Godine 1987. preko deset hiljada ljudi okupilo se na Tajms Skveru da na trenutak ugleda pop pevačicu Madonu, koja tek što je došla iz Kalifornije. Nosila je srebrnu haljinu bez bretela i vatreno crveni karmin. Njena kosa bila je kratko ošišana i ofarbana u plavo. Sa širokim osmehom na licu obratila se publici: “Ova situacija je veoma ironična. Pre deset godina, prvi put sam došla u Njujork, prvi put išla avionom. Nisam znala kuda idem, tamo nisam nikoga poznavala. Zamolila sam taksistu da me ostavi na mestu koje je centar dešavanja. Odvezao me je na Tjams Skver.”
Komplikovana stvar kod mitova je da se oni obaviju oko stvarnosti, poput zmije. Mogao bih da objasnim zašto je Madonina priča čista glupost. Mogao bih da istaknem Saru Šulman, Semjuel Delanija, Hose Esteban Munoza, decenije queer kulture naspram džentrifikacije i komercijalizacije Menhetna. Rekao bih da ovaj komercijalni govor pokušava da opravda nestanak urbanog prostora tog grada u kome su obitavali ljudi koji pripadaju različitim staležima. Tri godine kasnije, Tajms Skver iz Madonine mladosti više nije postojao.
Kako ponovo slušam ovaj govor, mitovi stežu svoj obruč. Naprasno, i ja želim da prvi put otputujem negde avionom. Želim da me taksista odveze u nepoznatu ulicu punu ljudi. “Bila sam zabezeknuta,” rekla je Madona, “deset godina kasnije stojim na sred Tajms Skvera gledajući sve vas.”
Ova godina obeležava tridesetu godišnjicu Madonine turneje Blond Amibition. Prema magazinu Roling Stoun, ova turneja okarakterisala je Madonu kao jednu od najuspešnijih pevačica. Takođe, donela je novo značenje turneji i povećala dozu provokacije i spektakla.
Ova turneja postala je nacrt kako izgleda uspeh u muzičkoj industriji. U dvadeset i prvom veku, promocija albuma pop zvezde doživljava kulminaciju u koncertnoj dvorani, gde se dešava kombinacija teatralnosti, seksualnosti, kontroverze i autobiografije. Muzika ne predstavlja glavnu atrakciju već dodatak plesu, modi i vizuelnom spektaklu. Ono što se dešava na sceni predstavlja samo jedan deo turneje. Performans prelazi na medije i internet, pa publiku podrazumeva svaki očevidac medijskog spektakla. Ipak, pop zvezda mora ovaj detalj da trži u tajnosti, u suprotnom fanovi ne bi potrošili dvesta dolara na kartu.
Razumljiva je potreba da se mitologizuje Madonina turneja Blond Ambition, kao i njena karijera uopšte. To tako funkcioniše, zar ne? Naši idoli stare, njihovi albumi se slabije prodaju. Njihovi životi se možda raspadaju. Komplikovani razvodi, kriza srednjih godina? Sve to budi sećanje na vreme kada su bili mladi. Započinju velike turneje u cilju da ostanu relevantni, ali koncerti retko podsećaju na Blond Ambition turneju. Muški idoli sviraju gitaru i nose kožne jakne; dok žene nose šljokičaste haljine i pevaju pored koncertnog klavira.
Međutim 2010. godine, Madona je uspela da se odupre nostalgičnom narativu, iako je njena muzika postala sve više autobiografska. “Greh je stariti”, rekla je Madona u svom govoru tokom dodele Bilboard nagrada 2016. “Bićete kritikovane, omalovažavane, a vašu muziku definitivno neće puštati na radiju.”
Madona je prošle godine objavila svoj četrnaesti album- Madame X. Ekscentričan i pun energije, inspiraciju za ovaj album pronašla je u brazilskoj fado muzici kao i nemačkom tehnu. Uprkos besu sa tvitera zbog određenih stihova- “I’ll be Israel, if they’re incarcerated” (Biću Izael, ako budu postali zatočenici), trebalo mi je vremena da priznam da sam u stvari veoma impresioniran. Balade kao “Crave” i “Crazy” su osećajne i emotivno inteligentne. Plesao sam i trčao uz “Faz Gostoso” i “Bitch I’m Loca” tokom celog leta. Iako me riskantniji momenti albuma nisu oduševili, treba ga uporediti sa albumima njenih nazovi-naslednicima. Može se zaključiti da je Madame X jedan od najmanje predvidivih pop albuma 2019. godine.
