Iako književnih nagrada ima mnogo, a većina njih su na veoma lošem glasu (u Srbiji osim kontroverznih biznismena imamo i kontroverzne književne nagrade), postoji jedna dobra stvar vezana za njih. One, naime, uspevaju da nam pomognu da iz književne hiperprodukcije izdvojimo neki zanimljiv naslov ili primetimo knjigu domaćeg autora koja bi, nenagrađena, ostala zarobljena i zaboravljena kako na knjižarskim policama, tako i među reklamama izdanja stranih pisaca.
Tako je bilo i u slučaju mladog makedonskog (Grci bi rekli severnomakedonskog) autora Stefana Alijevića i njegove zbirke priča „Noćni autobus“ koju je, u srpskom prevodu, objavila izdavačka kuća „Asocijacija Kulturanova“ iz Petrovaradina. Ova knjiga je štampana u okviru edicije „Iza barikade“ koja je pokrenuta 2017. godine na inicijativu ovog izdavača upravo u nameri da podrži i afirmiše nekomercijalnu književnost koja nekako nikako ne može da se nađe u izlozima velikih knjižarskih lanaca. „Iza barikade“ je projekat koji podržava pomalo skrajnute autore koji ne pristaju na kompromise i koji gaje kritički odnos prema svetu.
Ipak, sve bi ostalo samo na prevodu, da nije bilo regionalnog književnog izbora “Štefica Cvek” za 2022. godinu gde je jedan od pobednika bio Stefan Alijević i njegova zbirka priča.
Ova nagrada koja afirmiše žensko i ostalo marginalizovano stvaralaštvo bila je reflektor čija su svetla pala i na Alijevićev književni prvenac.
„Noćni autobus“ je prva prozna knjiga mladog autora iz Skoplja. U pitanju je zbrka priča, koja kombinuje autorova sećanja na detinjstvo sa fikcijom, pa čak, u pojedinim pričama, i retkim izletima u magični realizam.
Ove priče nas vraćaju, ne u neko lepše vreme, jer niti priče niti vreme ne funkcionišu na taj način. Alijević se osvrće na vreme kada je on bio dete, a vreme je bilo takvo kako je. Pored kontejnera su se nalazile odbačene Titove slike, kako autor piše u jednoj priči, ljudi se socijalno raslojavaju, počinju svoje trke za pobednika među gubitnicima u tranziciji, crkva ponovo postaje centralni komitet u gradu, bake sa prozora gledaju koga nose na groblje…
Ipak, „Noćni autobus“ nije samo izlet u, sada već, davnu prošlost i neki spomenarski album sličica iz detinjstva, jer nas autor u pojedinim pričama vodi i u vreme nakon pandemije i zaključavanja.
„Kao dete nemate odgovor na neka pitanja“, pokušao je da objasni svoj pristup Alijević u intervjuu koji je dao za OK radio. „Onda kada porastete možete da spekulišete šta se tačno desilo i da ponudite fiktivno, kreativno rešenje te misterije.“
Za razliku od nekih koji prošlost slikaju šećernim bojicama, priče u knjizi „Noćni autobus“ nisu sentimentalne slike iz spomenara, već gorke pilule prošlosti. Autor kroz svoje priče analizira društvo u propadanju, društvo koje se polako raslojava i puca po šavovima. Junaci njegovih priča su marginalci, ljudi sa ivice, progonjeni odbačeni, izgubljeni i, kao takvi, idealni za analizu.
„Ove priče zaista nemaju tendenciju da romantizuju prošlost“, kazao nam je i sam autor. „Ova narativna pozicija proizilazi iz donekle lične spoznaje da kada se fokusiramo, ili bolje rečeno, kada se fiksiramo, na bilo šta iz prošlosti, oduzimamo prostor i vreme onome što je sada upravo ovde ispred nas, kao i onome što dolazi.“
Čitaocima ovog magazina posebno mogu biti interesantne priče koje u sebi nose snažne kvir momente i elemente. Priča o dečaku iz malog grada koji želi da za rođendan, umesto svih onih pižama, dobije Barbiku, dve lezbijke koje se doseljavaju u komšiluk babe koja nema televizor, ali ima internet i svu žuč koja joj je tamo dostupna, priča o slučajnom poznanstvu preko Grajndera i, tako dobro poznata priča, o gej susretima u malim sredinama.
„U svetu palanke nema mesta za ono što je malo drugačije, pa se ljudi hvataju za banalne, vizuelne stvari“, rekao nam je Alijević. „Ako muškarac nosi pomalo čudne brkove ili duge čarape, ako devojka nosi kratku kosu, ili šta god, sve su to odstupanja od navodne norme”.
Iako su priče geografski vezane za Severnu Makedoniju one lako nadilaze administrativne granice i, makar nama koji je čitamo u Srbiji mogu delovati blisko.
„Kao susedne kulture, imamo mnogo stvari koje nas povezuju“, ispričao nam je Alijević. „Imamo sličan mentalitet. Povezuju nas stvari kao što su ljubav prema dobroj hrani i muzici. Da li smo nasilna društva? Jesmo. To nas takođe povezuje.“
A, opet, ma koliko bliski i sa sličnim nasleđem iz SFRJ kao i onim tranzicionim nakon ovoga, postoje i neke razlike koje doprinose različitom doživljaju tokom čitanja ovih priča.
Sam autor bio je prilično iznenađen kada je na promociji svoje knjige u Novom Sadu domaća publika reagovala drugačije od one u njegovoj domovini.
„Fokus je bio na devedesetima, na politici, kulturi nasilja… O tome smo manje pričali kod nas“, ispričao nam je Alijević svoja vojvođanska iskustva. „Kao autoru bilo je lepo posmatrati ove stvari i dobiti makar malo uvida kako se priče percipiraju na drugom jeziku i u drugoj kulturi.“
„Noći autobus“ je zbirka, znalački i savršeno napisanih, literarnih krokija gde autor, u kriku čitave jedne generacije, skicira društvo u kome živimo i u mikroscenama svojih priča opisuje breme nasleđa koje su svojim potomcima, a da ih ništa nisu pitali, natovarili oni pre njih.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
