Iz izdavačke kuće „Laguna“ stigla su nam dva nova naslova na koje bi trebalo obratiti pažnju. Da stvar bude bolja, oba naslova su plod domaće književne pameti i oba su, u svojim nišama, na zavidnom nivou kvaliteta.
Prva knjiga o kojoj ćemo govoriti jeste „Smrt u ružičastom“. U pitanju je četvrti roman Đorđa Bajića, treći krimić koji kao protagonistu ima glasovitog policijskog inspektora Nikolu Limana, a prvi koji je objavila najveća izdavačka kuća u zemlji.
Nikola Liman se nalazi pred najvećim izazovom u svojoj karijeri. Odnosno pred tri najveća izazova. Prvo, mora da se reši problema sa alkoholom (i, posledično, sa mamurlukom), da se postara da mu Jadranka, ljubav njegovog života, oprosti još jednu prevaru, kao i da reši slučaj ubistva Ivane Ružić.
Međutim, Ivana Ružić nije obična žrtva. U pitanju platinasta i, u velikoj meri, plastična plavuša, svojevrsna otelotvorena Barbika koja je živela svoj ružičasti san u svojoj ružičastoj kući na Dedinju. Ivana je svoj put ka Barbi-svetu započela u rodnoj Jagodini gde bi bila osuđena na sporo umiranje koje se ovde često meša sa životom, da veoma rano, baš negde usred onih devedesetih, nije krenula trbuhom za kruhom u Beograd. Tamo je započela tipičan život lepotice koja osim svog tela nema mnogo šta drugog da ponudi. Srećom po nju, nije završila na ulici već je svoju delatnost mudro usmerila ka probranoj klijenteli. Isprva je to bio izvesni Toza Zemunac, vođa jednog od gomile kriminalnih klanova, da bi na kraju svoju sreću pronašla u zagrljaju Vidoja Vida Koraća, mračnog tipa koji je bio dovoljno vispren i povezan sa službama bezbednosti i svetom politike da bi, ubrzo nakon čuvenog Petog oktobra, iz najcrnje i sive prešao u belu zonu i postao jedan od najuglednijih biznismena (sa prošlošću o kojoj se nije pričalo, niti se ona istraživala).
Činilo se da je brak sa bogatašem Ivani Ružić doneo sve što se novcem može kupiti. I to je tačno. Ali novac ima svoju cenu. Cenu koju je Ivana jedno vreme plaćala da bi se na kraju ipak odlučila za razvod. Od bivšeg muža konačno je dobila lepu ružičastu kuću o kojoj je oduvek maštala i dovoljno novca da ne mora da radi, a oko sebe je okupila mali kružok prijatelja. Ipak, nema razvoda od mafije, a i prijatelji su, svako ko je čitao krimiće Agate Kristi to zna, potencijalna opasnost. U noći tokom proslave njenog četrdeset i četvrtog rođendana neko je ubio Ivanu Ružić. Svi su osumnjičeni. Na scenu stupa Nikola Liman i njegova svita malobrojnih prijatelja i mnogobrojnih neprijatelja.
Smeštajući radnju svog romana u današnji Beograd, Bajić je dobio priliku da progovori o svim anomalijama savremenog srpskog društva. Tu su tabloidi, novinari koji (ne) pišu po naredbi i diktatu, podmićeni političari, korumpirani policajci, sumnjivi biznismeni koji nesumnjivo finansiraju kako vladajuće tako i opozicione stranke… Sve ono što mi, obični ljudi, ne živimo, već nekako preživljavamo.
Ono što Bajića izdvaja ne samo od domaćih već i stranih pisaca krimića jeste njegova izuzetna posvećenost delu, stručnost i poznavanje jezika žanra. Što se toga tiče svaka Bajićeva knjiga može poslužiti kao udžbenički primer dobrog krimića. Ako želite da naučite kako se piše dobar triler, onda čitajte Đorđa Bajića. Svi koji vole dobar triler znaju koliko je teško naći kvalitetnu knjigu. Većina knjiga ovog žanra je pisana veoma površno, naivno, kratkim rečenicama, pojednostavljenim jezikom, svedenim stilom i jednodimenzionalnim likovima. Kod Bajića to nije slučaj. On čak i sporednim likovima daje živost i životnost, a to radi na veoma znalački i vešt način da ne uspori radnju ili da ne postane dosadan.
