U jedanaestoj epizodi serije „Južni vetar“ desila se kratka ali efektna scena koja izazvala lavinu. U njoj Stupar, korumpirani policajac koga igra Miloš Timotijević, sa flašom vina u ruci ulazi u stan gde ga čeka jedan mladić. Na rečenicu: „Mislio sam da ćeš da ispališ“, Timotijević odgovara: „Tebe? Nikad!“ i prilazi mu da ga poljubi. Par ostaje u zagrljaju. U izjavi za dnevni list Danas Timotijević je izjavio: „Sve je počelo nekoliko dana pre zvaničnog emitovanja nove epizode. Piratski snimak se pojavio na internetu 23. marta. Od tada je počeo taj linč. Već skoro sedam dana dobijam preteće poruke, pune uvreda… U početku su to bili klinci, ali poslednjih nekoliko dana više nije tako.“

Desio se skandal koji se desio, da li si se iznenadio?
Nisam se iznenadio. Ranije su se kod nas dešavali skandali zbog mnogo manjih stvari. Više sam se iznenadio godištem populacijom koja je to pisala! Pretežno su to bili klinci od osam, devet godina pa naviše.

Tebi ovo nije bila prva gej uloga, da li si i ranije primao pretnje?
Bilo je politički motivisanih pretnji jer sam radio Anđelinin film „U zemlji krvi i meda“, predstavu „Zoran Đinđić“ sa Oliverom Frljićem, ali homofobične pretnje nikada nisam imao!

Imao si gej uloge u filmovima Nikole Ljuce „Narednik“ i „Početak leta“, panseksualnu ulogu u predstavi „Režim ljubavi“ Bojana Đorđeva i sada u seriji „Južni vetar“. Da li se plašiš typecastinga, gde reditelji biraju tebe za takve uloge jer znaju da neće biti problema?
Ne plašim se, jer znam da sam za „Režim ljubavi“ bio prva opcija Bojanu Đorđevu i on mi je kada me je zvao da radimo tu predstavu rekao, ti možeš to i ne znam ko drugi to može. To imponuje na nekom nivou. Pre toga sam sarađivao sa Nikolom Ljucom u ta dva njegova kratka filma. Nemam problem, jer poznajem sebe i znam da nisam tipski glumac.

Ima li Ljucinog filma u kome ti nisi?
Ima. Četvrtak, njegov diplomski film.

I to mu pamtiš?
Ne pamtim. To je prosto tako. Ja to razumem jer nije bilo uloge za mene u tom filmu i ja to poštujem. Zvao me je da mi kaže da nema uloge za mene i isto poštujem.

Česta je praksa da reditelji sarađuju sa istim glumcem. Tim Barton i Džoni Dep…
De Niro kod Skorsezea. To je normalna stvar. Isto kao što svetski poznati gitaristi imaju pedeset gitara, ali imaju svoju omiljenu koju na koncertu obavezno uzmu jednom ili dva put da odsviraju nešto. Ljuca i ja funkcionišemo već na nekom meta nivou, tako da je to potpuno logično.

To je logično za sve sfere života. Poznajem čoveka i lakše mi je da radim s njim.
Apsolutno. Mi se prepoznajemo na pogled. Ono šta i kako treba. To su već indikacije koje je drugim ljudima mogu biti sumanute, dok je meni sve jasno šta je hteo da mi kaže.

Kako ti vidiš trenutnu situaciju u srpskom filmu i kulturi uopšte?
Što se kulture u Srbiji tiče, nikada se nisam zabrinuo za nosioce kulture, više brinem za institucije kulture. Prosto mi nemamo zakon o kulturi koji je prilagođen ovom vremenu i to je ključni problem. Kad je kinematografija u pitanju imam problem pre svega sa ljudima koji dobijaju pare da snimaju filmove a ničim nisu dokazali da treba da dobiju pare. Ljudi koji dobijaju nagrade ne dobijaju pare za svoje buduće projekte. Ovde važi pravilo da je lako dobiti pare za debitantski film, ali je teško da dobiješ pare za drugi film. Tu su negde problemi, jer u Srbiji ništa ne znači što si pokupio četiri nagrade na Festu 2016. godine. Nećeš dobiti podršku ako razmišljaš drugačije i svet vidiš drugačijim očima u odnosu na one koji donose odluke. Takođe imamo autocenzuru i cenzuru u institucijama kulture.

