Pre par nedelja išao moj otac na Ravnu goru, poslao mi snimke, ja pitao je l’ to neka njihova parada ponosa, pošto vidim samo muškarce, i to sa zastavama. Kaže to nije „vaša“ bolesna parada, to su pravi muškarci. Srbi, četnici.
Možda njega to na neki način loži. Ipak priča o tome sa toliko žara. Muškarci sa moje parade bude u njemu prezir i nagon za povraćanjem, ali ovi su mu hot. Čim kaže da su to „pravi muškarci“. Odakle mu potreba da meri muškost jednih i drugih?
Kaže tata, tamo svako malo ima po neku kašikaru, a ja navodno imam devojku, verenicu. Tako je morao da kaže jednom prijatelju koji se takođe loži na čiča Dražu, kada ga je pitao za moj emotivni status.
A zbog čega?
– Pa eto.
Kaže svi nose šajkače i simbole krsta.
A zbog čega?
Pa eto.
Kakve emocije čiča Draža budi u tebi?
Moj otac prema njemu oseća ljubav, ali ne znam kako da je definišem.
A onda sedim sa prijateljem na kafi, pričamo tako, ja zadnjim atomom snage branim ruralnu sredinu koju sam odabrao za život.
Moj prijatelj priča o poslu, on je profesionalni konobar. Dakle, maltene batler. I kaže, našao tezgu, VIP gosti i to, i slavljenik ga eventualno odbije, kaže ne želi konobare pedere. Moj prijatelj čuje taj razgovor dok čeka u hotelskom lobiju. Ja pitam koga treba da zovem, kome da pišemo pismo, imam već šablone, prošao sam kroz slično. Kaže, ma pusti, to je tako, ne može tu ništa da se promeni.
Ok, idemo dalje. Šta se još dogodilo ovog leta…
U mom Aranđelovcu, gradu svinjskog pečenja, zabranili Sepra Fest. Za neupućene, u pitanju je nadmetanje u kategorijama najhrskavija kožica, najbolji ražanj (ili mangalo?), najveselija družina itd. Ljudi se okupe, svako peče svoje, a onda žiri traži prase kao sa reklame za Knjaz Miloš.
I čujem – pričaju ljudi, pričaju na svakom ćošku, i na kiosku za igre na sreću, i na ulazu u crkvenu portu, i poštar priča na svakoj kapiji – govore svašta, ali između ostalog kažu i:
– Da je neko predložio da se u Aranđelovcu održi gej parada, da vidiš kako bi to progurali. Pa bi se oni bolesnici šetkali goli oko Karađorđevog spomenika.
To su oni isti koji su se pobunili kada je posle Ribnikara naređena predaja oružja.
„Što da me razoružavaju? Zamisli kuću bez oružja, pa to nema nigde u svetu“.
Baka gega pored mene, ja joj nosim ceger, kaže:
– Je l čuješ? Lepo kaže žena.
– A šta to kaže, bako?
– Pa da se šetaju goli oko Karađorđa. – kikoće se zarazno, to je zabavlja.
– Karađorđe, je l’ to beše onaj što je naredio ubistvo sopstvenog kuma? Moralna gromada, nema šta.
I tako, teraju oni – krivi vegani, kriva opština, krivo susedno selo u kom svi imaju ovce, kriv Vučić, krivi masoni.
– Najbolje neka dopuste kojekakvim bolesnicima neka šetaju. Sad se o njima uči i na biologiji. – kaže moj ujak.
Ali ja nisam poput domaćih pevača i voditelja u klozetu.
– Je l to nešto na moj račun? Je l ti to kažeš zbog toga što sam ja peder? Ti hoćeš da kažeš da sam ja bolestan? Ja mogu da te tužim za to.
Ja znam koga jebeš ujni iza leđa.
Ja znam gde ti idu pare.
A što je najgore od svega, ja znam čak i od čega se lečiš.
Jeste, znam koje lekove uzimaš na recept.
