Iako su bezobrazluk i licemerje discipline u kojima Ana Brnabić svakodnevno napreduje, teško da će ikada prevazići ono što je na tom planu pokazala tokom posete Luksemburgu u septembru 2019. godine. Da je neko iz svemirskog broda ili neke udaljene galaksije posmatrao prizore te državničke vizite, lako je mogao da zaključi da je Srbija zemlja u kojoj se pitanje LGBT prava uopšte ne postavlja, kako nikakvih problema u tom smislu nema, kako prajdove ne obezbeđuju oklopna vozila, kako je LGBT zajednica sasvim bezbedna i kako uživa sva moguća prava – od prava na stupanje u bračnu zajednicu, do prava na roditeljstvo.

KULTNI JESENJI KOMAD

Jer, u poseti premijeru Luksemburga Gzavijeu Betelu i njegovom suprugu Gotjeu Desteneju došle su, ni manje ni više – nego premijerka i njena partnerka Milica Đurđić. Događaj su, kako i dolikuje, s oduševljenjem prikazali prodržavni tabloidi, oduševljeni lepotom i skladom koji je tamo prikazan. Večno bezočni Kurir otišao je korak dalje i uskliknuo kako je “premijerkina Milica zasenila sve na stadionu u Luksemburgu”, Blic je saopštio kako “partnerka Ane Brnabić u Luksemburgu nosi kultni jesenji komad koji poseduje svaka žena od stila”, dok je Informer bio još i najsmireniji saopštivši jednostavno da “Ana Brnabić i Batel s partnerima gledaju fudbal”.

Ništa to ne bi bilo ni čudno, ni licemerno, da je srpska premijerka iskoristila bar ovu priliku – ako već do sada nije – da prozbori koju reč o pravima, zakonima kojih u Srbiji nema, da prizna kako je zahvaljujući svojoj poziciji ipak povlašćena, pa čak i kako se nada da će i drugi gej parovi u Srbiji smeti da otvoreno dele fotografije sa svojih porodičnih putovanja, da se urbi et orbi autuju, da imaju decu. Ništa od toga Ana nije uradila: videli smo samo dva nasmejana gej para fotografisana na različitim lokacijama, kao i nekoliko uobičajenih pro-evropskih parola. Premijerka i njena partnerka ponašale su se kao da je sasvim uobičajeno da dve lezbejke putuju po Evropi i zvanično predstavljaju Srbiju. Delovalo je zapravo da su Betel i Brnabić u istoj poziciji, da žive i rade u istom okruženju. Delovalo je uobičajeno.

Deo srpske javnosti je, sasvim očekivano, bio zgrožen ovom posetom, pa se u komentarima čitalaca i na mrežama našla sasvim predvidiva količina govora mržnje, stereotipa i budalaština. Drugi deo, pak, zapitao se u kom je svojstvu dr Milica Đurđić putovala u Luksemburg i ko je to platio: iz budžeta, naime, ne može da se finansira putovanje ljubavnih partnera, prijatelja i prijateljica, komšiluka ili sustanara. Osim stručnog tima, pravo na putovanje imaju samo bračni partneri, što Milica de facto jeste, ali de jure nije, niti (po ovdašnjim zakonima) može biti.

Jedini koji su i zvanično postavili to pitanje bili su novinari lista Danas. Iz kabineta premijerke stiglo je objašnjenje da je Miličine troškove putovanja platila Vlada Luksemburga, što je “česta praksa, posebno kada postoje veoma dobri lični odnosi državnih zvaničnika koji su veoma značajni za unapređenje bilateralnih odnosa dve zemlje”. Navodno, Betel je u maju, kada je sa svojim suprugom boravio u Beogradu, pozvao premijerku i njenu partnerku u zvaničnu posetu Luksemburgu.

Pitanje je, naravno, da li je ovo tačno: vladi Ane Brnabić, posle svega što je viđeno u poslednje dve godine, retko šta može da se veruje. Međutim, i da je tačno i da nije, činjenica je da do sada nije zabeležena situacija u kojoj najviši predstavnik/ca države odlazi u zvaničnu posetu u pratnji svog nevenčanog partnera ili partnerke. Što je s jedne strane fantastično pobijanje uvreženih malograđanskih stereotipa o snazi i važnosti bračne zajednice, ali s druge, u našim okolnostima, predstavlja krajnje licemerje. U Srbiji u kojoj su mnoga prava uskraćena ne samo gej parovima, već nevenčanim parovima uopšte, sad imamo situaciju u kojoj premijerka ima pravo (i tabloidnu podršku) da na zvanična putovanja vodi svoju devojku-ljubavnicu-cimerku?! Da ne pominjemo činjenicu da se isti taj par tretira kao roditeljski, iako je Milica rodila sina kojem Ana zvanično nije ništa osim sustanarke.

