Izbor četiri premijerne predstave u aktuelnoj sezoni koje su svojom tematikom i estetikom repertoarski iskorak u poprilično koherentnoj pozorišnoj sceni Srbije, kada su u pitanju društveno angažovane (lgbt) teme i mesto mladih u njoj.

MIDLSEKS
Trenutno najangažovanija rediteljka mlađe generacije kod nas, Jovana Tomić zajedno sa dramaturgom Dimitrijem Kokanovim, kao i članovima ansambla, postavila je na sceni „Pera Dobrinović“ Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (koprodukcija sa Omladinskom prestonicom Evrope Novi Sad, OPENS) novu predstavu „Midlseks“ Džefrija Judžinidisa. U osnovi je priča o interseks osobi (Kal Stefanidis, ugledni diplomata Stejt departmenta) koji je odgajan kao devojčica, da bi u tinejdžerskom periodu uočio različitost svog tela u odnosu na vršnjake i nadalje nastavio da živi kao muškarac. Suočavanje sa svojim telom, okolinom, porodicom, identitetom, sled je u životu svakog od nas, ali šta kada naše telo ili um odstupa od onoga što okolina smatra „normalnim“? I zašto čovek ima potrebu da svrstava stvari po određenim normama i nepisanim pravilima. Odvažna mlada ekipa progovara o ovom prirodnom fenomenu: polovima, suočavanju sa sobom, strahovima, te postavlja pitanje šta je danas „normalnost“, zašto čovek ima potrebu da svrstava stvari po određenim normama i nepisanim pravilima. Slojevit, duhovit i oštar, kultni roman „Midlseks“ (objavljen 2002. godine, nagrađen Pulicerovom nagradom i u toku je snimanje i serije za HBO), kroz porodičnu priču grčkih emigranata u Americi, govori o gorućoj potrebi svakog od nas, a to su lični izbor i sloboda. To je epska priča o višegeneracijskom putovanju mutiranog gena od zabitog seoceta u Maloj Aziji, preko Detroita, do Berlina, u kojoj odjekuju i događaji sa svetske istorijske scene: grčko-turski sukobi, čuveni požar u Smirni 1922, masovno doseljavanje u Ameriku, prohibicija, Drugi svetski rat, crnačke pobune u Detroitu šezdesetih.

Rediteljski pristup Jovane Tomić je precizan, stilski i vizuelno usklađen (scenografkinja: Jasmina Holbus, kostimografkinja: Maja Mirković, koreograf: Igor Koruga, kompozitor: Luka Mejdžor) sukcesivno povezujući različite vremenske periode i mesta, likove i radnje kroz jedinstven scenski prostor upotpunjen sjajnim podmlađenim ansamblom. Dramska radnja je upotpunjena naracijom glavnih glumaca, u potpunosti sigurnih i samouverenih uloga Bojane Milanović (Kaliopa) i Branislava Jerkovića (Kal). Kroz njihove monologe, dijaloge – ispovesti, pokušavamo da razumemo temu o kojoj se ne priča skoro uopšte i koja je izuzetno velika i važna i o kojoj se jako malo zna. Oni nas uvode u priču, vode tok radnje, govore o svojim emotivnim i telesnim promenama i iskustvima, ali i detaljno o svakom članu svoje porodice kroz tri generacije. U predstavi igraju sjajna plejada (mahom mladih) glumaca: Zoltan Molnar, Draginja Voganjac, Sonja Isailović, Aleksandar Sarapa, Tijana Marković, Aljoša Đidić, Dimitrije Aranđelović, Vukašin Ranđelović i Mia Simonović. Ravna crta prikazivanja radnje je ublažena sjajnim scenskim pokretom – koreografijama, dinamičnim promenama u scenografiji, muzici, kostimima koji su dočarali epohe i komičnim glumačkim elementima koje scenski upotpunjuju radnju (posebno ističem Tijanu Marković). Ipak, za predstavu od puna dva sata, nedostaje brži ritam. Deo zarade od predstave usmeren je na programe za osnaživanje mladih, a tematika predstave je više nego dovoljna preporuka da se pogleda.