U vidu promocije Madame X, Madona je odradila intervju za Njujork Tajms, sa rok kritičarkom Vanesom Grigoriadis. U članku, Grigoriadis imala zadrške Madoninim pokušajima da seksualizuje ostarelo žensko telo. “Fanovi vole muzičare koji su ostareli, ne samo zato što su poput mašina za putovanje kroz vreme, već predstavljaju odraz starenja nas samih i pružaju nam pokazatelj kuda mi idemo,” napisala je Grigoriadis. “Ali, ja nisam kao Madona… Ja sam majka na igralištu sa prosutim jogurtom na majici.”
Madona odiše ironijom, ruši tabue, otima estetiku, ali da li je ikada ponudila neki trag? Njeni hrabri i zarazni pokreti u publici izazivaju oštre kritike. Dvosmislenost njenog dela što bi se protumačilo kao trag, proističe iz različitih značenja koja joj pridajemo. Prema Kamil Paglia Madona je budućnost feminizma; za Toma Varda ona je zla, bezdušna kapitalistička drolja; a ako pitate Bel Huks, ona je pristalica seksizma i nadmoći bele rase. Svako od ovih tumačenja može biti tačno iako se žestoko ne slažemo sa tim. Ne možemo poreći da je Madona, po ko zna koji put, pogodila u živac.
O ovoj dinamici je takođe reč u tekstu Njujork Tajmsa gde Grigoriadis hvali Madonine uspehe iz ranijih godina, ali kritikuje što je postala preveliki moralista i što je uporedila situaciju kada su joj album Rebel Heart objavili na internetu sa činom silovanja. “Ne bi trebalo da moramo da objašnjavamo ženama da tu reč ne koriste kao metaforu.”
Iako sam zahvalan Grigoriadis što je bila surovo iskrena, ne vidim da je tako efikasno gledati na Madonu kao na “mašinu za putovanje kroz vreme”. Jeste da je ona prepoznala Madoninu nespremnost da poprimi status legende, ipak sa njene tačke gledišta se nastavlja sa narativom nasleđa. Tekst iz Tajmsa predlaže da je diskurs oko njenog nasleđa potpuno rešen. Da li silovanje može da se koristi kao metafora? Da li bi starije žene u većoj meri trebale da ispolje svoju seksualnost? Na osnovu tog teksta, pomislilo bi se da smo svi izvukli isti zaključak.
Ipak, kao što smo i očekivali, Madona je prokomentarisala tumačenje Grigoriadis. “Osećam se silovano,” napisala je na instagramu. “Ženama teško pada da se bore za druge žene, čak i kada se pretvaraju da su feministkinje intelektualci.”
Poznih 80ih godina, Madona se postavila kao komercijalna sila. Njen treći album True Blue postao je najprodavaniji album 1986, godine. Takođe, konstantno je bila u žiži javnosti, posebno zbog braka i razvoda od Šon Pena. Pri promociji svog četvrtog albuma Like a Prayer, Madona je težila da je publika prepozna kao ozbiljnu i uspešnu umetnicu. “Ljudi imaju svoje poimanje mene i mislim da je vreme za promenu,” rekla je za Interview magazin. “Moji prvi albumi su proistekli iz devojčice koja je u meni. Nov album oslikava osobu u koju sam izrasla i brutalno je iskren.”
U mitologiji njene rane karijere razumemo da Madona nije uspela da dobije pozitivne kritike zbog predrasuda muzičkih kritičara. Reči hvale su bile usmerene ka Prinsu i Majkl Džeksonu. U govoru na dodeli Bilbord nagrada, Madona je uporedila način na koji se mediji ophode prema njoj i prema Prinsu. “Mene su nazivali kurvom i vešticom. Stani malo, zar se Prins ne šeta okolo u mrežastim čarapama, visokim potpeticama, karminom i oskudnom garderobom? Da, ali on je muško.”
