Estetika postojanja: Obećanje lepog života u kofi

Malo je poznato da sam Holandiju napustio onog trenutka kada me je usred Amsterdama menadžer nazvao pederom, pa još srpskim.

– Šta to treba da znači, Arno? – nisam mogao da ne pitam.
– Veruj mi da ne znam. Izgleda da su svi srpski muškarci, uprkos manje ili više muževnom izgledu, pederi. Pa valjda Srpkinje zbog toga pumpaju usta i sise, i kreću u lov na Evropljane.
– Srbi nisu Evropljani?
– Vi ste mali Rusi.

Dobro, nisam baš istog trenutka. Čuo sam štošta nešto u međuvremenu. Koleginica Poljakinja bila je lepo zamoljena da ponekad pokupi tanjire iz ofisa, jer: zna se šta Poljaci, Bugari i ostali najbolje rade – čiste (?) A pazi ovo, pre osam godina, moj prvi posao, tri godine u radnom odnosu, kreće kamen iz bubrega. Umirem od bolova. Ne, ja stvarno mislim da ću umreti i da neću preživeti taj bol. Povraćam nasred hodnika, jer nemam snage da trčim i da se sakrijem. Želim da zamolim nekoga da mi pomogne, ali nemam snage da govorim. Koleginica mi uplašeno donosi čašu vode, koju ne mogu da popijem. Direktor finansija me besno vuče za rukav i gura ka vratima koja su vodila u arhiv.

– Imaš jebenih pet minuta da se dovedeš u jebeni red i da očistiš onaj jebeni boršč što si ostavio na tepihu.

Investitori su bili u poseti. Arapi. Yalla! Istovremeno je druga koleginica bila u poseti. Samo jedan dan, a inače je na bolovanju jer ima burnout. Tada nisam znao šta je burnout. U Holandiji postoji i pred-burnout stanje. Hteo sam da idem kući, ali nije bilo šanse. Uzeo sam kofu da očistim povraćku. Yalla! Sve se uredno skinulo sa tepiha i ocedilo u kofu. Uglavnom ocedilo, a povremeno i bućnulo. I tada u mutnoj smesi, između ostataka hrane, uglavnom holandskog i delimično španskog porekla (Holandija ajsberg salatu uvozi iz Španije), ugledah svoj iskrivljeni lik – malo zbog bolova, malo zbog masne vode. I mnogo mi je bilo žao. Ne sebe. Moj pobednički trenutak već je počeo, jer odluku donesoh u stotinkama. Yalla! Bilo mi je žao moje prijateljice Nine, rođake Sofije, mama-Mire, i mnogih drugih žena – uglavnom iz Istočne Evrope – koje su u sličnim kofama videle obećanje lepog života, a ono ih kao sirena uvuklo u dubine modernog robovlasništva. Prosuo sam kofu nasred tepiha i dao otkaz. Neka baci turban preko tepiha ako mu smeta boršč. Ya Habibi Yalla!

I zakleo se da mi se ništa slično više neće dogoditi. Kad ono međutim. Dogodi mi se da me nazivaju pederom, i to srpskim. Da mom kolegi iz Senegala ljudski resursi kulturno stave do znanja da neke njegove bele košulje nisu prikladne za posao, jer u njima izgleda kao rob-batler na nekoj plantaži pamuka, da im nije jasno zašto to radi sebi, a oni ne žele takav imidž jer su njihove funkcije javne, a njihova politika u biti oružje protiv ostataka takvih tradicija. Koleginici koja se javno deklarisala kao lezbejka takođe je saopšteno da ne ističe svoju seksualnost svojim stajlingom. Kada je u posetu došla kraljica Maksima (poreklom Argentinka), javljeno nam je da idemo na pauzu. U kafeu smo shvatili da smo svi koji smo na pauzi zapravo ne-Holanđani, a da su svi kojima je traženo da odlože pauzu i koji su ostali – bili Holanđani. Srećom, enigmu je rešio moj menadžer koji se hvalio svojim radikalnim stavovima.

– Hteli smo da sa kraljicom eventualno razgovaraju zaposleni koji govore čist holandski.

Neću navoditi više primera. Skupili smo preko 60 potpisa i slučaj prijavili Centru za diskriminaciju na radnom mestu.

– Vaš poslodavac je velika i poznata firma, njihov ugled negovan je tokom više od 100 godina. Da li ste sigurni da želite da obavimo inspekciju.

Javili smo se Amnestiju.

– Mi ne bismo išli u medije jer bi ovo bio preveliki šok za Holanđane. Ovo su individualni slučajevi. Mi branimo šire interese.

