Kestenovi moji,

Jesen je odveć bila topla i nalik proleću. Moj vrt je raspevano pupeo do poslednjeg sunčanog dana, što me je činilo neizmerno srećnom. Priznaću vam – bila sam prilično lenja te sam se prepuštala dugim, ali laganim, izletima po evropskom kontinentu, degustiranju najukusnijih jesenjih specijaliteta od divljači, čitanju De Kvinsija i Kroulija, međutim, to me nije sprečilo da održim vitku liniju. Posebno treba biti pažljiv u narednom periodu jer nastupa hladno vreme kada ste naprosto osuđeni na svečane večere i minimum fizičke aktivnosti. No, ugledajte se na mene – uživajte, ali sa merom, i budite vrcavi, histerični, ili jednostavno plešite kad god vam se ukaže prilika – dok vas voze na kakvu premijeru, dok razgovarate telefonom sa najboljom prijateljicom ili kod krojača probate novu haljinu.
Elem, kako se ja izuzetno retko prepuštam apatiji i nemirnog sam duha, odlučila sam božićne praznike provesti u Parizu. Dosta neobičnog sveta učestalo boravi u toj božanstvenoj metropoli koja naprosto zablista! Oduvek sam volela francuske stvari – šampanj, čipku, Gerlanovi parfemi, Apsint, La Kroa… Međutim, kako je opšte poznato da sam široke ruke i da fetišiziram darivanje poklona, dodatno me čini srećnom širok dijapazon najfinijih proizvoda koje poklanjam bliskim prijateljima.

U tome mi često pomaže moj višegodišnji kampanjon gospodin Karden, u čijem golemom stanu boravim kada sam u Parizu. Za razliku od njegove futurističke kuće u San Tropeu, pariski stan bio je naprosto kabinet retkosti pretrpan gomilom bizarnih i fantastičnih predmeta – od haljine Džejn Fonde iz filma Barbarela, preko ručno izrađenih vibratora jednog afričkog plemena do pozlaćene kvake nekih vrata sa Titanika. No kako smo Pjer i ja inače skloni dugim i preteranim razgovorima, laskanjima, tračevima, zaboravimo na vreme te potpuno zanemarimo obaveze koje oboje imamo.
Doza obazrivosti je ipak prisutna te mimo takvih nekontrolisanih, osmočasovnih razgovora, nikako ne smetnemo sa uma važnost noćnog života. Pjer je oduvek bio zaista vanserijski domaćin, pravi kavaljer, i uvek se trudio da mi pokaže najreprezentativnije od Pariza. Tako je jedne prohladne večeri, odlučio da me provede kroz parisku ,,zabranjenu’’ scenu. U pitanju su bili nesvakidašnji klubovi, bistroi i restorani koje, iz ne znam kojih razloga, nisam ranije posetila. U svakom slučaju, naposletku smo otišli u veoma šik bar Važinalet. Krasno mesto, predivne sofe, draperije geometrizovanih dezena, fotelja u obliku usana, ali nakon drugog martinija mlade dame počele su obletati oko mene kao kakvo jato groktavih ptica, a kako ja nimalo ne marim za to, zamolila sam Pjera da idemo dalje. Nakon par mesta, konačno smo stigli u klub Ružičasti Narcis. Prepun prezgodnih ljudi, kako sam naziv sugeriše mirisao je na narcise, muzika je bila gotovo hipnotišuća, i taman sam popravljala svoj ruž kada me se obratio niko drugi nego onaj šarlatan slikar Pablo Pikaso. Nikada nisam razumela zašto je slikao žene tako nakazno i čemu uopšte služe ta kubistička platna, možda za dekoraciju bravarske radionice? Bilo kako bilo, tvrdio je da je oduševljen mojom lepotom i glasom, te mi se klečeći eksplicitno nabacivao konstantno nudeći me burmutom. Ja sam naprosto zanemela. Podignute obrve, razrogačenih očiju, moj izraz lica govorio je više od hiljadu reči. Da nije bilo Pjera, svašta bih mu rekla. Zar se tako vulgarno obraća dami? Nisam ja nekakva lučka radnica da mi nudi burmut i jeftino vino. Nemo sam ga samo diskretno zapalila žarom svoje cigarete! Prostak i vucibatina. Iako sam strahovito bila iznervirana, kako bih zaboravila na taj neprijatni susret, odlučila sam da odem u drugi deo kluba. Tamo sam zatekla nesvakidašnji i pomalo, za mene, šokantan prizor. Prostorija je bila ispunjena isključivo preznojenim, dlakavim muškarcima koji su se frenetično bacakali i treskali uz omamljujuće hitove disko muzike. Poput nekakvog ragbi tima pljeskali su jedni druge po zadnjicama i plećima, neki od njih jedva da su bili odeveni. Pomislila sam – kakvo idealno mesto za pomenutog poganog i sirovog Pikasa!

