Davne 1987. godine po prvi put je u Berlinu dodeljena Teddy nagrade za najbolje filmove sa LGBT tematikom. Prvi dobitnici bili su Pedro Almodovar za igrani film „La ley del deseo“ (Zakon požude) i Gus Van Sant za kratki film „Five Ways to Kill Yourself and My New Friend“. Nagrada je ustanovljena da podrži LGBT tematske filmove koji su za 30 godina, koliko ova nagrada postali sve brojniji i kvalitetniji. Kasnije su slične nagrade ustanovili i filmski festivali u Kanu i Veneciji, ali Teddy je i dalje najvažnija queer filmska nagrada.
Nemački režiseri Wieland Speck i Manfred Salzgeber su osnovali Teddy nagradu koja je 1992. godine postala sastavni deo Berlinskog filmskog festivala. Wieland Speck se nadovezao na glavnu temu ovogodišnjeg Berlinala, izbeglice, tokom trajanja Queer akademije, koja je po prvi put organizovana ove godine i koja je okupila preko 300 režisera i organizatora festivala: „Svi govore o imigrantima i izbeglicama, ali najveća grupa izbeglica su pre svega LGBT osobe. Imamo LGBT izbeglice koje su maltretirane od strane drugih izbeglica. Moramo se potruditi da su LGBT izbeglice u našoj zemlji sigurne. To potvrđuje zapažanje da LGBT osobe retko provedu život u mestu gde su odrasle. Mi napuštamo naše korene kako bi se pronašli. To podrazumeva veliku kreativnost koja ima ogroman kulturni uticaj“.
Pričajući pred okupljenim filmskim radnicima Speck se prisećao početaka Teddy nagrade: „Pre trideset godina nismo mogli ni da sanjamo da ćemo ovoliko trajati. U to vreme mnogi su umirali od side i za dodelu nagrade okupilo se svega petnaestak ljudi. To je bio prvi žiri Teddy nagrade“. Tokom godina mnogi svetski poznati kao što su Todd Haynes, Tilda Swinton, Rosa von Praunheim, James Franco, ali i domaći filmski umetnici Želimir Žilnik i Srđan Dragojević nagrađivani su Teddy nagradom. Prošle godine imao sam tu čast da kao direktor Merlinka festivala budem deo Teddy žirija, a ove godine sam uz pomoć Filmskog centra Srbije pratio Berlinale kao urednik Optimist magazina.
Bilo mi je interesantno da sam popodne bio u Beogradu, a već uveče na svetskoj premijeri domaćeg filma „Vlažnost“ u Berlinu. Bilo je lepo videti sve te naše ljude, punu salu i onda ti se javi osećaj solidarnost i aplaudiraš iako nisi oduševljen filmom, sve u znak podrške srpskoj kinematografiji. Čak ni činjenica da je glavni glumac Miloš Timotijević često golišav i da reditelj eksploatiše njegovo mišićavo telo nisu pomogli. Bio sam iznerviran otvorenim krajem i nemanjem hrabrosti scenaristkinje Staše Bajac i reditelja Nikole Ljuce da iznesu svoj stav, već su se odlučili da budu u ulozi sličnoj novinarskoj, da nas informišu o određenoj priči i da se gledaoci sami prema njoj odrede. Umetnik koji nema hrabrosti da nabije prst u oko javnosti, nije umetnik već puki snimatelj, odnosno informer. Sličan trend bio je primetan u nekoliko filmova na Berlinalu, ali posebno živcekidajuće bilo je u čileanskom filmu „You’ll Never Be Alone“. Film prati oca i gej sina tinejdžera koji biva žrtva brutalnog zločina iz mržnje i završava u komi. Otac skrhan tugom, saznaje da se zločin dogodio jer mu je sin gej. I šta režiser i scenarista Alex Anwandter čini, umesto da otac traži osvetu, jer ga je pravosudni sistem izneverio i uzme pravdu u svoje ruke. Ne, otac planira odlazak i imamo taj prokleti otvoreni kraj. U razgovoru nakon filma režiser je izjavio da on nije želeo da bombarduje publiku porukama nemojte da budete homofobi, jer se to podrazumeva!? Žao mi je dragi gospodine Anwandter, ali to se ne podrazumeva ni u Nemačkoj, a kamoli u vašem Čileu ili u mojoj Srbiji. Možda grešim, ali time je režiser snimio film koji će se svideti i homofobima i LGBT populaciji. Homofobi će se radovati jer je pederčina dobila ono što zaslužuje, a LGBTovci će tugovati nad svojom tužnom sudbinom rečima „vidite šta nam rade“. To je mene razbesnelo i u takvim slučajevima podržavam samo filosofiju Quentina Tarantina, gde zločinac mora da umire u najgorim mukama i pravda na kraju pobeđuje, sve ostalo je neprihvatljivo. Kap koja je prelila čašu bila je specijalna nagrada Teddy žirija za ovaj film.
Pošto sam prošle godine učestvovao u Teddy žiriju, znam kako stvari funkcionišu i sve je stvar kompromisa i nema člana žirija koji je zadovoljan svim nagrađenim filmovima, ali se primećuje određeni trend da pobeđuju filmovi koji imaju kritički odnos prema samoj LGBT zajednici i u kojima su sami pripadnici LGBT zajednice negativci – mahom su u pitanju beli cis gej muškarci. Prošlogodišnji pobednik „Nasty Baby“ prikazivao je gej par iz srednje klase, kojima je najveći problem kako da dobiju biološko dete i ludi crnac koji se svakog jutra dernja u njihovom bogatom i lepom kraju grada, koga su na kraju i ubili. Slično tome ovogodišnji dobitnik Teddy nagrade, film „Kater“ prati idilični gej par, umetnike, koji žive srećno u svojoj kući na periferiji Beča, sve dok jedan od njih iz, naizgled čista mira ne ubije mačora. Možda je zapad dostigao taj nivo emancipacije da može da kritički preispituje samu LGBT zajednicu i analizira unutrašnje probleme, ali takvi filmovi svakako nisu naše prostore, jer se LGBT populacija još uvek bori sa predrasudom da je bolesna, te ne treba dolivati ulje na vatru. Iz tog razloga ove filmove svakako nećete gledati na Merlinka festivalu.
Ono što je posebno interesantno jeste da su filmovi koji su meni privukli najviše pažnje bili ignorisani od strane stručnog žirija, ali su pokupili nagrade publike. Tako je francuski film „Théo et Hugo dans le même bateau“ o dvojici gej mladića koji se upoznaju u seks klubu nagrađen od strane publike kojoj se sigurno dopala eksplicitna seks scena od 20 minuta. Brazilski film „Don’t Call me Son“ o rodno i seksualno fluidnom tinejdžeru koji saznaje da ga je žena za koju smatra da mu je majka ukrala iz porodilišta, odlazi u novu porodicu i započinje život sa biološkim roditeljima i bratom koji ne mogu da prihvate njegovu različitost, nagrađen je od strane gej magazin Männer.
Najveći queer hit svakako je bio dokumentarac „Strike A Pose“ koji je privukao veliki broj Madoninih fanova, jer prati živote njenih igrača sa turneje „Blond Ambition“, tokom i nakon turneje, kao i njihovom borbom sa HIV i samoprihvatanjem. Posebno emotivno je bilo videti ih uživo u Berlinu i kako plaču dok odgovaraju na pitanja publike.
Nadam se da će pojedini od ovih filmova biti prikazani i na ovogodišnjem Merlinka festivalu od 8. do 12. decembra u Domu omladine Beograda.
Piše: Predrag Azdejković