Goran Skrobonja na naslovnici ove knjige Bajića naziva srpskim Nesbeom. Načelno se mogu složiti sa ovom izjavom, vidi se da Bajić jeste koristio neke elemente Nesbeovih knjiga kako bi se približio ovom autoru. Međutim, usudio bih se reći da je ovo poređenje na Bajićevu štetu, jer je, makar kada je naša publika u pitanju Bajić bolji od Nesbea. Životniji je, stilom često bogatiji, a što se tiče Srbije i aktuelniji i našoj čitalačkoj publici tematski bliskiji.
Što se tiče reprezentacije kvir elemenata Bajić nije štedeo ili kalkulisao ubacujući ih čisto radi političke korektnosti. Ne. Bajić je LGBT+ motive duboko integrisao u samu srž i poentu priče. I sve to, kao i sve ostalo u romanu, deluje suptilno, nenametljivo i prirodno.
Druga knjiga koja bi trebalo da zavredi pažnju publike jeste „Nemiri između četiri zida“. U pitanju je izbor pripovedaka srpskih književnica prve polovine minulog veka. Ova zbirka, koju je priredila i predgovorom objasnila Žarka Svirčev, predstavlja svojevrsnu panoramu stvaralaštva ženskih autorki u jednom vremenu koje nam je književno, zapravo, malo poznato. Makar kada su u pitanju autori ženskog pola. Ono što bi mnoge, koji nisu stručnjaci, iznenadilo jeste to da je u periodu prve polovine dvadesetog veka žensko stvaralaštvo u Srbiji veoma razvijeno i razgranato. Autorke stvaraju u svim žanrovima, pišu raznim stilovima, pripadaju različitim književnim pravcima, osvajaju književnost glavnog toga, žene su urednice magazina, novinarke, književne kritičarke, međusobno se pomažu, kako savetima, tako i pisanjem o ženskom stvaralaštvu…
Ono što povezuje sve ove priče jeste to što u njima žene pišu o ženskom iskustvu. Upravo je to zajednička potka svim pričama. Ma koliko različite po stilu, senzibilitetu, žanru, okruženju autorki u kome žive i stvaraju ono što ih sve povezuje jeste iskustvo žene kao drugosti u jednom dominantno muškom društvu i patrijarhalnom modelu.
Priče su manje-više date hronološki tako da je, kroz ove priče, zanimljivo pratiti i slobode koje su žene tokom tih decenija polako osvajale. Sa tim u vezi, kako u svom predgovoru Žarka Svirčev kaže, „pripovetke povezuju i temeljne odrednice feminističkog teksta: ženski govor o specifičnom ženskom iskustvu predočava se iz ženske narativne/saznajne perspektive“.
Publika „Optimista“ bi posebno trebalo da obrati pažnju na priču „Amerikanka“ Jelene Dimitrijević u kome su susreću dva važna toposa ove književnice – kosmopolitizam i feminizam. U ovoj priči autorka nam iz ugla pripovedača muškog pola u prvom licu priča o oduševljenju izvesnom Amerikankom, kao idealnom slikom savremene žene kojoj je ondašnji feminizam težio. Ova mnogostruko provokativna priča u svom subverzivnom prikazivanju homoerotske ljubavi predstavlja svojevrsni presedan u tadašnjoj srpskoj književnosti.
Autorke koje su našle mesta u ovoj zbirci danas imaju različit položaj. Neke, poput Desanke Maksimović i Isidore Sekulić su kanonizovane kroz školski program (na nesreću, kroz prizmu patrijarhalne književne norme), druge, poput Milice Janković i, spomenute, Jelene Dimitrijević su u poslednjem periodu ponovo aktuelizovane („Laguna“ je na primer, objavila dve knjige putopisa Jelene Dimitrijević), dok su neke autorke, poput Milice Vujović i Selene Dukić danas potpuno zaboravljene.
Ono što je važno je da njihov današnji položaj nije svedočanstvo njihove književne vrednosti. Tako je autoru ovih redova Milica Vujović bila apsolutno otkrovenje i najlepše iznenađenje u ovoj zbirci. Sve autorke u ovoj sjajnoj knjizi možemo posmatrati kao naše savremenice koje vredi čitati i (ponovo) ih otkrivati.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