Davanje prostora i promišljanje pozicije interseks osoba je donelo, mimo očigledne političnosti i društvene odgovornosti, intimnost u preispitivanju identiteta pojedinca spram zajednice. Analizirajući te relacije, u slučaju Judžinidisovog romana, dobili smo spektar društvenih tabua koji nas definišu i uslovljavaju danas… Jovana Tomić, rediteljka

ČITAJTE:  Iskustva manipulacije: Treći Hartefaktov Prajd pozorišni festival

GOSPOĐICA JULIJA
Remek delo Augusta Strindberga „Gospođica Julija“, jedna od najizvođenijih drama u svetu, premijerno je izvedeno na velikoj sceni Opere i teatra Madleninanum u Zemunu. Reditelj svetskog renomea, Haris Pašović postavlja i uspešno adaptira intimnu, psihološku i naturalističku savremenu aktuelnu ljubavnu priču o rascepu u kojoj se nalazi i glavna junakinja, ali i ostali likovi. U savremenom čitanju „Gospođice Julije“ radnja se dešava na jednom izolovanom imanju na Bohinjskom jezeru, u domu slovenačkog bogataša. Njegova kći jedinica Julija strada posle jedne teške noći u društvu svoje posluge, koju čine mladi emigranti iz Srbije, Makedonije, Bosne i Hercegovine. Među njima je i zanosni junak Žan, mladić koji se našao u ljubavnom vrtlogu sa svojom gospodaricom. U komadu, pored psihološkog elementa, postoji i klasni elemenat. Julija, motivirana dosadom, ali i nastojanjem da razbije moralne i druge barijere koje stvara njen položaj, započinje flert, a potom i ozbiljnu vezu sa Žanom koji joj, usprkos niskom društvenom poreklu, imponira svojim fizičkim izgledom. Radnja prikazuje kako dvoje ljubavnika nastoje dominirati i manipulisati jedan drugom – Julija kao pripadnica više klase, a Žan kao muškarac. Klasni jaz iz
Strindbergovog vremena aktuelan je i danas. U svojoj adaptaciji drame Pašović je uveo i balkanski problem odlaska desetina hiljada mladih ljudi u EU, koji su često i visoko obrazovani, ali rade poslove za koje se nisu školovali, što je velika tragedija. S druge strane, mlada naslednica Julija je u svojoj zemlji, nasledstvo joj donosi bogatstvo, ali ne i toliko nužnu sreću. Kao prava gazdarica, Julija postaje bahata, destruktivna i konačno autodestruktivna. Ona traži smisao, ljubav, želi da bude voljena, ali pokušava to da dobije na pogrešan način.

Predstava je u pozitivnom smislu, najveći repertoarski dramski iskorak koji smo mogli videti u ovom pozorištu u poslednjih par godina. Jedan klasičan tekst, obrađen na savremen, moderan, izazovan, scenski atraktivan način uz konotaciju društvene angažovanosti i odabir sjajnih mladih glumaca. Rediteljski pečat je svakako najzaslužniji da se jedno potencijalno dosadno i arhaično čitanje teksta (napisanog pre više od sto trideset godina) postavi efektno na scenu. To se pre svega ogleda u sjajnim rešenjima – ukrasima upotpunjeno izvrsnim autorskim timom iz regiona: moderna i funkcionalna scenografija Aleksandra Denića, kostimografija Irme Saje i Vanje Ciraj Džudža, originalna muzika Marka Grubića, koreografijama Igora Pastora i sjajna dramaturgija Jelene Paligorić Sinkević. Glumački ansabl je tome doprineo još više. Za naslovnu ulogu odabrana je Sara Dirnbek, mlada zvezda slovenačkog teatra; Strahinja Blažić je u ulozi Žana, Mina Pavlica u ulozi Kristine, kao i još šestoro mladih glumaca (Katarina Bradonjić, Ksenija Repić, Sofija Kovačević, Nikola Knežević, Jovan Veljković i Filip Stankovski) u ulozi hora posluge. Dramski su likovi urađeni besprekorno, jasno, upečatljivo, precizno opisujući stanja njihovih duševnih života, njihovih seksualnih nagona i strasti, ličnih drama, porodičnih sukoba, sve kroz pomenutu analizu društva i njegovo delovanje na razvoj ili uništenje pojedinca. Obnažene scene Strahinje Blažića upotpunjuju u potpunosti njegov bunt klasnim razlikama i ljubavi iz koristi. Svakako trenutno najbolje premijerno čitanje koje se može pogledati ove pozorišne sezone kod nas.