Mit ide ovako – da je i ona kojim slučajem muško, kritičari bi je obožavali. Da li je ovo uopšte tačno i kojim delom je oblikovano PR-om? Imajući u vidu njen govor, prisećamo se da je Madona u sred najvećeg uspeha Blond Ambition, držala distancu od feminističkog diskursa. Za magazin Interview ona je potcenila ženski pokret jer “misle da moraju da se oblače i ponašaju kao muškarci da bi imale moć. Mislim da je to čista glupost.” Za magazin Cosmopolitan, požalila se da feministkinje nisu shvatile njenu šalu. “Mislim da se javnost umorila od pokušaja da protumače da li sam ja feministkinja ili ne.”
Za Nujork Tajms Grigoriadis je skrenula pažnju na ovaj propust: “Za nekoga ko je pokrenuo treći talas feminizma, Madona nije bila spremna da prihvati feminističke principe.” Naravno lako je optužiti Madonu da je licemer da iskorišćava stereotip da su feministkinje dosadne i nezanimljive. Ipak, ova promena ne predstavlja korak napred.
Zapravo, Madonin izgled sa početka karijere može se protumačiti kao moć izvučena iz ograničenja patrijarhata. Njeno prizivanje katolicizma pomoglo je da se uobliči teorijsko pitanje o rodnim ulogama u opipljivoj stvarnosti, lako prepoznatljive mejnstrim publici. Poput Brusa Springstina a kasnije i Lejdi Gage, Madona je bila oličenje poteškoća sa kojima se suočavala radnička klasa u naporima da žive u skladu sa pravilima crkve; verovali su u žrtvu i obožavali svoje očeve, ali njihovi životni izbori i želje bili su suprotni onome o čemu su učili u crkvi. Madona je taj tabu predstavila javnosti.
Motiv loše devojke ponovio se u Blond Ambition, a još više u filmu Dick Tracy gde je glumila pevačicu u kabareu. Tek u pesmi Express Yourself je Madona pokazala svoju fasciniranost muževnošću. Pojavila se na vrhu stepenica u crnom odelu i zalizanom kosom. Na podnožju stepenica čekala je grupa igrača koji su radili sklekove i željno gledali ka njoj. Odmah se znalo ko je glavni.
Kada je skinula sako, ugledali smo famozni špicasti brus. Poznavaoci mode prepoznaju ovaj korset, koji je dizajnirao Žan Pol Gotje, kao simbol početka devedesetih; prodat je na aukciji za više od 20.000 dolara. Gotje se u intervjuu za Njujork Tajms prisetio te saradnje: “Madona je odmah znala šta želi. Svidela joj se moja garderoba zato što predstavlja spoj muževnog i ženstvenog.”
Iako je Madona dosta puta menjala svoj stil, ovde moramo potražiti ako želimo da u potpunosti razumemo vezu između njene muzike i onoga što je prikazano. Špicasti brus je reči pesme sproveo u delo. U vladavini patrijarhata na žensko telo se gleda kao na nešto nežno, na izvor života. Madona je postavila pitanje- zašto je žensko telo potčinjeno?
Špicasti brus otelotvorenje je konflikta koji je relevantan i danas. Trideset godina kasnije čini se da poznati često odlučuju da obuku korsete, kao da su nostalgični za moći koji je taj odevni predmet nekada imao. Nisu uspeli da dođu ni blizu snazi špicastog grudnjaka.
Da je Madona bila muško, da li bi je kritičari izjednačavali sa Prinsom? Ovde mitologija postaje stvarnost. Pitanja o njenom nasleđu su postavljena tako da nude kratak odgovor. Kakva vrsta mizoginije može da ospori da je Madonina karijera bila zatrovana seksizmom i starosnom diskriminacijom? Da li sam ja nazadan zato što želim da komplikujem narativ? Postaje skoro pa nemoguće da objasnimo da je naš sadašnji okvir ograničen oslanjanjem na nagađanja – mi ne možemo znati šta je moglo da se desi – i neuspehom da uzme u obzir faktore pored roda, kao što su rasa i društveni stalež.
