Bojan Đorđev: Režim ljubavi

Predstava „Režim ljubavi“, prema tekstu Tanje Šljivar, u režiji Bojana Đorđeva, premijerno je izvedena 28. aprila u Ateljeu 212, a u žanru komedije istražuje, analizira, komentariše i kritikuje različite aranžmane ljubavnih odnosa u savremenom kulturnom kontekstu. Povodom ove premijere razgovarali smo sa režiserom.

Da li je režim ljubavi, zločinački režim i ko su njegove najveće žrtve?

Režim ljubavi kritikuje način na koji je ljubav zloupotrebljena i pretvorena u podjarmljivanje, odnosno, kritikuje vrstu uređenja u kome se svet deli na one koji vladaju i koji trpe. Žene i ljubav su stubovi društva, preispitajte njih i društvo će vam se srušiti – kaže se u jednom trenutku u predstavi. U patrijarhalnom, buržoaskom društvu, kako nam marksizam skreće pažnju, žene obavljaju reproduktivni rad koji se podrazumeva i neplaćen je: brigu o domaćinstvu, starima, deci. A šta dobijaju? Bajku da sve to rade iz ljubavi, da je ljubav njihova plata.

Miloš Timotijević je postao dežurni kvirac. Da li postoji još koji srpski glumac koji bi se odvažio na queer uloge?

Miloš Timotijević je pre svega izuzetan glumac, i takođe dragi kolega sa kojim sam sarađivao na brojnim projektima i uz kog sam i formirao svoj rediteljski rukopis, koji je sa mnom prošao zahtevne zadatke, pogotovo kada su u pitanju gusti tekstovi i monološke forme koje me zanimaju, a jezička faktura Tanje Šljivar u Režimu ljubavi je slična tome. Sigurno da ima glumaca koji bi mogli da odigraju Mišu Džukelu, ali ja sam od samog početka znao da zbog našeg dugogodišnjeg poznanstva, Timotijević i ja možemo odmah da radimo na nijansama, na finim stvarima koje su neophodne za ovakav materijal. Takve su i druge koleginice i kolege iz podele: Aleksandra Janković, Sofija Juričan, Jelena Ilić i Dejan Dedić, sa nekima od njih sam prvi put radio i zahvalan sam im na poverenju, strpljenju i žaru sa kojim su realizovali svaki zadatak. Ne bih se složio da je Miša Džukela kvir uloga – to što glavni junak ne pravi pitanje da li ide u krevet sa muškarcem ili ženom ne znači da je kvir. On je u takvoj privilegovanoj klasnoj poziciji, i to je mislim važno da se shvati, gde seksualne prakse više nemaju nikakav značaj, gde paradoksalno, seks sa drugim muškarcem, pored seksa sa ženama, samo dodatno potvrđuje patrijarhalni, mačo identitet.

LGBT populaciju često optužuju da želi da uništi osnovnu ćeliju društva, porodicu… Ako se ne varam „Režim ljubavi“ nam pokazuje da je ta ćelija odavno uništena?

Kapitalizam svojom pojavom uništava porodicu, koja kao društveno ekonomska jedinica proizvodnje karakteristična za prethodni, feudalni period, sa pojavom industrije jednostavno nije više isplativa. Kapitalizmu su potrebni radnici, u 19. veku su radile i žene i muškarci i deca, ali ne po svojim kućama, u okviru porodičnih zanata, već u fabrikama i rudnicima. Da bi se skrenula pažnja sa pravih problema uvek je zgodno imati nekoga koga ćemo kriviti. Tako je konkretna današnja sprega države i krupnog kapitala i devastacija socijalne države opštom privatizacijom mora prikriti krvavim ratovima 90ih za raspad zemlje, nacionalnom i religioznom netrpeljivošću. Na sličan način, redefinisanje porodice kao ćelije društva se svaljuje na emancipaciju žena, LGBT prava, iako vekovima unazad postoje razne konfiguracije porodica. Svet se raspada i gradi se novi, ali se stari poredak žestoko brani – uzalud!

Koliko su homoseksualnost i heteroseksualnost u ovim fluidnim vremenima kao opozitni polovi u stvari prevaziđene kategorije?