Napustio sam takvu Holandiju. Napustio sam i našu whatsapp grupu za Evroviziju kada su likovali jer je Rusija izbačena sa takmičenja.

A onda dolazim u Srbiju (NE – dolazim u Beograd!) i zatičem samodestrukciju, nekulturu, licemerje, karikaturalni egzistencijalizam, beograđanštinu, romantizovanje alkoholizma, emotivne raspolućenosti i Nataše Bekvalac. Ali bukvalno: šta je ovo. Gde sam došla, jebem ti mamu u pičku! (Ne, ne mogu da se prilagodim romantizovanju Nataše Bekvalac, koja vam nezainteresovano peva na Prajdu, otima neku papirnu gej zastavu iz publike jer se nije potrudila da ponese svoju, i viče hepi prajd! Veoma prelepo. Žao mi nas, Srba. Nismo ni svesni koliko se plašimo da želimo više i da mislimo da zaslužujemo bolje.)

Shvatam da ipak nisam pobegao od fašizma. Jedino što je Srbija u suštini otvorenije društvo od Holandije, te je ovde u pitanju samo ćera fašizma, tzv. kultur-fašizam.

Vidim ljude koji još uvek veruju da stoje u prkosnom stavu naspram društva, još uvek ne shvatajući da su oni društvo. Ne svi. Rispekt za moju prijateljicu iz Čikaga koja mi dolazi u krznima i koži, i na moje pitanje zašto izgleda kao bugarska kurva iako na sebi ima minimum 10.000 dolara, kaže da je gastarbajterka iz Istočne Evrope, i da želi da izgleda kao gastarbajterka iz Istočne Evrope, zato što joj se može da izgleda onako kako želi. Retko uzemljena žena, dosledna. Ona nije društvo. Ona je celina. Znaš li ti uopšte šta danas znači biti jednom zaokruženom, misaonom i mislećom celinom? Šta znači reći da ne stojiš uz Ukrajinu? Reći da je Putin – i ovakav i onakav – najveći državnik našeg doba? Šta znači napustiti holandsku evrovizijsku whatsapp grupu koju vode pederi, pa još holandski, nakon što je neko napisao da Evrovizija ne treba da bude politizovana, te zbog toga treba izbaciti Rusiju sa Evrovizije?

Čovek me ubeđuje da krenem da duvam, kako bih se opustio – kao on, pošto mi je Srbija očigledno preveliki šok. Zdravo je. Pitanje je vremena kada će biti legalizovano. Prijatelju, ti si jebeni narkoman. Za 30 godina će ti mozak biti kaša, Koštunica. Tebi treba odvikavanje.

Iz Rekovca i okoline Morava nanela talas reformisanog, univerzalističkog urbanizma i dovela do stvaranja novog građanstva. Rekle su više puta mnoge žene u mnogim redovima u Amanima i Aromama da se dosta šljama nakupilo u Beogradu. Jeste šljam, gospođo. Ali ne u potpunosti. Pre njih bili ste Stefan Braun i Bilo nam je mega mega. Sad ste pijanka u parku i Prvomajski uranak. Bili ste Apartman, pa Pleasure, pa ćete kao Amsterdam, svi postati gay friendly ili straight friendly. Cenite: korak napred ili korak nazad? To su problemi identitet, ne nove krvi. Ko sam sebi, šta sam tebi?

Beograd kvari ljude. Beograd je samo odigrao ulogu prostranog platna za masovnu projekciju. Volim Beograd. Ali ništa kao Beograd ne čini da kupe pršutu sa Stare planine, pa oplaču koliko je seljak podigao cenu za meso svinje koja mu je više pojela nego što mu je zaradila. Ništa kao Beograd ne čini da umru od gladi. Ništa kao Beograd ne čini da pokušaju da zabrane svinjokolj. Ništa kao Beograd ne čini da se prepiju, prepuše i predoziraju, pa počnu da povraćaju proso, ulje crnog kima, gluten-free-, paleo- i druge dijete. Opet obećanje lepog života u kofi.
Vidim na kobasicijadi se slikali pored bakice kojoj je kobasicijada događaj godine, i koja iz Vojvodine nije izašla, i napisali živeće ovaj narod. Bože, za šta li je slika, da li za Nacionalnu geografiju ili Insajder ili Krik? Ili Kurir? Ili Treće oko. (Je l to postoji i dalje? Ako ne, mislim da bi ga trebalo oživeti. Kao Prvomajski uranak. Osmisliti jaku marketinšku kampanju i postaviti dobre akaunt menadžere.) Zaštitite bakin etos od vašeg patosa, zaštitite kao endemsku vrstu. Pusti bre tu babu! Hipsteri krenuli na safari.

