U ovom izdanju Televisa Presenta baviću se isključivo društvenim temama, a na ovome možete lično zahvaliti Poštovanom Gospodinu Uredniku Azdejkoviću, koji je prilikom poslednjeg uredničkog doručka u Skver Najnu, okarakterisao moje literarno stvaralaštvo kao seks kolumnu. Svi znamo da je gospodin urednik seronja, da krade pare kako bi kupovao Lagerfelda, da nosi zlatne plastificirane patike i da iznajmljuje masere po Grajnderu, ali ipak poseduje neka mala administrativna ovlašćenja tako da kulturo eve nas!

Bogovi modne industrije su se smilovali na nas pedere i odlučili da nam konačno omoguće da se bar na trenutak osećamo moćno, luksuzno i manje jadno. Odlučili su da nam udele visoku modu po „pristupačnim“ cenama i tako zadovolje jednu od naših osnovnih potreba, da se osećamo kao ovce na šišanju. Naime, naš dragi budžetski H&M je odlučio da uđe u još jednu kooperaciju sa viskom modnim brendom Balmain i smrtnicima udeli komadić luksuza koji oni inače ne bi mogli da priušte. Mesecima pre dana lansiranje ove linije proizvoda, svaka druga pederka je delila obaveštenje o ovoj senzacionalnoj vesti, ubrzo je lansirano i nekoliko hashtegova, a modne blogerke i blogeri su počeli da onanišu.

Kao nekakva tinejdžerska zaljubljenost sve je ispočetka izgledalo lepo, kad ono, havarija. Prvo, nova modna linija je bila na raspolaganju kupcima samo jedan dan i to u toliko ograničenoj seriji da je rasprodata za svega sat ili dva. Drugo, H&M je bio toliko sramotno nepripremljen na veliku količinu kupaca da su se radnje širom sveta pretvorile u bojna polja dok je njihovo osoblje gledalo zbunjeno i snimalo kako se ljudi krvoločno otimaju oko krpica. Situacija je bila toliko skandalozna da su primoravali ljude da bauljajući ulaze u radnju posto osoblje nije želelo da podigne bezbednosne rešetke na ulazu usled velike gužve ili su nasuprot ovome odjedanput puštali sve prisutne kupce što se pretvorilo u stampedo. Ovde je važno napomenuti da ovo nije prvo iskustvo H&M-a u ovakvim ofanzivama te da su mogli vrlo dobro da se pripreme za ovakvu situaciju, na primer kako to radi Epl kada lansira novi proizvod ili prodavnicu. Treće, zapanjujuće veliki broj asortimana se istog dana pojavio na internet prodaji sa znatno većim cenama pošto su se preprodavci lepo organizovali i pokupili pola stvari iz radnji. Naravno i ova sramota se mogla sprečiti prostim uvođenjem kvota tj. broj komada garderobe koju potrošač može kupiti u jednoj smeni. Neko će reći da H&M ne treba da brine o tome nego već samo o prodaji i profitu što je naravno legitimno, ali sam H&M je odlučio da ovu kampanju vodio kao nekakvu humanitarno akciju pod parolom da i sirotinja može da priušti luksuz što je već samo po sebi neumesno. Na kraju, organizovana je posebna prodajna izložba za blogere i fensere a u stvari za švalerke i Karleušine asistente, da na miru nabace još neku krpicu i baš u ovom činu leži primer bahatog korporativnog odnosa prema potrošačima.

Glavni izvor prihoda svakom modnog ili bilo kog drugo luksuznog brenda ne lezi u bundama od 50.000 evra niti kaputima od 10.000 evra već u patikama, novčanicima, maramama, parfemima, naočarama, kaiševima i drugim sitnicama čija cena retko kada prelazi 500 evra. Tačnije, komadi sa astronomskim sumama se proizvode u smešno malim serijama i obično se poklanjaju javnim ličnostima, a namenjeni su da pojačaju vrednost brenda u javnosti i samim tim na tržištu. Zanimljivo je znati da proizvodna cena prethodno pomenutih jeftinijih proizvoda u stvari iznosi svega par desetina evra tako da je i vrednost jeftinijih proizvoda dramatično nabijena. Sa sigurnošću možemo zaključiti da svaki brend visoke mode samo i isključivo živi od sirotinje i smrtnika koje se trude da jednom godišnje kupe Gucci kaiš ili Chanel maramu tako da je cela filozofija iza saradnje H&M i Balmaina ultimativno ruganje jer ne poklanjaju oni delić luksuza smrtnici kako je to navode u skoro svakom intervjuu, već mogu samo da ukažu zahvalnost sirotinji što im upumpava milione na osnovu kojih oni mogu da plate kampanje na kojima isključivo počiva njihova vrednost.

Kada ovo stavim u kontekst apsolutne nepripremljenosti za veći broj kupaca, malu seriju proizvoda, VIP prodajne izložbe i realnu tj. proizvodu vrednost robe mogu samo zaključiti da smo ovce na šišanju. Ako još hoćemo da budemo potpuno iskreni da li smo zaista mislili da će Balmain dozvoliti da svaka peta osoba nosi njihov brend, pa naravno da ne jer učestalost proizvoda automatski dovodi do smanjenja vrednosti na tržištu.

Korporativni subjekti nikada ne poklanjaju već uvek uzimaju, sve što vam se čini pristupačno, jeftino ili na super akciji u stvari nikada nije. Ako je nama nešto dato povoljnije znajte da je neko drugi platio tu razliku obično svojim radnim pravima, bezbednim uslovima rada ili eksploatacijom naših slabosti i mana.

Piše: Petao20cm

Related Posts