Tada sam otkrila šta su to medvedi. Sigurno mislite da buncam ili da pišem zaumnim jezikom, ali ja ne mislim na životinje već na posebnu grupu ljudi koji sebe tako zovu. Evidentno je reč uglavnom o muškarcima (nisam čula za žene medvede?) koji su bradati, često krupni, mišićavi ili, pak, debeli, vole da piju puno piva, nose karirane košulje i džins ili kožu i druže se isključivo sa pripadnicima, kako oni vole da kažu, svog krda. Strahovito me je zanimala priča o njima, pa sam pitala Pjera da mi nešto pobliže objasni o čemu je reč na šta je on samo uzdahnuo i rekao mi: „Ali, Sadi draga oni zaista nemaju ukusa! Znojavi su i govore jedna drugom WUF.“ Mojoj znatiželji nije bilo kraja pa sam odlučila da istog momenta saznam nešto više o njima. Ugledala sam jednog odveć krupnog medveda, te sam ga primorala da mi objasni sve u vezi sa njegovom vrstom. Obučen u oskudni kožni kombinezon, predstavio mi se kao Mraz. Kakvo čudno ime, pomislih. Dobila sam sve potrebne informacije i, zamislite, poziv u šumu. Zahvalila sam se na pozivu i zadovoljno otišla sa odgovorima. Tek tada sam shvatila je to Mraz bilo od Deda Mraz.

Razumećete da je ovo otkriće meni bilo neverovatno ukoliko vam napomenem da su moji muški prijatelji sofisticirana, stilizovana gospoda koja uzgajaju orhideje, sakupljaju umetnička dela, bave se modom. Načisto sam se iznenadila kuda ide ovaj svet, ali s obzirom na to da sam odrasla i emancipovana žena koja zna da bajke ne postoje, prihvatila sam da je ono o čemu maštamo u realnosti uvek drugačije što i nije nužno loše.

Sada vam je jasno koliki sam ljubitelj životinja, ali i ljudi, iako je ponekad teško napraviti razliku. Umem biti preka i rigidna, ali sam radoznala te uvek želim informaciju više. Upravo zbog toga volim taj Pariz, uvek nešto novo naučim i fantastično se provedem. Stoga često poželim da je svaki dan Božić!

Mogla bih vam pisati još puno anegdota, ali ovom kratkom božićnom anegdotom htela sam samo da vam sugerišem koliko toga tek imam da vam ispričam. Sigurna sam da naslućujete da pomalo levitiram, dragi moji, ali takva sam uvek pred praznike. Naprosto nisam svoja, obuzmu me žmarci i samo mi je do igrarija, histerije i sulude zabave. Nadam se da ste i vi u sličnom raspoloženju a ja vam do sledećeg broja želim puno medveda, poklona, raspevanih irvasa, šišarki i pahuljica!

SRETAN KVIRSMS!

P.S. trenutno sam u potrazi za delikatnim krznom belog medveda, ako imate kontakt, zamoliću vas da mi ga prosledite.

Piše: Markiza de Sada

Related Posts