Prošlogodišnji Merlinka festival počeo je muzičkim performansom dvojca „Fantomke“ koji čine Lady K i DJ Časna sestra. One su izvele dve numere koje možemo smatrati za gej himne. U pitanju su „Snijeg pade na behar, na voće (neka ljubi, ko god koga hoće)“ i „A što ćemo ljubav kriti“. Smatramo da je potrebno da ih bolje upoznate i pratite njihove muzičke avanture…
Kako i zašto baš klavir?
Katarina: Klavir je moja prva ljubav. Romantična, prijateljska, porodična… Od pete godine sam imala afekcije prema pevanju i igranju, koja je rezultirala upoznavanjem sa klavirom i našoj rasplamsanoj ljubavi koja je i danas nepokolebljivo ista i još jača.
Zašto je Marija Nikolić poznatija kao Časna sestra?
Marija: Možda zbog toga što poseduje nešto intrigantno u spoju suprotnosti clubbinga i skromnosti časne sestre koja pušta i svira eklektičan repertoar čija je poveznica sinth, electro i slatki gresi.
Kako je biti žena DJ u Srbiji?
Marija: Iskreno, povučena raznim iskustvima, nije lako… Potrebno je dosta upornosti i posvećenosti da bi opstao i istrajao u ovom poslu. Jako je važno da žene postoje na elektronskoj sceni i po mogućstvu da puštaju različite žanrove, ali i dalje mi se čini da moraju više da se bore za svoje mesto u muzičkoj industriji.
Umetnica mora biti zdrava i da ima od čega da živi?
Katarina: Upravo slušam fantastični „Triptih“ još genijalnije umetnice Konstrakte, dok odgovaram na ovo pitanje. Zahvalna sam joj što je otvorila ovu temu na šaljivo-muzički način, pa s tim u vezi, želim da kažem da je mentalno zdravlje, a samim tim i fizičko povezano sa zadovoljstvom koje živimo ili ne živimo, tako da mogu reći da je večita Don Kihotovska borba između normalnog života jednog umetnika i njegove egzistencije sa jedne strane i tog momenta da „šta ćemo sad?“.
Kako bi opisala tvoj muzički ukus?
Katarina: Šizofren. Ja sam osoba „od Silvane do Nirvane“. Zaista mogu da slušam svakakve žanrovske polaritete u zavisnosti u kom raspoloženju me odnese dan i trenutak. Smatram da i kao muzičar treba da budem upoznata sa različitim žanrovima, kako bih i sama mogla da stvorim svoj autentični muzički jezik.
Šta nam možeš reći o Amplitudi?
Katarina: Amplituda je performativna predstava koja je nastala kao moj doktorski umetnički projekat i nastavila da živi i dobija novo ruho svakim narednim igranjem. Amplituda je otkucaj srca u zvuku, strahovi sa kojima se suočavamo i emotivna razmena koju delimo.
Kako je bilo sarađivati sa Sonjom Vukićević?
Katarina: Stajati na sceni sa umetničko plesnom ikonom kao što je Sonja Vukićević je jednako osećaju potpunog mira i ispunjenosti. Nirvana i lepota koju je rad i druženje sa Sonjom donelo je neprocenljivo iskustvo i spoznaju da su harizma, talenat i širina duše koju Sonja poseduje nešto što su večne vrednosti u svetu umetnosti, a želim da verujem i u ovom realnom.
Kako je raditi sa mladima u rok kampu za devojčice i uopšte sa mladim naraštajima?
Marija: Veoma sam ponosna na svoju ulogu mentorke u RKZD gde se trudimo da svaku generaciju devojčica osnažimo i podstaknemo da se izražavaju kroz muziku. Dugi niz godina radim u osnovnoj školi i predajem muzičku kulturu…
Koliko je mladima bitna ozbiljna muzika i kakav je muzički ukus mladih generacija u Srbiji, zavisi od društvenog faktora. Da bi bili prihvaćeni u društvu, svoj muzički izbor ili ukus prilagođavaju ukusu vršnjaka, a i onome što je komercijalno i dostupno, pa samim tim je današnja muzika svedena na trenutno zadovoljstvo bez nekih kompleksnih melodija i ritmova niti tekstova sa dubljim značenjem. Naravno ovo se ne može reći za sve mlade, ja sam jako ponosna na svoje bivše učenike koji su svoj poziv posvetili muzici i danas su uspešni muzičari.