Misliš na film Vlažnost koji je dobio četiri nagrade na Festu 2016. godine. Svetsku premijeru je imao na Berlinalu, nacionalnu na Festu… pa onda bioskop i na kraju televizija.
Ključna stvar se desila kada se prikazao na televiziji. Tu prvi put vidiš kako ti film neko seče reklamama, shvataš da taj film više nije tvoj, već je postao neko opšte dobro i to je uzbudljivo na tom nivou. Sada, poslednji put kada je bila repriza tokom karantina, ja sam bio oduševljen količinom komentara ljudi koji ga ranije nisu pogledali i vidim da postoji jedna ozbiljna publika u Srbiji, koja voli film koji nije na prvu loptu, koji te tera malo na razmišljanje, koji je uzbudljiv na neki drugi način.

Ako se ne varam to je tvoja glavna uloga u igranom filmu… Da li je malo kasno došla?
Da se Nikola Ljuca rodio ranije, ona bi možda došla i ranije. Reditelji kod nas retko kad dobijaju priliku da snimaju, a kada dobiju priliku da snimaju ili oni ili producenti idu linijom manjeg otpora i ne idu na kvalitet već biraju ljude koji su već igrali slične uloge. Tako i mene sada zovu za uloge koje sam već negde odigrao, a ja se trudim da takve uloge izbegavam. A što se tiče da li je kasno, ja bih rekao da je došlo tačno na vreme. Kada pogledam filmove koji su se snimali u ovih 25 godina koliko se bavim ovim poslom, ne vidim da je trebalo da dobijem neku glavnu ulogu u nekom ranijem filmu.

Koliko je tebi bila ta tranzicija od dramskih ka akcionim ulogama kao što je u seriji „Južni vetar“?
Nije to ništa teže. To je samo žanrovsko odredište i stvar obrazovanja, zanata i deo je našeg posla. Nebitno da li igraš akciju, horor, komediju. Lepo je i ja bih voleo da ima više žanrova trenutno kod nas koji se rade. Mislim da je ova zemlja užasno pogodna za horore, a njih nema. Ako voliš svoj posao ništa nije teško.

Ali je fizički drugačije?
Fizički apsolutno. Nije isto da ceo dan sediš na setu za kancelarijskim stolom ili nosiš pištolj za pasom. To oružje koje nosiš te određuje i daje ti neku novu energiju, koja meni nije ni malo prijatna.

Da li je moguće danas biti uspešan glumac a ne ići u teretanu, nemati trbušnjake, ne biti nabildovan?
Pa, moguće je.

Ali negde počinje da bude standard! Ne može više da budeš Taško Načić.
Pazi. Veliki je problem što smo danas otišli u drugu krajnost. Sada svi glumci idu u teretanu. Pričam o nekom svetskom nivou. I kada ti treba neko ko je popunjeniji, onda mora na brzinu da se goji za tu ulogu. Naravno da treba zbog sebe, svog zdravlja i kondicije da se baviš sportom, ali to ne znači da svi moramo da imamo trbušnjake.

Analiirao sam kako su žene nekada prikazivane u jugoslovenskom filmu i nije moglo da prođe a da im reditelj ne prikaže grudi, iako je nebitno za radnju. Danas imamo obrnuto da ne može da prođe a da glumac ne pokaže svoje trbušnjake?
Desio se obrt. Nažalost. Ja bih više voleo da se taj obrt desio jer se naše društvo promenilo. Međutim ne, to je više pitanje mode i trenda. Da su se ženska i muška seksualnost izjednačile to bi bilo OK, ali mislim da nije. Ne znam.

