Onog trenutka kada je u javnost dospela fotografija monitora sa zapisnikom o saslušanju u slučaju ucenjivanja bivšeg fudbalera Vujadina Savića, postalo je jasno da Srbija ne prisustvuje informisanju javnosti, već organizovanom javnom linču. Umesto da institucije zaštite postupak, privatnost i sve učesnike u procesu, poverljivi dokumenti su završili u tabloidima, a zatim i na društvenim mrežama, gde su pretvoreni u gorivo za transfobiju, moralizam i brutalno zadiranje u nečiji porodični život.
Prema dostupnim informacijama, osumnjičena transrodna osoba navodno je pokušala da iznudi novac preteći objavljivanjem privatnih snimaka i fotografija. Reč je o klasičnom primeru onoga što se danas prepoznaje kao osvetnička pornografija – teškog oblika nasilja koji podrazumeva ucenu i pretnju objavljivanjem intimnog sadržaja bez saglasnosti. Umesto da se fokus zadrži na tom krivičnom delu, pažnja medija gotovo trenutno se preusmerila na rodni identitet osumnjičene osobe, koji sa samim krivičnim delom nema nikakve veze.
Još poraznija činjenica jeste da privatni snimci, zajedno sa zapisnicima iz policije, nisu ostali u okvirima istrage. Njihovo curenje u medije pokrenulo je i poseban postupak protiv odgovornih u institucijama, ali je šteta već bila učinjena. Objavljivanjem tih materijala povređena su prava svih uključenih – i osumnjičene osobe, i oštećenog, i njegove porodice, koja je preko noći postala kolateralna šteta tabloidske gladi.
U toj atmosferi, Vujadin Savić ostao je potpuno nezaštićen. Ono što dodatno komplikuje ovaj slučaj jeste činjenica da ni LGBT zajednica nije ostala po strani – naprotiv. Deo javnosti koji se inače s pravom poziva na borbu protiv govora mržnje i kršenja privatnosti, ovaj put je jedva dočekao da se priključi linču, uz obrazloženje da je reč o homofobu „uhvaćenom na delu“. U toj osvetničkoj logici, prethodni pogrešni stavovi postali su opravdanje za ukidanje osnovne empatije i prava na dostojanstvo.
Ni fudbalska zajednica nije pokazala ništa više razumevanja. Naprotiv, i ona se u velikoj meri pridružila javnom sramoćenju. U svetu koji i dalje počiva na rigidnim predstavama muškosti, Savić nije kažnjen zato što je prijavio ucenjivanje, već zato što je „izdao“ model tradicionalne muževnosti. Veza sa trans osobom, makar i u kontekstu ucene, u tom sistemu vrednosti predstavlja neoprostiv prestup. Tako je, paradoksalno, čovek koji je prijavio krivično delo postao glavni krivac u očima javnosti.
U tom opštem horu osude, jedini javni glas koji je reagovao drugačije bio je predsednik Republike. Aleksandar Vučić je jasno rekao da mu je žao zbog onoga što se dogodilo, naglasivši da je Savić policiji prijavio slučaj kako bi ga država zaštitila, a ne da bi mu se uništio život. Posebno je ukazao na to da je nedopustivo da policijski materijal i privatni snimci dospevaju u medije i da se time razara nečija porodica pre nego što sud donese bilo kakvu odluku.
Ta izjava otvorila je važno pitanje koje prevazilazi ovaj konkretan slučaj: kako je moguće da u društvu koje se svakodnevno poziva na porodične vrednosti, upravo porodica postaje prva žrtva tabloidnog nasilja? Kako je moguće da niko ne smatra da ima obavezu da kaže „dosta“ kada se pređe granica elementarne ljudskosti?
Slučaj Vujadina Savića pokazao je koliko je transfobija u Srbiji društveno prihvatljiv i funkcionalan alat za javno ponižavanje. Njome se ne napadaju samo trans osobe, već i svi koji se nađu u njihovoj blizini. Ona služi kao univerzalna etiketa kojom se briše složenost ljudskih odnosa i zamenjuje moralističkim sudom. U toj logici, identitet postaje optužba, a privatnost luksuz koji niko nema pravo da očekuje.
Zato ovaj slučaj nije samo priča o ucenjivanju, niti o jednom policijskom propustu. To je priča o društvu u kojem se linč lako organizuje, a solidarnost teško pronalazi. O društvu u kojem su tabloidi jači od institucija, a moralna osveta privlačnija od pravde. I o društvu u kojem se, kada se svi slože da je neko „zaslužio“, vrlo brzo zaboravi da je i dalje reč o čoveku – sa porodicom, decom i životom koji ne može da se resetuje posle naslovne strane.
Piše: Petar Nenadić
Više tekstova iz broja 86 – oktobar 2026. možete pročitati na (Klik na sliku):