Radila si muziku za pozorišne predstave. Kako je bilo to iskustvo i da li sebe vidiš u filmskim muzičkim vodama?
Katarina: Pozorište je kuća u kojoj se osećam najslobodnije i u kojoj ne postoje granice. Spajajući sve moje umetničke grane i ljubavi od muzike, preko pokreta i reči, teatar i angažmani na autorskoj muzici za predstave su doneli predivna poznanstva, prijateljstva i iskustvo gde doživite da svet bez granica i svet u kome je sve moguće bude jednako realan kao onaj koji postoji van zidova te pozorišne zgrade. Oprobala sam se i na filmu, drugačija je vrsta rada i imaginacije, ali jednako uzbudljivo i svakako bih volela da bude i tih iskustava više.
Kako vidiš našu trenutnu LGBT situaciju?
Katarina: Ne znam da li bih LGBT situaciju nazvala situacijom. To trenutno vidim kao jednu sivu zonu, uokvirenu roze ivicama, radi privida ljudi kojima odgovara da ono što je spolja izgleda sređeno i svetlucavo, dok je srž i dalje nešto na čijim problemima i dušama treba da se razgovara, radi i živi. U odnosu na pre pet godina, roze granica se čini se proširila, ali nadam se da će ceo oblak ljubavi postati uskoro svetlucav i da će dobiti zasluženo mesto pod Balkanskim Suncem.
Marija: Trenutno stanje u Srbiji gledam i pratim kroz rad institucija, pogotovo kroz obrazovni sistem. Smatram da sam sistem kada je reč o toleranciji i LGBT zajednici, mora da nauči svakoga da prihvati različitost. Konzervativno i tradicionalno vaspitanje je decenijama prisutno, što je i najčešći uzrok netolerancije.
Nastupale ste zajedno na Merlinka festivalu. Kakvo je to bilo iskustvo?
Katarina: Merlinka festival je na primer jedna od stvari koja je prethodno pomenutu granicu roze boje pomerila i donela detabuiziranje razgovora i delovanja na LGBT umetničko-životnoj sceni Balkana. Samim tim i nastup Fantomki jeste nešto što je mislim muzičkim izborom i scenskim pokretom pomerio granice i otvoreno iskoračio u manifestaciji toga da emocija između ljudi bilo kog opredeljenja mora biti dostupna konzumiranju u svakoj situaciji, bez strahova i tabua. Iskustvo ljubavi, inovacije i podrške je ono što moje sećanje i iskustvo na nastupu Merlinke vezuje za to.
Marija: Iskustvo/jedinstveno i nadam se da neće biti i neponovljivo. Jako mi je drago što smo Katarina i ja imale tu čast da otvorimo festival performansom u kojem je utkan dramski sadržaj, koji se reflektuje kroz pesme bosanskog sevdaha „A što ćemo ljubav kriti“ i „Snijeg pade na behar na voće“,gde kroz njih posežemo za vlastitom slobodom kao i slobodom ljubavnog izbora.
Kako bi ti odgovorila na najomraženije pitanje na razgovoru za posao, gde vidiš sebe za pet godina?
Katarina: Kao i do sada, prepustila bih se protoku vremena. Volela bih da to možda bude na mestu gde koračam kroz život više bosa i po belom pesku, a ne asfaltu, gde se ljudi slobodnije kreću i vole, gde roze boja preovladava i gde su granice samo one koje mi sami odlučimo da postavimo. Utopijski možda, ali nadam se da je to mesto geografski baš ovo, gde sam sada, što bi ujedno značilo i veliki pomak za Balkan i zemlju u kojoj malo roze boje ne bi bilo na odmet posuti.
Marija: Hahaha! Uh, pa stvarno ne znam… Možda bih odgovorila upravo pesmom „Neka ljubi ko god koga hoće“ U nekoj bliskoj budućnosti kroz recimo tih pet godina, volela bih da razvijem svoj muzički projekat koji bi kombinovala sa Dj-ingom i sviranjem raznih instrumenata uživo.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Foto: Jelena Vasiljević
Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