Mora tako, ne vredi. Mora borba, mora prljavo ako treba, nema pametnijeg koji ćuti, nema niskih grana na koje se pada itd, pusti to. Dovoljno je da on zaćuti, jebe mi se šta misli.
Neka misli u svoja četiri zida.
E, da vidiš, odem ti ja potom na promociju knjige Igora Perišića. Naletim tu na Stefana Mihajlovskog, pa se povedu razgovori, i tako od Perišićeve „Književnost i liberalna misao“ stignemo do Vendi i drugih vašarskih umetnica. Ja je napadam, Mihajlovski je brani. Ja kažem kenselovati je, on kaže ona je diva. Ne može to tako, Stefane, ne sme. Je l rekla da treba zabraniti paradu ponosa jer narušava moral?
– Jeste. Ona nema ništa protiv, ima ona prijatelje homoseksualce. Njoj je problem koncept Prajda, uopšte potreba za takvom vrstom eksponiranja. Ali ona je super, nastupa u klubovima.
Jeste, u kojima dvadesetorica skaču ispred nje u transu dok ona urla u mikrofon. Ali kod Amidžića njene izjave čuje milion ljudi. To je opasno. Treba joj onemogućiti medijski prostor, koliko je to moguće.
– Bila je u Guvernanti.
– I vi je niste bojkotovali? Ona na televiziji rekla da je naša šetnja sodoma i gomora, a mi joj punimo džepove parama? Ona još i zarađuje na nama?
Isto je i sa Anom Nikolić.
– Ana je carica. Prsla je jadna, ali je carica. – ne kaže to Stefan, to kažu drugi (pederi). I idu na njene nastupe verno, ne mogu da odole, jače je od njih, kao nestavljanje kondoma, zaborave se, možda kažu još samo ovaj put.
To su oni isti kojima je pevala oduzeta od alkohola, koji su govorili „kakva boginja“. Zbog njih je i propala, zbog površnosti i nehata, i umnoženih jeftinih emocija jer je Marina od jedne tuge pravila tri. Trebalo je ti pederi prvi da joj kažu idi Ana leči se, ali nisu u stanju. Oni da mogu, oni bi se najpre suočili sa sopstvenim prividom života. I vole je čak i kada im kaže šta ima oni da šetaju, aj sad i ona da šeta pošto je strejt. Čak i tada. Prosto je vole. Ona ima pravo to da im kaže, i da se ne lažemo, u pravu je žena. Što bi rekla Vendi, ne živimo više po katakombama, ne vijaju nas po obroncima Tare.
U svoje lično ime želim da se zahvalim društvu što mi je dozvolilo da izađem iz katakombe i što me niko ne juri sa toljagom, po obroncima Tare. Zaista ogroman korak za civilizaciju.
Hajde da napravimo još jedan, mali korak – da našem odnosu prema našim divama i ikonama damo dubinu, pa da vidimo ko su nam pravi prijatelji. Podršci ne sme da prethodi „ne razumem te ali…, nije mi prirodno ali…, nije po Bibliji, ali…, nije mi normalno, ali…“ Serem ti se na takvu podršku, mogu i bez nje.
Znam buljuk homoseksualaca koji podučeni takvim prijateljima misle da nam ne treba dati pravo da usvajamo ili rađamo decu. A znate li zbog čega? Zbog toga što se plaše da im dete ne bude peder.
„Ako ja moram ovako, ne mora on(a)“.
Ma mora! Mora, sve mora! Idemo do kraja, daj i što je oku milo i što nije, samo nek je progresivno. I gole muškarce oko Karađorđa, i transice, i kanabis, i kurve, i usvajanje, daj mi veštačku inteligenciju, i brašno od samlevenih dlaka, i daj da naučim sve moguće polove iako mi je mrsko. Daj, naučiću. Jer tako treba. Ne zbog fluidnih, nego zbog čitavog društva. Daj mi sve sa „bolesnog“ Zapada. Sve da se usvoji i ozakoni. Daj paradu pa makar ona bila kao seoski sabor, samo da se šeta, čak i ako nismo sigurni zbog čega i za koga šetamo.