Kasnije osude javnosti postali su osnova eseja Bel Huksa iz 1995: “Madona: Plantation Mistress or Soul Sister?”. On je istraživao njenu ambivalentnost prema korišćenju crnačke i gej kulture u okviru Blond Ambition. Njena subverzija muške moći zavisila od potčinjavanja crnaca, posebno crnkinja. “ Izgled koji Madona najviše koristi je onaj tipične “bele devojke”. Ona uvek mora da se postavlja kao autsajder u odnosu na crnačku kulturu,” Huks nastavlja. “Upravo joj taj položaj autsajdera omogućuje da prisvoji crnačko iskustvo, čak i kada pokušava da zamaskira svoje postupke rasističke agresije i predstavi ih kao afirmaciju.”
Kritika se naravno ne odnosi samo na Blond Ambition. Pre Madone, bilo je vreme Elvisa Prislija i Dženis Džoplin- mitologija američkog rokenrola počiva na unižavanju kulturološkog duga koji belci rok zvezde imaju prema crnim bluz muzičarima. Kada je 1981. Prins nastupao kao predgrupa Roling Stounsa, rasizam i homofobije od strane fanova Stounsa, prethodno spomenuti dug postao bolno jasan. Možda u naslovima Prins nije okarakterisan kao veštica, možda tabloidi nikada nisu objavili njegove gole slike- kakvu god privilegiju on imao zato što je muškarac nije bilo dovoljno da oni ne bacaju voće i ostatke mesa na njegov bend.
Huks ističe da ako odlučimo da previdimo uticaj crnačke kulture da onda namerno okrećemo glavu i poričemo. Deo spota za pesmu Vogue gde je Madona iskoristila koreografiju koja je nalik na dreg nastupe iz ballroom scene, česta je početna tačka diskusije o njenoj tendenciji da prisvaja tuđu kulturu i rasu.
Neizbežno, Madona je odgovorila na ovu vrstu kritike. “Mogu da me poljube u dupe,” rekla je 2015, u intervjuu za Hafington Post. “Ja ne prisvajam ništa. Pričaju kako je Elvis Prisli ukrao afroameričku kulturu. Naš posao umetnika je da preokrenemo svet naopačke i da podstaknemo publiku na razmišljanje i da ne uzimaju ništa zdravo za gotovo.”
Možda je Huksovo tumačenje veoma zahvalna perspektiva kroz koju možemo ponovo da proživimo Blond Ambition. Ipak je era Trampa obećala vrstu obračuna sa našim nacionalnim mitologijama – hajde da to nazovemo eshatologijom. Koje su to glavne nepravde na kojima se bazira naša sloboda? Naravno, možda nas umetnici teraju na razmišljanje ali šta je sa ogromnim korporacijama kojima pripadaju naše pop zvezde? U vreme kada su kulturološka proizvodnja, interes korporacija i nasilje od strane državnih organa u direktnoj vezi, na koji način umetnost može da nas natera na razmišljanje?
Od eshatologije našeg vremena, kontra mitologija nastaje. Sistem možda jeste nefunkcionalan, klimatske promene nas uništavaju ali makar umetnici naš svet ne okreću naopačke. Umesto toga nas uzdižu. Uzdižu marginalizovane grupe i suprotstavljaju se nepravdi. Potezi ka progresivnim vrednostima nisu uvek cinični već ih zvezde koriste za promociju albuma i reklamiranje proizvoda.
Toliko ovoga je veštački. Upravo nas je na to Huks upozorio i optužio Madonu na isto to. “Da, moguće je da zaposlite gej ljude, da podržite AIDS projekte a da i dalje budete pristrasni u vidu patrijarhalne heteroseksualnosti. Vrednost svega transgresivnog i potencijalno osnažujućeg feministkinjama i muškarcima a tiče se Madoninog rada, može se umanjiti onim nazadnim delovima koje sadrži.
