Dramski tekst „Narodna drama“ Olge Dimitrijević jedan od je od najznačajnijih društveno angažovanih, napisanih poslednje decenije kod nas. U pitanju je njen četvrti tekst koji je doživeo scensko izvođenje i poput prethodnih („Internat“, „Radnici umiru pevajući“ i „Kako je dobro videti te opet“) govori o sudbini pojedinca, kao posledice izrazitog patrijarhata i njegovim patnjama, ljubavi i borbi za socijalnu, polnu i seksualnu ravnopravnost. Objavljena je 2008. godine, a praizvedbu je imala u Vranju 2012. godine u režiji Snežane Trišić. Najnovija postavka, u režiji Bojane Lazić, bila je prošle godine, premijero u Narodnom pozorištu u Beogradu. Time je ovo jedan od retkih savremenih dramskih tekstova koji je imao dve postavke. To je posebno važno da bi se postigao neophodan društveni efekat da se kroz kulturu prenese poruka (LGBT populacije) i da se publika edukuje. Oba scenska čitanja teksta (oba kao drame sa pevanjem) su važna na svoj način i ovom uporednom analizom sam se potrudio da izvučem najvažnije aspekte obe predstave.

Radnja Narodne drame oslikava borbu za individualnošču, prati dve glavne junakinje, njihovu ljubav koja se rađa i razvija između njih u ruralnom okruženju u bliskoj prošlosti. Branka je kafanska pevačica koja dolazi da peva na svadbu Anke i Milana, tu se stvara ljubav koja raskida sve veze sa tom učmalom sredinom i konzervativnim razmišljanjem i otvara put ka njihovoj slobodi, ali i Ankinom odnosu sa roditeljima, Jelicom i Draganom. Nije slučajno što radnja drame počinje i završava se u kafani, kao mestu gde se tradicionalno okupljalo mahom muško društvo, i koje je kroz pesmu i alkohol demonstrira moć patrijarhalnog društva. Simbolično, autorka drame želi da prikaže svu težinu položaja žena, koliko su one zapravo bile stub porodice i koliko su se žrtvovale u takvom jednom sistemu. Međutim pobeći nije lako, preveliki su lanci koji ih vraćaju unazad, sukob sa roditeljima, razne nesigurnosti, moguća bruka, moralne dileme, strah i uticaj sredine doprineće da se taj odnos dodatno iskomplikuje. Obe rediteljke su to veoma slikovito dočarale. Ono što obe predstave jako povezuje i daje svojevrsni pečat, pored teksta jeste muzika. Donekle i prirodno pošto je i autorka drame učestvovala aktivno na stvaranju obe predstave, a i sama magistrirala na temu estrade u Srbiji (Telo narodne prevačice na srpskoj estradi: konstrukcije nacionalnih identiteta posle 2000. godine). Iako drama nosi kafanske (folk i estradne) i ruralne elemente, koji su prožeti u obe predstave, suštinski se postavke poprilično razlikuju. Ono što je zajedničko za obe su narativni delovi gde glavne glumice objašnjavaju i opisuju pojedine delove, scene i radnju predstave, ali i slabo oslikani muški likovi, prikazani kao daleko slabiji pol.