Zatičem neučinkoviti sevdah uz Zašto, Mito, ne dođeš, Kafana je moja sudbina i Zagrli me ti, i oprosti mi. Kakav bre Mita više! Gušt – kultivisan, stereotipan i fotogeničan. Prve sate 2022. godine zatičem uz nešto što bih okarakterisao kao užegli subsaharsko-pacifički, transcendentalni post-pank. Jebem li ti krv, šta je ono bilo! Zatičem Srbiju koja je – ili Zorja ili Sara Jo. I jedna i druga – dva proizvoda, dva mamca, različitog ukusa, duboko u grlu nacije. Žao mi je Konstrakte, u neku ruku najeba ona. Sada će da je uhvate kao na slavi, kada ti šesti put kažu: e, ajde ispričaj nam kako si ono jednom… Pa se smeju. Smešno im. Postala je mejnstrim. Sad će da je projektuju sa prostranog platna za masovnu projekciju. Pa će da viču: kakva si ti kraljica. (Koji užas.) Imaće dovoljno love da ukloni onaj veliki mladež sa lica. Ne znam kako se osećam povodom toga. Ili će ga možda, uprkos lovi, zadržati. Ne znam kako se osećam povodom toga. Što se bore misli moje? Jeste da mi je jednom jedan sirijski azilant popušio u WC-u glavne autobuske, ali i dalje sam navikao na životne odrednice koje su moralne. Kuburim sa ovim estetskim. I šta ćemo sad? Je l neko video Anu Stanić? Kakav look! Kakva Kejt Blančet. Retko uzemljena žena, dosledna. Ne plaća me Ana Stanić.

Idu NA banju, NA vikendicu. Prirodna je potreba Beograđana i imi-Beograđana da sebe nikada, pa čak ni na odmoru, ne liše položaja geokulturološke nadmoći. Pa čak i kada prelazite Savu, sa svoje leve strane ostavljate omraženi Beograd na vodi i pozdravljate rubove Panonske nizije, čak i tada vi idete NA Novi Beograd, nikako U. U je uglavnom u ovim brdsko-planinskim mestima, U koja se penjete – u Topoli, u Gornjem Milanovcu, u Novom Pazaru, i svim ostalim gradovima iz kojih se na Srbiju gleda sa geomorfološke ali ne i sa identitetske visine. Fuj. Ne izvinjavaj se, Jankoviću Vladeta.

(Jesam li rekao da sam ubeđen da: da je Beograd na vodi izgrađen za vreme Tadića ili Đilasa, da bi bio manje omražen? Nisam u SNS-u. Ali to mislim. Kao što mislim da je reklama gde izlazi iz frižidera pređena igrica iz marketinga. I opet nisam u SNS-u. Ne plaća me Vučić. Ali mislim. E, a još u tom Beogradu na vodi živi Viki Miljković. A jbg nije Bebi Dol. Baš mi krivo. Nije Lapis lazuli. Onda jedan moj prijatelj ode da radi za Viki, ona žena iz naroda iznese roštilj i ćevape, on se najede do useravanja i krene da je hvali na sva usta, kako se kod nje dobro jede. Pazi, bakica sa kobasicijade takođe jede roštilj i ćevape (i luk i slaninu i jaja za doručak), ali si ti, prijatelju, izgladneo jer si sve pare dao na belo, i to ne tako dobrog kvaliteta.) Viki na tvoj stil gleda kao na superioran u odnosu na njen. Ona je svesna da je tvoj ukus bolji. Ti misliš da je njen ukus toliko treš da je art. I šta ćemo sad?

Ako na kućnoj žurci ne čujem neki elektro-folk, Š-izdanje Zam produkcije 1994, neku Brzu Lelu ili Extra Minu, koja je tad snimila pa više nikad, onda brat u kolima pusti nešto laka lova, lake žene, pištolji, Baća i drugo. Ali to je toliko treš da je art. Ako je kamera uključena pretvaraj se da ne znaš da igraš kolo. Gledam Kolo sreće. Kopija portugalske sapunice, ali autentično naša. Nela Mihailović, prostodušna žena, majka, radi na pijaci, Nemenikuće, Sopot, Šumadija. Ne želi milione koje je dobila na lotou, ne želi da bude trendseter, ne zna šta je trend, želi da se vrati na pijacu jer je tu bila srećna. Uliva mi nadu.

Napustio sam takav Beograd. Ne želim da budem delom folklora. Ne želim da budem ni aktivista trendova. Ne želim život u ringu sa konceptima i poetikama. Želim mir. Želim da se estetski poništim. Želim da gledam u sunce i nebo, i nadam se da to još dugo neće biti ni nobl, ni alternativa, ni zastava Ukrajine.

Piše: Miloš Perišić

Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):