Kadgod poželi da šokira javnost ili da je, pak, još jednom uveri u svoje svetonazore, svaki mudri srpski političar ići će na sigurno i odabrati jednu od dve uvek vruće teme: evrointegracije i prava LGBT osoba. Pošto prva zahteva ozbiljniju pripremu i bar minimalno predznanje, druga je skoro garantovani izbor u situacijama kada su uhvaćeni na brzinu i kada su prinuđeni da govore „iz glave“.

Zahvaljujući svemu tome, izjave o ovoj temi svakako bi ušle u bilo koju antologiju najbesmislenijih i najbizarnijih citata sa srpske javne scene. S druge strane, ako samo malo bolje pogledamo, ispostavlja se da ti i takvi nonsensi imaju i određenu političku težinu – baš kao što priče o evrointegracijama šalju poruku o generalnom usmerenju ove ili one stranke, pokazalo se da svaka izjava koja se tiče LGBT problematike pokazuje kako se koji političar kotira u određenom trenutku. Iako se niko ne zavarava da ovdašnji političari mnogo mare ne samo za LGBT osobe, već i za ljude uopšte, čini se da govoreći o ovoj temi (nesvesno?) šalju i poruku o svom aktuelnom statusu.

LABAVLJENJE STAVA

U tom smislu, primer Dragana Đilasa više je nego ilustrativan. Kao gradonačelnik Beograda, na vrhuncu svoje lične vlasti i vlasti Demokratske stranke, Đilas je izjavama o Prajdu i homoseksualnosti obezbedio mesto u gorepomenutoj antologiji. Svakako najlegendarniju tezu – onu o famozna „četiri zida“, izneo je u avgustu 2009: „Svačije seksualno opredeljenje je privatna stvar i po mom mišljenju treba da ostane u okviru četiri zida. Ne vidim razlog zašto bi neko na taj način pokazivao seksualne sklonosti“. Dve godine kasnije, ostao je na istoj liniji, s manjim zaokretom ka lirici: „Ovo je zemlja u kojoj treba da se borimo za nova radna mesta, za prava naše manjine na Kosovu koja su ugrožena, ovo je danas zemlja u kojoj su neki ljudi primorani da rade u stranim kompanijama za 17.000 dinara, a mi već danima slušamo priče hoće li Gej parada biti održana ili ne“.

ČITAJTE:  Put do gej braka vodi preko dva strejt

Kako mu je opadala moć, a gradonačelnička pozicija krenula da se opasno klima, Đilas je lagano ublažavao svoju poziciju – najpre pričom kako je strašno što se roditelji odriču svoje dece homoseksualne orijentacije, a neposredno pred ovogodišnje izbore i nečim što bi se u najmanju ruku moglo smatrati demantijem sebe samog. Govoreći na predstavljanju godišnjeg izveštaja GSA o položaju LGBT osoba, on je pozvao da se „izvrši pritisak na političare koji se deklarativno zalažu za prava LGBT populacije, a kada se isključe kamere, kada na telefonskoj vezi nije američki ambasador ili neki od ambasadora iz zemalja EU, njihov stav bude mnogo gori od pogrdnih stavova nekih političara koji ih javno iznose“.

IZLETI U ISKRENOST

Isto je toliko zanimljiv i slučaj Ivice Dačića čije je stavove, izrečene pre prošlogodišnjeg Prajda, poverenica za zaštitu ravnopravnosti krajem marta 2014. označila kao akt diskriminacije i vređanje dostojanstva LGBT osoba. „Ravnopravni su sa ostalim građanima, ali nemoj da mi pričate da je to normalno, kada nije… Nemam ja nikakvu mržnju prema njima, samo ne mogu da prihvatim da je to normalno zato što nije prirodno. Ako je to manjina i izuzetak, onda i oni treba da vode računa da ne vređaju osećanja većine“, objasnio je tada bivši premijer, ističući još i da „ako to postoji u zemljama EU, ne znači da mi treba da pružamo podršku toj pojavi“.

Za ovu priču, vrlo je važno da se prisetimo hronologije i ne tako davne prošlosti. Iako je u svojoj prilično dugoj karijeri mnogo puta intelektualno i verbalno „briljirao“, Dačić se o LGBT osobama uglavnom nije izjašnjavao na ovaj način – ako se uopšte i izjašnjavao. Teze o kojima je ovde reč izgovorio je, međutim, svega dvadesetak dana posle rekonstrukcije svoje vlade: rekonstrukciju je „preživeo na nogama“, iz vlade je isterao svog arhineprijatelja Mlađana Dinkića i činilo se da će – uprkos moći Aleksandra Vučića – bar još neko vreme zauzimati premijersku fotelju. Mislio je, dakle, da je jači nego ikad. Baš kao i Đilas na vrhuncu snage, računao je da može da pravi i takve „izlete u iskrenost“.