Praizvedba teksta je daleko smelija, snažnija i upečatljivija, kao jedna od prvih koja na otvoren način govori o toj temi, sa ozbiljnijim umetničkim pristupom, a postavljena je baš u Vranju. Rediteljka Snežana Trišić se u toj predstavi odlučila za muzičke adaptacije poznatih pop i narodnih pesama u koje je unela biografske detalje akterki (Zdravko Čolić, Ceca Ražnjatović, Dragana Mirković, Zorica Brunclik…). One kroz pesmu izražavaju svoje emocije i svoja psihička stanja. Dodatno doprinosi uživo izvođenje muzike (sintisajzer i harmonika) koja u potpunosti oživljava kafansku atmosferu i uspešno doprinosi gradnji radnje i empatiji likova u predstavi. Scenografija je jednostavna i efektna – dominira veliki drveni sto sa klupama sa obe strane oko koga se dešavaju svi segmenti predstave: u kafani, kući, na svadbi. To predstavi daje emotivniji, ličniji i potresniji momenat, bez pretencioznosti i veštačkih pridodavanja nepotrebnih scenskih rešenja. Dijalozi i naracija su istaknuti, prožeti potresnom i primerenom glumom, gde su odnosi aktera sjajno istaknuti. Zanimljivo je scensko rešenje hora – Ankinih bubica u vidu (sex) lutaka na naduvavanje čije glasove karikiraju glumci iz predstave. Kostimi su prikladni vremenu i radnji predstave i oslikavaju likove i društvo. Potresno, emotivno i veoma efektno. Svakako jedan od najboljih društveno angažovanih projekata poslednjih godina i jedna od najboljih režija Snežane Trišić. Predstava je jedno od poslednjih igranja imala prošle godine u Beogradu i više nije na stalnom repertoaru, ali se snimak može pogledati na sajtu youtube.

Rediteljka beogradske predstave, Bojana Lazić se opredelila za malo drugačiji pristup. U predstavi muzički, na snimljenoj matrici dominiraju originalne verzije starijih kafanskih pesama (Šemse Suljaković, Mire Kosovke, Gordane Stojićević, Ane Bekute…). Iako su vokalne mogućnosti Sene Đorović, neosporne, sama muzika nema očekivani efekat. Preterano potenciranje na takvoj muzici, ne gradi radnju predstave i likova, a i ne priliči jednoj ustanovi kulture u kojoj se izvodi. (Prisetimo se samo nepotrebno burnih reakcija pojedinaca povodom koncerta Marije Šerifović na velikoj sceni iste ustanove, a koji je zapravo bio reprezentativan pop koncert). Scenografija je zanimljiva, ali ne upotpunjuje sve vreme radnju. U prvoj polovini predstave dominiraju stabljike kukuruza, kroz koje glumci ulaze i izlaze sa scene i čiji efekat kulminira kada ih Ankina majka Jelica saseče. Kafanski sto su zamenile jeftine stolice u kojima glumci simuliraju sedenje za stolom. U drugoj polovini predstave dominira kockasti boks sa balonima koji u jednom trenutku puca i ispunjavajući čitavu scenu (ostaje u sećanju neprijatno naprasno pucanje balona do kraja predstave). To nosi određenu simboliku, prikaz emotivnog stanja junakinja. Ankine bubice su ovaj put prikazane kao nemi hor mladih glumica, koje statirajući na sceni dočaravaju Ankino fizičko i psihičko stanje, efekat je dodatno upotpunjen kostimom, pošto u par scena imaju istu odeću kao i Anka. Predstava unosi podeljena osećanja, s jedne strane vizuelnu šarolikost i zabavu, a sa druge stranu patnju, koja je možda najefektnije prikazana kroz patnju roditelja (posebno majke) za svojom ćerkom. Režijski predstava ima zanimljivih rešenja od koje je najupečatljivija scena rastanka Branke i Anke, gde Branka odlazi sa scene, kroz kulise i bukvalno izlazi na ulicu iza pozorišta. Čitanje se završava misterioznim prisvajanjem figure jedne svinje, koja sve vreme statira na sceni od strane letećeg tanjira, pa je na gledaocima je da razaznaju poentu. Predstava nedovoljno oslikava ruralne elemente, da bi oživela to vreme. Postavljanje ove predstave na beogradskoj sceni je veoma važno, pre svega tematski, ali mislim da scenski nije opravdala zadatak koju je postavila praizvedba. Predstava je izazvala velike polemike, pogledate je i samo date svoj sud. Jedna predstava ne može da promeni svest ljudi, ali može da doprinese da imamo više empatije prema onima koji su različiti u svakom pogledu.

Piše: Marko Radojičić

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.