Na ovogodišnjem Merlinka festivalu biće prikazan dokumentarac „Zemlje izgubljenog sadržaja“ o pravoslavnom gej studentu Niku iz Srbije koji se upoznaje sa baletanom koji je preživeo genocid u Ruandi. Film prati i Nikovo putovanje u Srbiju gde želi da svojoj porodici otkrije svoju homoseksualnost suočavajući se sa brojnim preprekama na tom putu. Nik je skoro započeo još jedan interesantan projekat, što je sve bio povod za ovaj razgovor.

Započeo si vlog pod imenom Orthodox Provocateur. Sa kojim ciljem?

Moja vizija „Pravoslavnog provokatora“ je ukorenjena u mom životnom iskustvu. Odrastao sam u srpskoj porodici u ruralnom delu Velike Britanije 1990-ih godina, i tokom detinjstva sam uvek bio suočen sa ogromnom količinom mržnje. Bio sam maltretiran od strane vršnjaka, na ulici su za mnom i mojim roditeljima uzvikivali brojne uvrede, dobijali smo preteća pisma, a jednom su nam na kuću čak bacili i bombu. Shvatio sam još u to vreme da je kultura moje porodice ono što je bilo izvor snage. Ideje opstanka i otpora su jako utkane u srpski identitet, i uz moju pravoslavnu veru, dalo mi je nadu da prođem kroz sve što se dešavalo. Ali kada sam skapirao da nisam strejt, plašio sam se da ću svega toga morati da se odreknem. To se desilo 2001. godine kada je bila i prva beogradska Parada ponosa i sećam se da sam gledao one koji sebe nazivaju „pravoslavnim hrišćanima“ kako uzvikuju „Smrt pederima!“ na ulici i kako napadaju pripadnike LGBTTIQ populacije. Počeo sam tada da verujem da sam bolestan i da ću otići u pakao i mislio sam da moram da biram između svoje seksualnosti i mojih roditelja. To me je odvelo na jako mračno mesto i počeo sam da razmišljam o samoubistvu već sa 12, 13 godina. U to isto vreme sam postao opčinjen pravoslavljem i dok sam ga izučavao nailazio sam na pro-LGBT stvari, na teologe koji su bili pro-LGBT, na queer svece i gomilu drugih stvari koje je crkva inače sakrila od svih nas. To me je nateralo da o svemu ponovo razmislim i to mi je spasilo život. I tada sam shvatio da je ono što želim da kreiram platforma koja će sve te ideje raširiti kako nijedna mlada osoba ne prođe kroz ono šta sam ja prolazio, ili čak kroz nešto gore.

Zašto baš provokator? Da li smatraš da provokativnost može da bude kontraproduktivna?

Ljudi religiozne LGBTQ+ osobe ionako već smatraju provokativnim, želeli mi to ili ne, tako da ponekad prosto treba da se suprotstaviš ljudima i izazoveš ih kako bi im promenio i srca i način razmišljanja.

Jedna od stvari kojima težiš jeste i da povratiš tradicionalne, kulturne identitete queer i trans zajednici. Možeš li da nam pojasniš to?

Kada je kulturni identitet u pitanju, on sadrži mnogo veliku političku moć. Posebno u državama kakva je Srbija. Konzervativna strana koristi tradicionalnu kulturu kako bi uspostavila vladavinu heteronormativnosti i striktne rodne uloge, a sve to uspostavivši osnovu za ideju u srpskoj prošlosti u kojoj navodno LGBTQ+ pojedinci ne postoje. No, realnost je da sve države na svetu imaju istoriju kojom obiluju LGBTQ+ pojedinci, pa tako i sama Srbija i pravoslavno hrišćanstvo. Zato želim da te priče istražim i da dokažem da mi iz populacije nismo nešto novo na svetskoj sceni, već da smo kroz istoriju i te kako igrali važne uloge u razvoju naše kulture.

Možeš li mi reči kakve su bile reakcije na tvoj blog do sada?

Za prvih 24 časa postojanja mog Vloga, dobio sam dve pretnje smrću, ali je nakon toga počelo da se javlja puno LGBTQ+ ljudi iz Moldavije, Amerike, Velike Britanije, čak i Rusije, koji su mi rekli da nalaze moje videe osnažujućim, a to je ono što meni najviše znači.

Znači Srbin si, pravoslavni hrišćanin, gej aktivista koji živi u Velikoj Britaniji. Kako je protekao tvoj životni put sa ovom kombinacijom identiteta?