Ja mislim da su u ljudskom životu odavno prevaziđene – mislim da praksa apsolutno pobija legislativu i politiku. Tu zaista verujem u beskrajan broj varijacija i kontinuum, koji se samo nekad može precizno artikulisati. Problem je u tome što ako stvari ne klasifikuješ, teško možeš da ih administriraš i da njima upravljaš. Pa tako postaje bitno da se neko izjasni o tome da li je strejt ili gej ili trans, da bi im se moglo odobriti ili zabraniti nešto. Pritisak da se (zapadno) društvo ukalupi u binarnu rodnu matricu je ogroman i histeričan a život buja potpuno mimo te matrice.

Koliko ste zadovoljni prvim reakcijama na predstavu?

Ja sam pre svega zadovoljan procesom rada sa ekipom – imali smo dosta vremena da postepeno razvijamo, radoznalost, poverenje i neku vrstu zagriženosti za ono što radimo. Reakcije na premijeri su bile glasne i vesele, predstava je rasprodata, glumci i glumice uživaju da je igraju – zadovoljan sam.

Da li možemo da okarakterišemo srpskom pozorište i srpsku pozorišnu publiku kao konzervativnu? Čini mi se da se tema seksa i seksualnosti izbegava?

Najpre treba razdvojiti publiku od pozorišta – publika je radoznala i željna je različitih sadržaja – pa i onih koji nisu komercijalno isplativi. Institucionalna pozorišta su daleko konzervativnija i namenjena određenom dosta uskom srednjeklasnom profilu, ali čak je i taj profil, čini mi se, radoznaliji i spremniji na veću repertoarsku raznolikost. Živimo u veoma reakcionarnom periodu, kada se ruševine društva pokušavaju skupiti i isceliti opštim talasom konzervativizma. Srpsko pozorište je konzervativno na jedan fundamentalniji način – ono je nekritički i samopodrazumevajuće uronjeno u psihološki realizam, o kojoj god temi da odabere da progovori i retki su vizionarski repertoarski potezi koji idu izvan te matrice. Zato je važno da na pozicije dramaturga i ljudi koji mogu da utiču na repertoar dolaze mladi ljudi sa vizijom, kakav je Dimitrije Kokanov koji je zaslužan za Režim ljubavi u Ateljeu 212. Seks kao tema je u našem društvu čini mi se više neki predmet sprdnje ili poniženja nego što je tabu. Tokom istorije jugoslovenske kinematografije i pozorišta postoje svetli primeri rada sa erotikom, ljudskim telom i seksualnošću… ali svaki takav emancipujući korak napred, obori deset koraka nazad.

Na kraju predstave imamo levičarenje, kao omaž „W.R. – Misteriji organizma“ i monologu Milene Dravić. Koliko ima mesta za ideologiju u ljubavi, seksu, međuljudskih odnosima, odnosima među istim i različitim polovima?

Ideologija je filter kroz koji posmatramo svet, bili mi toga svesni ili ne. Najopasnija je ona koja poriče svoje postojanje i tvrdi da je transparentna. Ona itekako utiče na uređenje međuljudskih odnosa pa tako i seksa. Poslednja scena poliamorije jeste na neki posredan način, i kako je pisana i kako smo je postavili, inspirisana pokušajem shvatanja seksualne emancipacije kao sastavnog i neodvojivog dela revolucije kako je to postavljeno u filmu „WR Misterije organizma“ koji smo čak i zajedno gledali u toku proba. Naravno, do takve pozicije nije lak put – Milena na putu do revolucije doslovno izgubi glavu, a junaci „Režima ljubavi“ se umore od konstantnih pokušaja i pogrešaka, ali su spremni da nastave dalje da se troše u potrazi za ljubavlju, koja, nadamo se, postoji izvan mučenja, podjarmljivanja i sebičluka, i ‘levičarenja’.

Koji su tvoji budući planovi?

Sa svojim dugogodišnjim saradnikom vizualnim umetnikom Sinišom Ilićem pripremam jednu pozorišnu instalaciju u Beču na osnovu poslednjeg fragmenta iz Kafkinog nedovršenog romana „Amerika“, koji iako napisan pre više od 100 godina, na neverovatno precizan i zloslutan način tematizuje savremene prekarne uslove rada i migrantsku krizu u kojoj se nalazimo. Od jeseni radim na još jednom tekstu Tanje Šljivar „Ali grad me je štitio“ u Narodnom pozorištu Užice, i na novoj verziji „Protoka žudnje“, audio kolekciji monologa koji tematizuju cruising za Queer Zagreb.

Razgovarao: Predrag Azdejković