Rok koncert koji se u Kairu održao u septembru prošle godine izazvao je najveće moguće obrušavanje na LGBT+ populaciju i kažnjavanje iste za ono što ona jeste, ikada viđeno. Ali odakle tako nasilna reakcija i zašto se ovo dešava gej Egipćanima? Bio je kraj jedne veoma tople nedelje u Kairu. Kada se na scenu u tržnom centru Kaira povodom Kairskog festivala, popeo bend Mashrou´ Leila, 22. septembra, publika od oko 35 hiljada ljudi je vrištala od ushićenja, atmosfera se naelektrisala i ovaj indi rok bend je ovo opisao kao jedan od najboljih koncerata koje su ikada imali.
I dok su oni na setu izvodili stvari snimane tokom njihovog desetogodišnjeg postojanja, a njihova muzika je poznata po tome da je inovativna, setna, udara pravo u centar, ali i kontroverzna, publika je svoje ajfonove držala u vazduhu i zajedno sa njima je pevala i igrala.

Mnogi u publici su držali visoko i gej zastave u znak solidarnosti sa frontmenom benda, 29-godišnjim Libancem, Hamedom Sinnom, koji je u arapskoj pop kulturi jedan od retkih autovanih gej osoba. Baš ta slika je bila izuzetna u tom moru ljudi i preko vikenda zavladala je svetom društvenih mreža. Ali do nedelje su mediji shvatili šta se dešava i uzvratili su ogromnim besom i indignacijom na to.

Egipatski premijer Mustafa Bakri izjavio je kako su ti barjaktari pokušali da ukaljaju kako imidž Egipta tako i da iskvare njegovu decu pokazujući da je Egipat zemlja homoseksualaca a on to nije. Kako se pojačavalo ludilo oko svega ovoga u medijima, Egipatski savet za regulaciju medija stavio je zabranu na bilo kakvo pominjanje LGBT+ tema u medijima, osim ako ljudi izjavljuju da je ovakvo ponašanje nepristojno, da takvi treba da se pokaju i da je to bolest i sramota.

Nabil Sadek, tužilac, je onda naredio bezbednosnim snagama da istraže sam incident. Po onome što su prijavile grupe za ljudska prava u Egiptu, u narednim danima uhapšeno je 57 osoba, a desetorica njih je dobilo kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci do 10 godina. Sve ovo bilo je propraćeno i operacijama policije u kojima su oni na kvarno namamljivali gej osobe da se sa njima nađu samo da bi ih uhapsili.

Organizacija „Amnesty International“ je javila da su uhapšene osobe bile na silu podvrgnute analnom ispitivanju kako bi se utvrdilo da li su imali odnose sa muškarcima, a to je praksa koju su Ujedinjene nacije odavno proglasile mučenjem.

„Ne postoje naučni dokazi za ove testove i ovakve vrste provera se ne smeju opravdati ni iz kog razloga“, kaže Najja Bounaim, direktor kampanje „Amensty Internationala“ za Severnu Afriku.
Dok homoseksualnost tehnički nije ilegalna u Egiptu, zakon iz 1961. o prostituciji i bludničenju se i danas koristi od strane zakonodavnih tela kako bi se iživljavali nad LGBT+ populacijom. Dok je arapska reč za prostituciju „di´ara“, komitet koji je doneo zakon je sugerirao da se i reč „fujur“ ubaci u dokument, a to je reč koja se odnosi na muške prostitutke, i od tada se ovaj zakon i koristi kako bi se gej osobe u Egiptu progonile.

Jedan pripadnik publike na koncertu je na putu kući uhapšen jer je navodno uhvaćen u aktu prostitucije. I kako je realnost razvoja događaja postajala jasnija, bend Mashrou´ Leila se obratio javnosti preko Fejsbuka:

„Ne možemo da opišemo koliko smo potišteni dok gledamo kako se još jednom era nazadne tiranije nadvila nad jednom od nama najdražih zemalja i najdražih publika. Slomljena su nam srca da je rad benda bio iskorišćen kao žrtveni jarac za takvo ponašanje egipatske vlade.

Ljudska prava nisu privilegije pa da budu date ili oduzete kako neko poželi, ljudska prava jednostavno jesu prava. Mi se izvinjavamo našim fanovima što prolaze kroz šta prolaze.“
Mashrou´ Leila nije bend kome su strane ovakve vrste reakcija na njihovu muziku. Oni su kosmopolitski bend koji je sačinjen od članova koji su i muslimani i hrišćani, i grupu su formirali još kad su studirali arhitekturu pri Američkom univerzitetu u Bejrutu u Libanu.