Ne misliš da su to rezultati Me too pokreta u Holivudu, gde žensko telo ne sme više da se eksploatiše kao seksualni objekat, ali je OK da se eksploatiše muško?
Vidim često u nekim emisijama da je u redu da žene komentarišu mušku zadnjicu, trbušnjake i sve ostalo, ali ako muškarac to radi onda je to veliki zločin. Mislim da treba da nađemo balans između te dve stvari. Ni ovo nije dobro, ali razumem da su žene trpele to hiljadu godina i da je u redu da se ispucaju neko vreme pa da dođemo do jednakosti, ako je to iako moguće. Ja bih to voleo.

Kada si se pripremao za svoje gej uloge, da li si gledao neki gej film?
Prvo se referišem na reditelja kada radim bilo to pozorište ili film. Recimo za „Režim ljubavi“ smo gledali „Shortbus“. Meni je to jedan od genijalnijih filmova koje sam u životu pogledao. Skoro sam gledao seriju „How to get away with murder“ koja je isprepletana što hetero što gej odnosima. Nemam nikakav problem sa takvim sadržajem. Ljubav je ljubav.

Skoro je izašla kritika Netflixa da ima previše LGBT likova, ali polako kreće da i u domaćim filmovima i serijama ima sve više LGBT likova.
Kreće. S obzirom da mi živimo u duboko konzervativnom društvu, vidim da nekim to smeta i da upravo zato treba da se, hajde da to tako kažem populariše. Ljudi jednostavno treba da prihvate da to nije ništa strano, ni čudno, da je to deo društva u kome živimo i da su pripadnici LGBT populacije naši sugrađani, da smo svi negde jednaki i da moramo da vodimo računa jedni o drugima, da svako ima pravo na svoju slobodu i svoj život. Samim tim, kao što je serija „Vil i Grejs“ pažljivo popularisala gej populaciju, tako i mi moramo da radimo godinama kako bi došli do nekog civilizacijskog nivoa, jer ovaj grad i ova zemlja prosto vape za nekim liberalnijim pogledom na svet.

Misliš da pop kultura ima tu moć da utiče na ljude?
Apsolutno. Ako ništa drugo subliminalni uticaj. Evo vidimo šta se desilo sa „Južnim vetrom“ i tim gej poljupcem. To se otvorilo kao tema, pa vidimo ko je sve za, a ko protiv. Da li treba još više da se radi na tome, a moj primer je pokazao da treba i to decenijama i to ozbiljno.

Da li te je iznenadila solidarnost ekipe serije koja je stala u tvoju odbranu?
Ne vidim zašto bi me iznenadila. Ako neko ima progresivno razmišljanje onda bi to trebalo da budu umetnici. Uvek sam se negde plašio umetnika koji su konzervativni. To me je uvek čudilo. Kako je moguće da se baviš umetnošću a da si patrijarhalan i konzervativan. Umetnik je sam po sebi avangarda. To mora da bude standard, moraš da tražiš nov način, nov pristup i zato mi nikada nije bilo jasno kako se ti ljudi nalaze u ovom poslu. Moj motiv kao umetnika je da na taj način menjam svet na bolje, naravno.

Kako ti komentarišeš stav reditelja Stevana Filipovića koji je napisao: “Čekaj, praviš ‘Južni vetar’, reklamu za škaljarski klan za IDJ klince, gde je glavni glumac homofob, nacionalista i Vučićeva/Putinova pudla, a onda se čudiš što ti isti klinci hejtuju gejeve i što ne mogu da razlikuju dramsku seriju od rijalitija, pa nemojmo se zajebavati, kolege”?
Apsolutno poštujem njegov stav, jer mislim da u demokratskom društvu upravo to znači da svako ima pravo na svoj stav. Možda imam problem sa načinom na koji je on to izgovorio, ali šta je rekao nemam nikakav problem jer svaki ima pravo na svoje mišljenje. S druge strane, da se sretnemo, rekao bih mu da nije u pravu, jer ako idemo tom linijom, onda možemo da kažem da je „Kum“ promafijaški film i veličanje kriminala. Sve je u očima gledalaca i treba da se bavimo edukacijom gledalaca, a ne da napadamo jedni druge.