Društvo pokušava da ugura ljude u različite kutije, ali život tih ljudi i to kako se oni izražavaju je nešto mnogo komplikovanije. Nekada sam se brinuo oko toga što ne spadam u neku kategoriju, a danas sam ponosan što sam takav kakav sam. Što znači da ću se nekad obasuti šljokicama i da ću igrati na sceni sa drag kraljicama, a nekad ću sa porodicom proslaviti slavu i otići u crkvu.

Mnogi ljudi iz LGBT populacije biraju ateizam kao svoj put zbog homofobije i transfobije u kojima je okupana crkva. Pretpostavljam da mnogi ljudi iz populacije zato i ne mogu da razumeju i prihvate tebe i verovanja koja ti imaš?

Razumem sve one LGBTQ+ pojedince koji osećaju bes i ozlojeđenost prema crkvi s obzirom na sva zla koja im je ista nanela. Ljudi i treba da se osećaju ljutima i naravno da iz tog razloga ljudi biraju ateizam. No, uprkos tome mnogi queer i trans pojedinci veruju u boga. Neko vreme sam u Londonu vodio grupu podrške za LGBTQ+ hrišćane i na prvom sastanku se pojavilo samo njih četvoro, od kojih je njih troje tada prvi put javno priznalo da je gej. Kada sam upitao zašto je to tako, rekli su mi da se nikad nisu osetili dobrodošlo u LGBTQ+ zajednicu jer su religiozni. Naravno da razumem zašto ljudi osećaju ljutnju prema hrišćanstvu i ne kažem da svi trebamo biti hrišćani, ali je tužno što to dovodi do toga da se ljudi osećaju iz tog razloga isključeno iz pripadanja populaciji. Mi ne biramo koga volimo, neki od nas vole muškarce, neki žene, a neki od nas vole boga.

Dolaziš za Beograd kako bi prezentovao dokumentarac „Zemlje izgubljenog sadržaja“ na Merlinka festival. Šta mi možeš reći o filmu?

Mislim da je to veoma hrabar projekat i treba ga videti da bi se razumeo. Smatram da Ishimwanova i moja priča dopunjuju na fin način jedna drugu. Film postavlja mnoga pitanja o pripadnosti nekom identitetu. Iz lične perspektive, bilo je čudno dozvoliti kamerama da uđu u privatni aspekt mog života, ali rediteljka Elena Horn je moja dobra prijateljica i osećao sam se privilegovanim da učestvujem u njenom projektu.

Šta očekuješ od Merlinka festival i beogradske publike?

Ovo će biti prvi put da učestvujem na ovom festivalu i uzbuđen sam jer je to predivan projekat koji podiže svest ljudi o LGBTQ+ problematici i dozvoljava ljudima iz svih sfera života da uzmu učešće. Što se tiče Beograđana, ja njih volim jer su ljudi koji imaju stroge poglede na stvari i ne libe se da svoje mišljenje javno i podele, tako da smatram da ljudi neće imati problema da postave neka izazovna pitanja.

Ti pratiš LGBTQ+ problematiku u Istočnoj Evropi, pa mi reci kakvo je tvoje mišljenje i stav i misliš li da je situacija i dalje loša?

I dalje jeste loša. Desničarski nacionalizam i crkva i dalje uspešno čine život za LGBTQ+ populaciju teškim. Bilo je nekih sitnih pomaka po pitanju ljudskih prava u nekim zemljama, ali diskriminacija i nasilje koji se nastavljaju se ne mogu ignorisati. Ono što se desilo jednoj od naših trans sestara u Beogradu u maju se ne može ignorisati.
Kako ti vidiš situaciju po pitanju LGBTQ+ problematike u Srbiji, s obzirom na to da imamo lezbejku za premijerku?
Mislim da je LGBTQ+ pokret u Srbiji okupiran od strane Evropske unije i Vučića i da se tu uopšte ne vodi borba za poboljšanje života ljudi u zemlji, već je razlog tome rat za kulturnu lojalnost. To se odnosi i na samu Anu Brnabić. Ja bih voleo da verujem da će ona doneti neki napredak, ali da se ne lažemo njeno postavljanje je bio samo jedan od najgenijalnijih poteza u pokušaju predstavljanja Srbije kao progresivne, tolerantne, gej frendli države, koji sam ikad video. Ostaje na tome da će promene ipak ostati na aktivistima koji i u inostranstvu i u zemlji čine fantastična dela za LGBT pokret.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.