Nikad im nije bila namera da budu radikalni. Frontmen Hamed kaže da su oni prosto imali samo nameru da na arapskom jeziku pišu ono sa čime su mogli da se identifikuju. Ali su ipak dolazili u sukob sa vlastima jer stvari sa kojima mogu da se identifikuju jeste i život pod represivnim režimom unutar koga već postoje podele i unutar koga se već bore frakcione i religijske grupe i gde se prava kako žena tako i LGBT+ populacije jedva naziru.

U junu ove godine je grupi čak zabranjeno da ikad više nastupa u Jordanu, rodnoj zemlji Hamedove majke.

„Kada sam odrastao u Bejrutu nije nigde postojalo pominjanje homoseksualnosti na način da je vidim kao nešto što je OK i zato mi je bilo teško jako, jako dugo“, kaže Hamed.

Jedna od pesama na njihovom skorašnjem albumu, „Ibn El Leil“ se upravo odnosi na to iskustvo i priča o gej klubu koji biva zatvoren. A dok se tenzija gradi i u pesmi „Tayf“ (Duh), Hamed peva: Život sam proveo dok su moja ljudska prava bila kontrolisana tvojim osećanjima, I bio sam izbrisan iz istorije kao da je to tvoja sopstvena istorija, I za njih smo prevodili stihove Safo i Abu Nuwa, I prišili smo ih na naše banere da ih nosimo dok demonstriramo.

Abu Nuwas i Safo su pisci poezije znani nam kroz istoriju, iz vremena klasike, ona iz Grčke a on iz Arabije, i teme kojima su se u svojoj poeziji bavili jesu bile emocije i želje prema istom polu. Ali zašto bi koncert jednog libanskog benda izazvao takvu nasilnu reakciju od strane vlasti?

Stvar je u tome da je homoseksualnost uvek osetljivo pitanje u egipatskoj politici. Po istraživanju koje je vršio Pew Centar 2013, egipatska javnost je jedna od onih koje su uporno protiv homoseksualnosti, 95 posto ispitanika se svojevremeno čak izjasnilo da homoseksualnost ne sme da postoji. Mnogi od njih tvrde da iskorenjivanje homoseksualnosti za svaku vladu treba da bude prioritet.

A što se vlade tiče, akcije poput ove koju je sprovela su za nju politički korisne. Pored nemira na Sinajskom poluostrvu, katastrofalne ekonomske situacije koja ljude baca u očaju na kolena, i pored svog nezadovoljstva zbog stalnog ubijanja i pritvaranja političkih neistomišljenika, vlada na čelu sa Abdel Fattah el-Sisijem, koja je na vlast došla 2014. i te kako će borbu protiv homoseksualnosti iskoristiti da ujedini podeljeni narod.

Ali i tokom vladavine tiranina Hosnija Mubaraka koji je Egiptom vladao 30 godina dok nije zbačen 2011, isto se dešavalo gej populaciji.

Pre 16 godina, 52 gej muškaraca je uhapšeno u gej klubu na kruzeru „Queen Boat“ koji je plovio Nilom. Pedesetoro ih je kažnjeno kaznom za bludničenje, dvoje je kažnjeno kaznom protiv jeresi. Akcija „Cairo 52“ je na sudu trajala 5 meseci, a sva imena osuđenika i njihove adrese stanovanja su javno objavljene u medijima. Onda je slučaj čak pomeren u sud koji je 1981. kreiran za borbu protiv terorizma i tamo je izneseno da je ponašanje ovih uhapšenih ljudi ne-egipatsko, a mediji su objavljivali članke sa naslovima: „Perverti su počeli rat protiv Egipta“.

A onda su istražitelji „Human Rights Watcha“ saznali da je između 2001. i 2003. čak 179 ljudi kažnjeno za bludničenje, i kako oni tvrde to je sigurno samo mrvica u konačnom broju. A preko još stotinu drugih ljudi je bilo i hapšeno i mučeno, ali nisu bili optuženi.

Kako je u izveštaju HRW-a pisalo „Motiv za ovakvo ponašanje vlade je kulturna autentičnost u skladu sa moralnom higijenom i vlada ima ministre i agente koji su razvejani širom Kaira.“
Kulturni faktori su u procesu suđenja „Queen Boat“ odigrali ogromnu ulogu, kako kaže Brian Whitaker, korespondent sa Bliskog Istoka za „Guardian“, i autor knjige „Ljubav o kojoj se ne sme pričati: gej i lezbejski život na Bliskom istoku“. On kaže da je jako zbog svega ovoga obratiti pažnju na egipatsku istočnu granicu.