Ako Blond Ambition predstavlja primer uspeha u industriji zabave onda je ovakva kritika definitivno opravdana. Ali smatramo da mora da se povuče razlika između Madone i njenih naslednika. Uzmimo kao primer njen nastup uz pesmu “Cherish”. Madona je obukla roze haljinu dok svira harfu, okružena trojicom plesača koji su na sebi imali samo plave repove poput muških sirena.
Ovde je predstavila muževnost na potpuno drugi način, crpeći ga iz drugog izvora. Predstavila je muške sirene kao gej, ali su oni svoje repove dizali u uspravni, erektilni položaj. Da se kaže da je ovo predstavljanje nazadno, odbacuje energiju i eleganciju tih plesača. U vreme kada su predrasude vezane za AIDS okarakterisale queer muško telo kao slabo, bila je prava retkost za zvezdu sa Madoninim ugledom da predstavi queer muževnost van okvira ove bolesti.
Genijalnost nastupa uz pesmu “Cherish” leži u vezi između muzike i vizuala. Za vreme Blond Ambition nije postojala garancija da će gej ljudi biti sa nama zauvek. Od smrti njenog učitelja plesa iz detinjstva kao i jednog bliskog prijatelja, Madona je na svojoj koži osetila posledice AIDS virusa. Trideset godina kasnije, jako malo očekujemo od zvezda koje koriste queer kulturu. Možda nam je najlakše da Madonine napore uzmemo zdravo za gotovo i prebacimo cinizam i prazne gestove sadašnjeg trenutka, na nju.
Trideset godina nakon svetske turneje Blond Ambition, jasno je da Madona više nije na vrhu muzičke industrije. Madame X turneja naišla je na pomeranja i otkazivanja, mahom zbog Madonine povrede kolena a i zbog toga što se nekoliko gostiju nije složilo sa zabranom korišćenja telefona tokom koncerta. Ona je podsetila svoju publiku: “Kraljica nikada ne kasni,” na šta je jedan obožavatelj odgovorio tužbom.
Madonina motivacija za odbijanjem mitologije doseže van seksizma i starosne diskriminacije. Ona stvarno izgleda neumorno, jedva čekajući da sebe ponovo transformiše. U intervjuu za Tajms priznala je da je njena stara muzika umara. “Čula sam ih do sada milijardu puta, i želim da pobegnem od toga.”
Madonina pojava 2020. godine predstavlja protivrečnost sadašnjem trenutku, jaz između naših zamišljenih ideala i stvarnosti koju proživljavamo. Teško je reći koji deo Madonine dezorijentacije dolazi iz želje za publicitetom. Skorašnji problematični trenuci su njene instagram objave o Nelson Mandeli i Matin Luter Kingu meni čine kao da nemaju dodir sa realnošću više nego provokativni.
Ipak, moram da postavim pitanje: Ako raščlanimo mit koji je Madona, čime ćemo ga zameniti? Nisam ubeđen da naš sadašnji okvir može da izdrži težinu te diskusije. Na primer, katolici nikada nisu došli do zaključka koje je njihovo mišljenje o Madoni – ona je samo uspela da kristališe bolne prelome unutar katoličke crkve. Slično tome, postoji dosta gej muškaraca kojima je ona odvratna, kao što postoji dosta crnkinja kojima je inspirativna. Prirodno je da mislimo da na osnovu zajedničkog identiteta svi imamo isto mišljenje, ali plašim se da je to kontraproduktivno. U stvari nas samo lišava jedinstvene subjektivnost.
Teži je zadatak da damo svakome od nas naš prepoznatljivi stav sa svim svojim unutrašnjim kontradikcijama i koncesijama. Ali je ipak efikasno. Ja bih na primer pre sve ispitivao nego da se složim sa većinom, pre bih preispitao sva svoja verovanja i uverenja. Ako postoji umetnik koji to može da probudi u čoveku onda je to Madona.
Pre ili kasnije, Madoni će doći prirodan kraj. Možda neće umreti kao Prins ili Majkl Džekson, bolesna, oronula i navučena na opijate, ali će svakako njeno telo otkazati. Možda će se tek tada osloniti na nasleđe Blond Amibition. To je ono što nam najviše ne da mira o budućnost: koliko god da se mi opirali, naša sudbina biće predodređena mitovima.
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
