzeti ljudi. Zato sam išao sam kroz svet. Nekome to smeta, a meni je to bilo super jer sam sam istraživao svet, kao Dora.”

Tokom tog svog “istraživanja” otkrio je ko je. Mnogo toga voli da zadrži za sebe. Voli da radi na sebi. Opet, u njemu se kriju dve osobe. Barem se tako oseća. Ali ga to ne sprečava da se oseća opušteno u bilo kojem društvu.

“Volim da izađem na neko opušteno mesto da popijem kafu, ali volim i da odem na neku gej žurku. Na gej žurkama je drugačiji vajb, dok na strejt žurkama važe neka pravila. Gej žurke su meni kao kad neko pokušava da ostavi cigare i posle tri meseca zapali. To te ispuni. To je neki adrenalin. Ponovo je tu meni neko uzbuđenje. Imaju neki svoj svet koji je drugačiji, kao da se ide sa naše planete na Mars. Otvara se neki moj alter ego.”

Međutim, oseća poglede kada izađe na neko “strejt” mesto.

“Muškarci na gej žurkama su nekako ležerniji i opušteniji. Ja sam u redu i sa jednim i sa drugim, mada nisam niti na jednoj niti na drugoj strani u njihovim ekstremima. Na gej žurkama se osećam prihvaćenije, tim pre što tamo ima i strejt ljudi. Meni su zabavnije gej žurke, jer ljudi pre nego što uđu u klub u kojem se održava žurka, ostave svoje, ako ih imaju, komplekse, van. Ja sam siguran da je to zbog toga što tamo niko neće da te gleda popreko, već te ili neće gledati, ili ćeš u njegovim očima videti odobravanje.”

A odobrava li on, uzevši to da je biseksualac, one koji su trans.

“Meni su trans ljudi apsolutno u redu. Ako se njima dopada da oblače garderobu suprotnog pola, ili ako će se osećati ispunjeno nakon promene pola, nemam apsolutno ništa protiv toga. Postoji nekoliko poznatih DJ koji puštaju muziku na gej žurkama i koji su trans. Te osobe na prvi pogled izgledaju kao hladne i nedodirljive, a zapravo su to divna bića.”

Gej ljudi su za njega kreativna bića koja rade na sebi i imaju šta da kažu. Samo su sve to zadržavali u sebi.

“To ih gura ispred drugih ljudi. Oni sebe u jednom trenutku ispolje više nego drugi ljudi. To je kao mala ptica kad uči da leti. Ili kao kad voziš biciklu. Padneš sto puta, ali kad jednom naučiš, onda ti je super jer si se oslobodio.”

Na njega je možda najveći utisak do sada ostavio film “Pored mene.”

“Osećao sam se nekako inspirisano jer je film na pozitivan način prikazao LGBT. Ljudi su dobili sliku kako to izgleda. Dobili su emociju. A to je ljubav, protiv nje se ne može ništa. Prema bilo čemu da je, to se ne dira. U ljubav se ne dira.”

Čak mu je postalo i interesantno što se sve više snimaju filmovi i serije sa gej parovima. Strejt su, kaže kroz smeh, svima već dosadili.

“Postoje strejt ljudi koji gledaju svoja posla i ne zanima ih LGBT populacija. Ali ima nekih ljudi, uglavnom starijih, koji su puni mržnje. Ne zbog gejeva. Ima tu drugih razloga sigurno. Ovako to samo opravdavaju. Razmišljao sam ko je srećan. Onaj ko je sam sebi uspešan. On će da gleda sebe i neće da mu smeta nikakva okolnost. Ako se sviđa nekom, sviđa, ako ne – produži dalje.”
On je jedan od tih – ne dotiče ga. Ne plaši se i ne potiskuje ko je. Potiskivanje svoje ličnosti može da dovede samo do kontraefekta. I bega od javnosti.

“Ti ljudi traže one koji su odbačeni i poistovećuju se s njima. To je za mene jako nezrelo. Zbog toga završavaju u nekim sektama. Čak i gej osobe, jer se osećaju neprihvaćeno, često automatski pretpostavljaju da ih strejt ljudi ne prihvataju.”

Kako se sve više priča o ovoj temi, LGBT populacija postaje nešto “normalno”. Njemu odgovaraju i muškarci i žene. Jedino što mu ne odgovara je mržnja.

“Meni je odvratno da se nešto mrzi bez razloga. Čak i kad se mrzi jer je to mišljenje koje preovladava u društvu.”

Napolju pada mrak. Nismo ni primetili koliko smo se zadržali u kafiću. Ostaje da sumiramo priču.

“Najbitnije je prihvatiti sebe. Poruka za sve čitaoce je da ne moraju da govore nikome, ali da i te kako treba da kažu sebi ko su zapravo oni. Veliki je korak da neko sam sa sobom bude načisto. Imao sam periode kada nisam želeo da budem bi. Sada sam došao do tog stadijuma da se nikad ne bih menjao. Jednostavno, kad se pogledam u ogledalu, sebi kažem Volim te.”

Piše: Stefan Petrović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.