Strindberg je snagom svog umetničkog genija napisao psihoanalitički komad par excellence, pre nego što je Frojd formulisao osnovne principe psihoanalize. Komplikovani muško-ženski odnosi; destrukcija i autodestrukcija; tabuizirana ženska seksualnosti i seksualnost uopšte; represija porodice i društva na pojedinca – to su sve i naše teme danas. Ova predstava vraća fokus na unutrašnji svet pojedinca. Haris Pašovič, reditelj

ČITAJTE:  Femkanje: Komedija za veselo društvo

U RALJAMA ŽIVOTA
Na velikoj sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta (u koprodukciji sa Beoart produkcijom iz Beograda) premijerno je izveden komad rađen prema romanu „Štefica Cvek u raljama života“ (1981), Dubravke Ugrešić koji je dramatizovala i adaptirala Biljana Srbljanović, a režirao Andrej Nosov. Junakinja ovog melodramskog i duhovitog romana dobila je status ikone u hrvatskoj književnosti, a delo je postalo popularno kada je snimljen film „U raljama života“ (1984) u režiji Rajka Grlića. Dramatizacija romana ide u pravcu važnih pitanja za generaciju onih koji imaju naivne ideje o ljubavi i pronalaženju životnog partnera. A radnja je umesto u Zagrebu, smeštena u Beogradu, fokusirajući se na savremene muško-ženske odnose, spajajući umetnost i zabavu. Predstava prati ljubavne muke mlade devojke Štefice (i dve njene drugarice) koja stanuje sa svojom starom tetkom, misli da se život nalazi negde drugde i čezne za ljubavlju. Slušajući savete drugarica suočava se s nemilosrdnom prirodom ljubavnog života karakterističnom za naše krajeve – sirovinama, mačo frajerima, frigidnim intelektualcima. Ali život joj uporno izmiče i ona vreme provodi u tetkinoj kuhinji. Iako se radnja predstave značajno razlikuje od romana i pomenutog filma, isti likovi su zadržani, ali su im uloge malo promenjene. Umesto ljubavnih (seksualnih) partnera, sada su to u prijatelji ili partneri njenih prijateljica. Radnja je uspešno osavremljena, imajući i vidu sadašnji društveni trenutak i aktuelnost (posle trideset godina od napisanog romana). Pratimo dve paralelne radnje tri najbolje drugarice i četiri druga koji spremaju devojačko – momačko veče; u jednom trenutku radnje se ukrštaju. Urnebesno komično (posebno scena uz pesmu Usnije Režepove), ali na momente i melodramatično.

Reditelj Andrej Nosov, možemo reći da prati crtu prethodno uspešno postavljene predstave „Crna kutija“ (takođe u Beogradskom dramskom pozorištu). Jako duhovito, mladalački, smišljeno uvodi i razrađuje radnju, što je redak pristup, kada su komedije u pitanju kod nas. Sem izuzetno dobre adaptacije samog romana, glumački ansambl je svakako najviše doprineo uspehu ove jako uspele komedije. Izbeglo se svakako da ona bude plitka, površna i kao takva sama sebi dovoljna, već naprotiv prilagođeno je sagledavanje sa aspekta najnovije generacije mladih gledalaca. Tema seksa (prevare), narkotika (šmrkanje i duvanje), provoda, odabir partnera, opsednutost izgledom i društvenim mrežama jesu dominantne. Grupne scene i dijalozi mnogo efektniji nego scene monologa. Predstavi možda nedostaje upečatljivija završnica. Ostatak umetničkog tima čine: scenografkina Una Jankov, kompozitorka Irena Popovic Dragović i za scenski pokret Marija Milenković.

Ovom predstavom, Beogradsko dramsko pozorište je potvrdilo da ima trenutno najbolji ansambl mladih glumaca u Beogradu. Žensku ekipu predvodi Iva Ilinčić (Štefica), Dunja Stojanović, Vanja Nenadić (lično najveće otkriće) i prešarmantna Vesna Čipčić. Donele su spontanu, energičnu i nadahnutu glumu. Gluma muške ekipe (Aleksandar Vučković, Luka Grbić, Miloš Petrović Trojpec i Marko Todorović) je takođe upečatljiva, ali za nijansu prenaglašena i pomalo usiljena (svakako pretpremijerno gledanje predstave nije reper za razigranost ansambla). Zanimljiv je detalj kada Miloš Petrović Trojpec, pod dejstvom alkohola i narkotika, oblači ženski kostim. U najavi biće ovo jedna od najgledanijih predstava kod nas ove sezone.