Šta možemo da očekujemo od tebe u budućem periodu? Covid je sve pauzirao…
Pauzirao je sve i malo nam je dao da odemo u introspekciju i da se malo dozovemo pameti, ali ne vidim da smo uspeli u tome jer vidim da je sve krenulo još žešće i luđe, ceo svet ne samo kod nas. Što se mene tiče, trudiću se da idem ovim putem, da se razvijam, da uloge koje dobijam i na kojima radim budu najbolje moguće i davaću sve od sebe da uloge koje radim znače nešto.

Kada je reč o predstavi „Režim ljubavi“ ona je konstantno rasprodata i ima po nekoliko igranja mesečno. Kako to objašnjavaš?
Pod jedan, tu se desio famozni tekst Tanje Šljivar koji na jedan specifičan način posmatra celu tu tematiku od celibata do poliamorije, raznih režima ljubavi i sve to kroz komediju. To je ono što najviše privlači ljude toj temi, jer da smo je igrali ozbiljno mislim da ne bi imali više od 15-20 ljudi po igranju. Ovom narodu sve što prikažeš kroz komediju mnogo lakše pali i treba ljudi da razmisle da će mnogo lakše neke teme nametnuti kroz komediju. Ljudi su opterećeni svakodnevnim životom i nedaćama i onda će lakše progutati komediju. Pod dva, Bojan Đorđev koji je jedan vrsni reditelj koji se po prvi put uhvatio u koštac sa komedijom. S te strane mi je bilo jako uzbudljivo jer sam s njim sarađivao i ranije. Kao i cela ekipa predstave koja funkcioniše kao neka mala porodica. To je jedna zanimljiva predstava i jedna zanimljiva tema koja se ne bavi samo režimima ljubavi već i međuljudskih odnosima.

Ono što mi je interesantno kod gej momenata u seriji „Južni vetar“, jeste da ste se usudili da čačkate mačo kulturu. Nije bio slučaj u seriji modni dizajner pa je gej, što bi svi progutali, već je u pitanju mačo krimi milje i tu gejeva ne može da bude, te je i zato reakcija bila tako drastična.
To je prosto neznanje. Da su ljudi pažljivije gledali film koji je prethodio seriji, shvatili bi da tu postoje znaci ko je bio Stupar, lik koji igram, a da taj poljubac koji eksplicitno pokazuje da je on gej nije bio nikakvo iznenađenje. Ljudi su izgleda zaboravili da gledaju između redova i žele da im se sve izgovori i pokaže. Možda je ljudima bilo iznenađenje što je jedan tako ozbiljan, korumpiran, inspektor, moćan lik gej što samo pokazuje neznanje ljudi o svetu oko njih.

Da li misliš da je posle ovog gej poljupca probijen led i da će naredni put sve biti u redu?
Neće. Svakako nije probijen led, jer se gej poljubac ranije desio i u seriji „Vratiće se rode“, a prvi gej poljubac se desio još davne 1911. godine u filmu „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ Ilije Stanojevića Čiče. To je naš prvi film i hajde da se ne zanosimo da ako to ne prikazujemo da se to ne dešava. Dešava se i to treba prihvatiti tako kako jeste, ne ugrožavati i to je to! U seriji „Tajkun“ postoje lezbejske scene i to ljudima ne smeta, jer postoje dupli standardi. Ovo je patrijarhalno društvo i treba takve scene da budu učestalije kako bi se situacija smirila. Uvek će biti homofobičnih ljudi, tako je i u liberalnim zemljama, ali da ne bude ovako masovno.

Razgovarao: Predrag Azdejković
Foto: Aleksandar Crnogorac

Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):

80 Shares

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.