Izrael je legalizovao istopolne odnose između muškaraca još 1988. Četiri godine nakon toga napravo je korak dalje i zakonom je zabranio diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, kaže Brian.

„Ovo su dostignuća bez presedana, ali su za ove dve zaraćene strane postala i alat propagande. Dok su ovi koraci Izrael predstavili kao liberalno-demokratsku zemlju, u arapskim zemljama su stavili akcenat na to da je homoseksualnost strani fenomen i povezivanje arapskih neprijatelja, Izraela sa homoseksualnošću je udarac kojim se služe protivnici gej prava u arapskom svetu.“
A to se i desilo kada je tokom „Queen Boat“ sudskog procesa magazin „Al-Musawar“ odštampao članak na tri strane na kojima je predstavio branioca uhapšenih, Sherifa Farhata, na fotošopiranom snimku sa Izraelskom kacigom na glavi kako sedi pored Izraelske zastave.

To da je homoseksualnost uticaj iz inostranstva preovlađuje u Egiptu. Omar Sharif Junior je egipatski model i glumac, unuk dvoje najpoznatijih egipatskih glumaca, Omara Sharifa i Faten Hamame. Godine 2012. se autovao i od tad napadi sa svih strana koji su se obrušili na njega učinili su da se ni dan danas ne vraća u Egipat. Za njega to da je homoseksualnost stran Egiptu je stvar kojoj se on podsmeva. „Postoji veoma duga tradicija muško-muških odnosa na Bliskom istoku“, kaže on. „Ponekad se stvarno radilo o seksualnosti, a ponekad je to bilo i zbog zabrane nad mešovitim seksualnim odnosima. Žena sa muškarcem nije smela da ima donose dok se ne uda, a muškarac je morao da stekne dosta novca za miraz kako bi mogao da je oženi. Pošto je odraslim muškarcima bilo zabranjeno u takvom društvu da stupe u seksualni odnos sa ženom, oni su to morali potražiti na nekom drugom mestu.“

I dan danas turisti u Egiptu komentarišu čudne običaje muškaraca iz Egipta koji se otvoreno drže za ruke u javnosti, prisno se grle i ljube jedni druge u obraz.

A u toj regiji postoji puno istorijskih umetničkih prikaza istopolnih odnosa. Bilo je sasvim prihvatljivo za vladare iz dinastije Abasidijskog kalifata koja je vladala od 8. do 13. veka, da za robove drže mlade lepe momke i da se upuštaju javno u homoseksualne odnose.

Mamluk militarna jedinica je dominirala kalifatom u to vreme i njeni pripadnici su se upuštali u istopolne seksualne odnose u to vreme i to je sve išlo čak do 1800. godine. Posetilac iz Evrope koji je tada bio u Egiptu piše: „Nezamisliva inklinacija koja je nekad vladala Starom Grčkom i Rimom i koja je uprljala njihov svet se u Egiptu smatra uživanjem. Zaraza postoji i među bogatima i među siromašnima.“

Zanimljiva činjenica da prvi koji su tražili kazne za homoseksualnost u Egiptu nisu bili niko drugi no Britanci, tokom kolonijalnog perioda. A treba se setiti i da je najstrožiju kampanju protiv homoseksualnosti u Britaniji vodio sekretar Britanije David Maxwell Fyfe i da je tada Egipat izgledao kao saveznik gej populacije u odnosu na Englesku i dešavanja u njoj. Čak i sa „Queen Boat“ suđenjem i perzekucijom gej populacije u arapskom svetu danas, stope ovakvog ponašanja prema gej populaciji na Bliskom istoku su i dalje niske u odnosu na period srednjeg 20. veka u Britaniji.
Jehoeda Safar, autor knjige „Seksualnost i erotika među muškarcima u muslimanskim zajednicama“ izdvaja bitnu tačku preseka. Krivični kod koji je Britanska Imperija uvela kolonijalnoj Indiji 1861. se koristio širom Britanske imperije u Bahreinu, Kuvajtu, Omanu, Kataru, Sudanu, golfskom zalivu uopšteno. Po članu 377 zakona sodomija se kažnjavala deportacijom u trajanju od 20 godina, zatvorom od 10 godina ili novčanom kaznom. Taj zakon je posle zamenjen zakonom koji je kažnjavao sodomiju kaznom zatvora od 10 godina i telesnom kaznom. U poređenju sa Britanskim zakonikom, Francuski zakon u vreme Napoleona je pravio razliku između seksualnog odnosa između istopolnih parova i parova različitog pola.

