Samo nekoliko dana nakon što je Dejvid Bouvi proslavio svoj jubilarni 69. rođendan tako što je, posle trogodišnje pauze, objavio novi album „Blackstar“ ceo svet je potresla vest o njegovoj smrti. U zvaničnom saopštenju pisalo je kako je preminuo okružen porodicom posle 18 meseci borbe sa rakom. Društvene mreže su naprosto poludele. Svi su, od običnih smrtnika pa do globalnih polubožanstava kao što su Madona i Jelena Karleuša, šerovali njegove citate, pesme, fotografije, sećanja na prve poljupce uz njegove pesme…

Ko je bio čovek o čiju popularnost je, besomučno RIP-ujući po svojim profilima, morala da se ogrebe i čuvena Luiza Čikone? I zašto, zaboga, o njemu piše jedna kvir magazin poput Optimista?

Bouvi je rođen 1947. godine u radničkoj porodici kao Dejvid Robert Džons. Ubrzo po njegovom rođenju porodica se seli u konzervativni gradić u Kentu gde mali Dejvid provodi najveći deo detinjstva. Kao ljubitelj džeza i Litl Ričarda već u dvanaestoj godini počinje da se bavi muzikom kada od porodice kao poklon dobija saksofon. Tokom školovanja svirao je u nekoliko manjih bendova. Godine 1965. menja ime u Dejvid Bouvi jer je želeo da se razlikuje od Dejvida Džonsa, pevača grupe Monkees.

Bouvijev uticaj i značaj za kvir kulturu je veoma kontradiktoran jer je njegovo deklarisanje, isprva kao gej a zatim kao biseks, bilo više deo potrage za publicitetom nego za seksualnim identitetom. Bouvi je postao poznat po tome što je za sebe kreirao niz alterega, a za teatralan nastup na sceni najviše je zaslužna njegova saradnja sa gej pantomimičarom Lindsijem Kempom. Trandžiranje, ženska garderoba, napadna šminka i ženska frizura više su bile deo ovog performansa nego deo njegove unutrašnje ličnosti.

Čini se da iza svega, zapravo, stoji njegov menadžer Ken Pit koji je odlučio da odigra na gej kartu. On je organizovao da, u to doba jedini, britanski gej magazin objavi tekst o Bouviju. Usledio je i Bouvijev intervju za muzički časopis (Melody Maker) u kome je pevač rekao: „Da, naravno da sam gej. Oduvek sam to i bio.“ Ispostaviće se da je ovo zapravo rekao njegov alterego Zigi Stardast.

Nedugo zatim je za Plejboj rekao kako sebe radije definiše kao biseksualca nego kao homoseksualca.

“Tačno je – ja sam biseksualan. Ipak, ne poričem da sam tu činjenicu vrlo dobro iskoristio. Mislim da je to najbolja stvar koja mi se desila”.

Njegova prva žena Endži rekla je kako je njen Dejvid bio u šemi sa Mikom Džegerom.

Bouvijevo prisvajanje gej identiteta bi uvek trebalo posmatrati kroz upozorenje koje je on sam dao kako ne bi trebalo verovati ničemu što je rekao.

„Moji tekstovi pesama svakako nisu precizna slika svih mojih misli“, rekao je tokom sedamdesetih godina.

Već 1983. on je za “Rolling Stone” porekao sve što je do tada rekao i izjavio da je bio “klozetirani heteroseksualac”. Tom istom prilikom je kazao kako je otkrivanje njegove biseksualnosti bila „najveća greška ikada napravljena“.

Sve ovo pokazuje da je u represivnom društvu kakvo je britansko bilo tokom sedamdesetih godina Bouvijev cinični i (verovatno) homofobični flert sa kvir seksualnošću ostao upamćen kao oslobađajući i stimulišući za mnoge gej muškarce u Americi i Britaniji.

Postao je svetionik za sve koji su se osećali zarobljeno i ograničeno jer su bili primorani da igraju strejt uloge, uloge muškaraca koji su morali da se ponašaju u skladu sa nametnutim normama i definicijama rodne i seksualne orijentacije.

Dok su Elton Džon i Fredi Merkjuri još uvek bili u ormanu, a Boj Džorž i Džordž Majkl u školi pojava Dejvida Bouvija je za LGBT populaciju bila poput zemljotresa. Ljudi su mogli da se osećaju dobro ako su gej, trans, biseks ili neki drugi autsajderi. Nije toliko važno što nas se kasnije odrekao.

Pokazao je kako je biti drugačiji zapravo moguće.

I zato LGBT osobe širom sveta odaju počast Dejvidu Bouviju jer je on dokazao da biti različit više nije značilo biti i žrtva represivnog sistema, već trijumf nad njim.

Piše: M. Aranđelović

Related Posts