ČITAJTE:  Novosadski noćni gej život: Yellow koga više nema

POSEBNI SLUČAJEVI

Nemoguće je pričati o političarima i njihovim LGBT izjavama, a ne dotaći se jagodinskog domaćina Dragana Markovića – Palme i njegovih bisera: od onog da u Jagodini nema homoseksualaca, do teze kako je u Srbiji sve više samohranih majki jer su im „pederi ukrali muževe“. U tom smislu, možete li se setiti neke njegove recentnije opservacije na tu temu? Teško. Od najave izbora, preko predizborne kampanje i do dana današnjeg, neumorni Palma nijednom nije lanuo ništa što bi ovde zavredelo pomena. Kad su ga pitali o tome, konstatovao je samo da se Evropom i homoseksualcima u njegovoj koaliciji brine Branko Ružić i da on nema ništa s tim. Nema svrhe ulaziti u prave razloge, ali vrlo je indikativno da je Palma posle godina i godina priče o ovoj – verovatno jednoj od njegovih omiljenih tema, naglo zaćutao baš u trenutku kada se srpska politička scena restruktuira. Da li zato što je za njega suviše kasno da se pospe pepelom poput nekih drugih kolega? Ili jednostavno zato što je shvatio da ga više niko ne shvata ozbiljno?

Za razliku od njega, sveže penzionisani Vojislav Koštunica se, koliko je poznato, nikada nije izjasnio o bilo čemu što se neposredno tiče LGBT populacije. No, kako je tišina ponekad rečitija od buke, već i sama činjenica da o ovoj temi nikada ne govori, jasno pokazuje i Koštuničin stav – koji, kao i u drugim slučajevima, nema baš puno veze s političkom utakmicom i realnim, svakodnevnim životom.

Što se tiče Čedomira Jovanovića, čini se da su njegove svesne i nesvesne poruke biračima nekako iščezle pred vrlo jasnim i praktičnim političkim ciljevima. Iako su mu LGBT populacija i levo orijentisani intelektualci bila prirodna ciljna grupa, on je pred izbore ušao u koaliciju sa sandžačkim muftijom – osobom čiji se stavovi po LGBT pitanju, pitanju žena i pogledu na život i svet uopšte, ne mogu definisati drugačije nego kao radikalno desničarski (da ne upotrebimo neki jači izraz). Sva objašnjenja koja je tim povodom dao, bila su prilično nesuvisla i nerazumljiva, ali je ostalo upamćeno da je usred kampanje rekao kako ne zna „nijednog verskog velikodostojnika u Srbiji, osim muftije, koji je rekao da privrženost i borba LDP za ljudska prava svake manjine nije suprotna principima religije“. Na konkretno pitanje da li se to odnosi i na LGBT populaciju, on je odgovorio potvrdno. Samo nekoliko sati kasnije, sandžačko muftijstvo objavilo je saopštenje u kojem se, između ostalog, navodi da „LGBT orijentacija predstavlja duhovnu i moralnu devijaciju koju je potrebno preventivno i adekvatno lečiti“. Posle svega, biće zaista zanimljivo kako će se Čeda iz svega toga izvući – ako mu partija uopšte i preživi izborni slom.

ČITAJTE:  Lažno predstavljanje na internetu: Slučaj Sherry Pie

ČOVEK ZVANI PPV

U svemu ovome, posebno je misteriozna pozicija novog premijera.

Medijske arhive beleže samo jednu njegovu izjavu o LGBT problematici, iz septembra prošle godine, kada je rekao da „prava LGBT osoba u Srbiji nisu ugrožena i osim izuzetaka nema homofobičnih izjava“. Na prvi pogled, reklo bi se da zapravo nije rekao ništa i da ovo ne zavređuje nikakvu pažnju. S druge strane, međutim, sve što je tu rečeno vrlo je ozbiljno, vrlo konkretno i vrlo zabrinjavajuće. Prava nisu ugrožena, što znači da nikakve borbe za ostvarivanje tih prava ne treba da bude. Homofobičnih izjava nema, pa nema potrebe da „izuzeci“ budu na bilo koji način sankcionisani.

Prilično uvijena, ovo je zapravo teza koja je podjednako maligna kao i neke druge, gore navedene – možda još i malignija, imajući u vidu „čvrstu ruku“ kojom Aleksandar Vučić namerava da vlada. Ili, da budemo sasvim u skladu sa ostatkom teksta: jak je, može mu se. Za sada.

Piše: Tamara Skrozza