A zbog čega? – to sad moj otac pita mene.
Zato što se plaše. „Parada nije kakvom bi trebalo da bude“. To je samo izgovor. „Šetaću kad bude kao u evropskim metropolama“. Plaše se. „Šetaću kad je bude organizovao neko kome je zaista stalo do prava LGBT zajednice“. Plaše se. „Nemam potrebu da šetam jer ne mislim da time nešto dobijam“. Plaše se.
Strah, strah, strah!
Svi da šetaju, treba nas što više, da budemo vidljivi, prisutni, nezanemarljivi. Nemamo mi još uvek taj luksuz da pravimo Prajd kakav nam je po meri.
Obuci nešto roze i izađi da…
– Dobro, dokle više? Šta ti je odjednom sa tim ratnim pokličima?
Prekida tok mojih misli dok mi pomaže da skinem stvari sa žice. Iznajmili smo ovo na planini za par dana mira. Nismo ni daleko. Grad je tu ispod nas. Ako želimo, mogli bismo da spavamo i kod kuće. Njemu je tako zgodnije.
– Znaš šta mi je rekla sinoć? – pokušava da se smeši, kao da istovremeno oseća i strah i olakšanje.
– Drži štipaljke. Šta?
– Kaže: svrši, pa ćeš opet.
– Ne razumem. – pravim se. Znam ja vrlo dobro ko je Luna Đogani. Kao što znam i Igora Perišića. Moj intelekt ne isključuje njihov suživot u istoj misli.
– To ti je iz Zadruge nešto, da ti ne objašnjavam sad. Kada smo se zabavljali nije bila takva, imala je interesovanja. Mislim, nisu je zanimali takvi sadržaji. Doduše, nije ih ni bilo. Ali, ne znam šta ti misliš, meni je delovalo kao da je htela da kaže da zna za nas. Kao da mi kaže: svrši sa mnom, pa ćeš posle svršiti sa njim.
Muka mi je od svega.
– Šomi. – zna da mrzim kad me tako zovu. – Mali. Šta si odjednom digao nos. Dođi ovamo.
Ne znam gde da dođem, izgubio se među posteljinama i peškirima koji suvi i mirisni lelujaju oko mene. Sa njih uporno ispiram njegove bračne probleme i tragove njegove sperme, iskuvavam ih na 90 stepeni. Perem ih od prosutih lubrikanata i njegovih priča sa ratišta, kojima se iz neobjašnjivih razloga, kao i moj otac, ponosi. Stavljam izbeljivač da sa njih nestanu slike njegove dece koja će uskoro, jedno za drugim, krenuti u školu.
Poražava me misao da bi se on bolje slagao sa mojim ocem nego sa mnom.
– Komplikuješ, mali. Ne znam zašto čačkaš i praviš problem bez problema. Čitao sam šta si sad pisao za Azdejkovića. Pusti ljude, svako živi kako misli da treba. Šta si se narogušio. Leto je.
Poserem im se ja na njihov kukavički život. I na tvoj se poserem. I na moj se poserem. To nije život, to je surogat života. Ta odsutnost svakog samopoštovanja, taj nedostatak božanskog u sebi.
– Pusti sve, nemoj sad da ispisuješ redove u glavi. Gde si? – vidim ga kako se probija kroz čaršaf. – Hej. Tu si. Slušaj. Gledaj me. Mali, gledaj me ovamo. Ako želiš, ja ću sanjati sa tobom taj tvoj svet u boji. Nemoj samo da pišeš, ne sad. Leto je. Lepo nam je i ovako. Pusti aktivizam za neko hladnije vreme. Hajde samo da uživamo, onoliko koliko nam je dato.
– I da ne želimo više?
Piše: Miloš Perišić
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
