Krajem maja u inbox nam je stiglo obaveštenje od Filipa Kocevskog, koordinatora programa javnog zagovaranja u Grupi IZAĐI da se nakon četiri godine uspešnog i ispunjenog rada njegov angažman završava. To je bio povod da popričamo sa dragim nam Filipom i da sa našim čitaocima podeli svoje impresije o LGBT+ aktivizmu u Novom Sadu i Srbiji.

Kako bi opisao svoje iskustvo u aktivizmu?
Za ove 4 godine u LGBT+ aktivizmu sam bio u prilici da radim sa izuzetnim ljudima, koji su veliki deo svog života posvetili poboljšanju položaja u kojem mi, kao LGBT+ osobe živimo. Aktivizam mi je doneo oslobađanje od stega koje sam osećao, učešće na prajdovima u Srbiji, regionu i Evropi, sastanke sa predstavnicima lokalne, republičke i vlasti Evropske unije, ali pre svega mogućnost da doprinesem poboljšanju kvaliteta života mladih LGBT+ osoba u Novom Sadu i Srbiji. Veoma sam ponosan na otvaranje Društvenog centra za mlade LGBTI* osobe u Novom Sadu, prvog sigurnog prostora sa redovnim aktivnostima u Srbiji. Naravno, kao šlag na tortu je bilo održavanje prve Novosadske nedelje ponosa i prvog Novosadskog prajda u maju 2019. godine i 17. maj 2019. predstavlja simboličnu krunu mog rada u IZAĐI. Ono što je za mene lično bilo svakako najvažnije, jeste neizmerna podrška mojih roditelja, brata i partnera za posao kojim se bavim. Iako su se nekada plašili za moju sigurnost, uvek su bili moja podrška i zbog toga ću im zauvek biti zahvalan.

Koje su najvažnije pouke? Šta si naučio za te četiri godine?
Naučio sam mnogo o problemima sa kojima se susreću LGBT+ osobe u Srbiji i regionu i koliko je potrebno pružiti podršku ili pomoć. Naučio sam da je moguće promeniti trenutno stanje, pa makar za milimetar, i da to predstavlja svojevrsnu pobedu. Naučio sam da čvrsto stojim iza svojih stavova i stavova organizacije koju predstavljam, a sve zarad dobrobiti zajednice sa kojom radimo. Video sam koliko upornost može da dovede do promene i shvatio koliko požrtvovanih ljudi ima u Srbiji i regionu.

Koliko se situacija u Novom Sadu promenila za te četiri godine?
Članstvo u Lokalnoj mreži za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama Grada Novog Sada je doprinelo u načinu funkcionisanja javnog i civilnog (LGBT+) sektora. Bez Lokalne mreže i podrške Grada i Policijske uprave, bilo bi nezamislivo teže organizovati Prvi Novosadski prajd. Kroz Panonsku platformu za ljudska prava, koju smo osnovali 2016, uspeli smo da se teme koje su važne za LGBT+ zajednicu nađu u javnom prostoru svake godine u okviru Festivala ljudskih prava. Uz podršku OPENS2019 smo otvorili Društveni centar u aprilu 2018. koji je omogućio velikom broju mladih LGBT+ osoba, njihovim prijateljima i porodici, da borave u sigurnom prostoru, bez diskriminacije i nasilja, da učestvuju i kreiraju aktivnosti, da dobiju podršku za izazove sa kojima se suočavaju i da krenu putem aktivizma. Otvorili smo psihološko savetovalište za LGBT+ osobe u kojem trenutno volontira 11 psihologa. I naravno, održali smo prvu Novosadsku nedelju ponosa i prvi Novosadski prajd. Dobili smo podršku od ljudi iz civilnog i javnog sektora, od naših prijatelja i roditelja, i smatram da se i ovaj grad polako menja.

Šta te je navelo da napustiš aktivizam?
Biti aktivista nije posao, već strast i nešto što je sastavni deo jedne osobe – ili jesi ili nisi. To nije nešto što tek tako može da se isključi, pa ne bih rekao da sam napustio aktivizam. Najveći razlog napuštanja organizacije je svakako, aktivističkom svetu veoma poznat, „burn out“ koji u meni tinja poslednjih nekoliko godina. Kao jedina organizacija u Novom Sadu koja isključivo radi sa LGBT+ zajednicom, postoji veliki teret da se svi aspekti očuvanja ljudskih prava zadovolje, te je nekada bilo veoma izazovno u isto vreme raditi direktno sa zajednicom, sa partnerima, javnim institucijama, zagovarati za promene lokalnih i nacionalnih politika i zakona, održavati kontakt sa medijima i donatorima, doprinositi poboljšanju kvaliteta života svih, i organizovati dva velika događaja u godini. Sve to je dovelo do prezasićenja i jednostavno nije bilo moguće ništa promeniti.

Kako će Grupa IZAĐI bez tebe?
Zbog pozicije sam bio najvidljiviji član IZAĐI, ali smatram da je IZAĐI mnogo više od jedne osobe. Tamo su ljudi koji neumorno rade sa našom zajednicom, koji nisu odustali od održavanja aktivnosti uprkos koroni i koji su nastavili da pružaju psihološku podršku onima kojima je ona bila najpotrebnija. Smatram da IZAĐI ima izuzetan tim ljudi koji voli organizaciju i posao kojim se bave, vole da pomažu i da znaju da podrže. Verujem da će se nastaviti svoj rad kao i do sada.

Šta možeš da poručiš svojih kolegama LGBTI aktivistima?
Većina nas, nažalost, sebe ne stavlja ni blizu prvog mesta po važnosti i to je nešto što odvaja aktivizam od ostalih. Smatram da je nekada bolje uraditi manje ali kvalitetnije, nego pokušati da promenite sve i u tome ne uspeti. To ne znači da mi, kao aktivisti i aktivistkinje ne znamo da radimo svoj posao, već da imamo prevelike ambicije, a da nismo dovoljno svesni države, sistema i društva u kojem živimo. LGBT+ aktivistima/kinjama bih poručio da je vreme da se slože i da pokušaju da uspostave saradnju koja će svima pružiti sliku jedinstva i sloge, a zajednici pružiti neophodnu podršku.

Kuda te put dalje vodi?
Odoh u biznis sektor, na mesto Projektnog menadžera. Posao koji je u mnogome drugačiji od posla u civilnom sektoru, ali posao koji će mi omogućiti da se razvijam na profesionalnom planu i budem u situaciji da se posvetim aktivizmu u svoje slobodno vreme, volonterski, iskonski.

Tebi u CV piše da si radio u LGBT+ organizaciji. Koliko je to prednost/mana za pronalaženje novog posla?
Firma u kojoj radim ima veoma jasan stav protiv diskriminacije po bilo kom osnovu, te sam imao sreće. Nažalost, znam da je ovo prava retkost u Srbiji i da mnoge osobe imaju problema sa pronalaskom posla samo zbog toga što su deo/ili se pretpostavlja da jesu deo LGBT+ zajednice. Sa druge strane, rad u LGBT+ organizaciji donosi iskustva na mnogim poljima, saradnju sa različitim sektorima i uključenost u različite delove društva, te to predstavlja izuzetnu vrednost za određene poslove na našem tržištu. Voleo bih da za nekoliko godina vidim mlade LGBT+ osobe koje svoj identitet ponosno nose na svom radnom mestu, da su prihvaćene i bezbedne, da su sigurne u sebe i imaju ljude u kolektivima koje ih podržavaju i vole zbog toga ko su i kakve su. Nadam se da neću dugo čekati.

Razgovarao: Predrag Azdejković

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

13 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.