MUŽ, MOMAK I TAKO TO

Samo sedam dana kasnije, par Brnabić-Đurđić pojavio se i na Prajdu, gde ih je dočekao transparent s pitanjem “Premijerko, kako je živeti sa svim povlasticama?”. Umesto da se postidi, ili da bar odgovori na (ne)postavljeno pitanje, umesto da obeća nešto smisleno i svima korisno, Brnabić je javnosti poslala poruke koje ne mogu da se nazovu drugačije nego – laži.

“Mislim da se Srbija kreće u pravom smeru i da naše društvo postaje sve tolerantnije”, rekla je premijerka države u kojoj se ljudi međusobno mlate zbog karte za prevozu ili pozajmljene alatke, skoro da su spremni da ubijaju zbog političkih neslaganja, i koja je po mnogim analitičarima na rubu ozbiljnih uličnih sukoba.

“Svake godine je sve lakše i lakše, kada imate vladu koja obezbeđuje da svi imaju jednake uslove”, izgovorila je na Prajdu žena čija je partnerka rodila dete, a kojoj su na “prinovi” čestitali čak i oni tabloidi koji već godinama propagiraju tezu da je homoseksualnost bolest. Vlada koja “obezbeđuje da svi imaju jednake uslove” ista je ona vlada pod kojom je nezamislivo da dve lezbejke prošetaju zagrljene ulicom, ali se pozdravlja kad se u Luksemburgu neke druge dve slikaju za državni dnevnik.

Konačno, premijerka je istom prilikom i politički zablistala, kada je konstatovala kako je i u vreme prethodne vlasti bilo pripadnika LGBT, ali da se u to vreme nisu borili za njihova prava, dok ti isti, kako je istakla, sada njoj prigovaraju da ne radi dovoljno za LGBT zajednicu. Još je istakla da je od početka priznala da je lezbejka.

Sad je, naravno, pravi čas da se prisetimo da uopšte nije tačno da se premijerka nije krila. Nije se autovala sama, već je dopustila da informaciju o njenoj seksualnoj orijentaciji iznese niko drugi do Aleksandar Vučić – kao da je sama nesposobna, nedovoljno hrabra, kao da je i za taj čin neophodan “pater familias”. Dok nije procenjeno da se dovoljno stabilizovala na poziciji premijerke, Milica nije puštana na “svetlo dana”: izvučena je i iskorišćena tek u trenutku kada je procenjeno da bi to moglo da bude politički lukrativno i da se Vučićeva vlast tako predstavlja kao moderna i liberalna.

Na sve ove stvari, šira javnost ostala je nema – kao i u svim drugim oblastima, kao i u svim drugim okolnostima i temama. Jedina pažnje vredna reakcija bila je izjava Dragana Markovića Palme u jutarnjem programu TV Pink, gde je čovek – u svom stilu i sasvim očekivano, rekao da je premijerka na Prajdu bila “sa njenim mužem ili momkom, ili već ne znam šta je”. Voditelji su bili nasmejani, Palma je bio veseo, gledaoci su se verovatno zabavili, a sve je to bila prava Srbija: neopisivo daleka od Luksemburga, tolerancije i istih uslova.

Iako je prilikom ustoličenja Ane Brnabić bilo onoliko nade da će se u statusu LGBT nešto promeniti nabolje, iako je lezbejka na mestu ministarke i kasnije premijerke bila fantastičan politički marketing, iako i danas izgleda beskrajno avangardno kada se Ana i Milica negde pojave zajedno – sve je to bilo i ostalo šarena laža, predstava, iluzija.

Ana Brnabić ne samo da ništa nije učinila, već za sve ove godine nije ni rekla ništa što bi iole uticalo na poziciju LGBT zajednice. Javnom promocijom svoje privilegovanosti, još jednom je poslala poruku da ovde jednakosti nema, a da prava uživaju samo oni koji su ih “zaslužili”. A tako je u Srbiji vazda bilo, i tako će izgleda ostati.

Piše: Tamara Skrozza

Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.