ČITAJTE:  Leland Bobbé - Half-Drag

Šta to znači biti mlada žena na Balkanu? Kako sa muškarcima? Kako naći svog idealnog tipa? Kako žena danas da bude srećna? Ovo je predstava o muškarcima, na kakve muke stavljaju žene, i sa kakvim mukama žene moraju da se nose… Zapravo to je san satkan između nametnute patrijahalne matrice i medijske kulture koja jede i jede. Andrej Nosov, reditelj

TAČKA PRE ZASIĆENJA
Projekat pod nazivom „Tačka pre zasićenja“, prema tekstovima Gorana Milenkovića i Barbi Marković (dramatizacija Mina Ćirić) i u režiji Stevana Bodrože, rađen je u koprodukciji Bitef teatra iz Beograda i Puls teatra iz Lazarevca. Predstava predstavlja pokušaj da se internacionalni kulturni fenomen zvan klabing poveže sa teatrom i drugim umetnostima kako bi nastao hibrid koji bi privukao upravo onu publiku koja često ide u klabing a u manjoj meri posećuje kulturne događaje. Predstava kombinuje savremeni ples, dramski tekst, tehno muziku, svetlosne efekte i višekanalne videoinstalacije sa namerom da „visoku kulturu“ preplete sa fenomenom klabinga i tehno muzike, istražujući religiozni odnos izgubljenih generacija prema mraku disko kluba, poslednjem utočištu metropolitizma u duhovno i materijalno osiromašenom srpskom društvu. Predstava se zapravo sastoji iz dva nezavisna dela. Prvi prema drami „Granična lepota“ Gorana Markovića i u pitanju je monodrama u izvođenju Željka Maksimovića. Jedan od ključnih segmenta jeste zapravo njegova ispovest na temu gej entiteta. Drugi deo je prema drami Izlaženje Barbi Marković. Glumački ga predvode Milena Predić i Milica Stefanović i govore o svojim iskustvima u klabingu. Iako oba dela imaju istu tematiku i rediteljski su uobličeni, nemaju podjednako isti efekat. Prvi deo je i glumački i tekstualno i dinamički upečatljiviji, dok se drugi zasniva na nepotrebno prenaglašenim scenama koje se ponavljaju. Ono što se napominje kao još jedna zajednička crta jeste značaj i razlika pozorišta koje danas ima, da je postalo elitističko i da je izgubilo ritualnu funkciju, koju je nekada, još u antičkoj Grčkoj imalo.

Predstavu izvodi pet glumaca i šest plesača (pored pomenutog glumaca, tu su i: Mihaela Stamenković/Mira Janjetović, Lazar Maksić, Boba Stojimirović / Aleksandar Trmčić, Tamara Pjević, Ana Ignjatović, Nataša Gvozdenović, Dušan Bajčetić, Jelena Bulatović i Staša Ivanović). Pred glumce je stavljen izazov da plešu u predstavi barem približno kako to rade plesači. Koreografkinja je Tamara Pjević, prostor i video radovi: Miroslav Sretenović (Izvanredni Bob), kostim: Milica Kolarić i muzika: Draško Adžić. Ko želi da nešto više sazna o beogradskoj klupskoj sceni sa početka ovog veka i uživa u klabing i tehno muzici u pozorištu, neka ne propusti ovu predstavu.
U vremenu u kom digitalna stvarnost odnosi prevagu nad pravom stvarnošću, a određeni teoretičati medija i sociolozi postavljaju pitanje da li prava stvarnost uopšte više i postoji ili je realitet upravo ono o čemu imamo određenu predstavu generisanu medijima, stotine hiljada ljudi odlaze u klubove gde slušaju različite vrste muzike i opuštaju se nakon vremena provedenog na poslu ili fakultetu… Stevan Bodroža, reditelj

Piše: Marko Radojičić

Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.