Čak izgleda da i Mashrou´ Leila pesma se odnosi na ovo vreme posle Prvog svetskog rata, kroz stihove pesme ˝Kalam“ (Ona/On): “Izrezali su granicu države na tvom telu kao i mom.”
Ako ne nametanje kolonijalnog zakonodavnog koda predstavljalo moralno propadanje koje je već postojalo u egipatskom društvu, onda su moderna nametanja zapadnog sveta što se tiče seksualnog identiteta, suprotna strana istog novčića:

„Arapski jezik u sebi nema ekvivalent za reč gej“, kaže Whitaker. Termin homoseksualnost (al-mithliyya al-jinsiyya – bukvalni prevod seksualna jednakost) je skoro izvedena ali je već uopšteno prihvaćena kako od strane ozbiljnih medija tako i u akademskim krugovima. Srodna reč „mithli“ se počela koristiti za „gej“ ili „homoseksualnost“. Ali dok se sve ovo tek razvija, mejnstrim mediji još koriste termin „shaadh“ koji znači perverzan ili devijantan.

Profesor Joseph Massad, akademac na Univerzitetu Kolumbija i ekspert u polju seksualnosti u arapskoj i islamskoj kulturi veruje da je novonastala situacija takva zahvaljujući uticaju sa Zapada koji ideju toga biti „gej“ promoviše kao nešto što jesi a ne nešto što radiš, kroz imaginarnu zajednicu iz senke pod nazivom „Gay International“.

On piše: „Kroz interesantan diskurs o homoseksualcima, tu gde isti ranije nije postojao, Gay International u stvari heteroseksualizuje svet koji izgleda treba da bude popravljen od strane zapadnjačke binarnosti, kao u strejt i gej. Pošto se mnoge nezapadnjačke civilizacije uključivši i arapske muslimane nisu nikad svrstavali u ove kategorije, ovo nametanje Zapada donosi manje no liberalne ishode. Iako je napredak kolonijalizma kao i zapadnog kapitala u arapskom svetu transformisao mnoge aspekte svakodnevnog života, napori da se nametnu evropski heteroseksualni maniri na arapske muškarce su uspeli samo među dobrostojećim staležom i sve brojnijim prozapadnjačenom srednjom klasom. Upravo među pripadnicima ovih klasa je „Gay International“ pronašao svoje izvorne informante.

Iako pripadnici ovih klasa koji se upuštaju u homoseksualne odnose, jesu skoro prihvatili zapadnjački način identiteta, oni su minorna grupa u odnosu na sve one koji imaju homoseksualne odnose ali ne osećaju potrebu da se identifikuju kao „gej“ ili kao neko kome je potrebna sva ta „gej“ politika.“

U skorašnjem novinskom artiklu koji je prošao medijskim svetom kao požar, za list „Spectator“, John R. Bradley se slaže sa gore iznesenim tvrdnjama: „Sa izuzetkom toga da se raspada kalifat Isisa, bezbrižno ponašanje postoji i dan danas. Ono je jedino ugroženo prodiranjem zapadnjačke gej politike. No i to će proći pa će arapski momci ponovo moći da zaskaču jedni druge kao zečeve, kao što su radili milenijumima unazad.“

Ovo je pogled koji bi mogao da uvredi gej čitaoce na zapadu, ali se zasniva na dugogodišnjem iskustvu novinara.

„Naravno da postoji kompromis,“ piše dalje Bradley u članku koji je izašao u oktobru mesecu, „ali u mom umu i nije neki kompromis. Kome još treba gej geto i aplikacije za pronalaženje partnera i zakazivanje sastanaka, jer to je sve infantilna glupost, kad imaš preslatke momke od kojih vrve kafei koji su presrećni da odu u krevet sa tobom sve dok je sigurno da sutra nećeš ustati iz kreveta i otići da ispričaš s kim si bio i šta si radio.“

Ono što je u svim tim blatnjavim vodama kolonijalne legacije i nekadašnjim kalifatima i arapskim poetama koji pišu o homoseksualnim interakcijama u stvari iskušenje jeste da se sva krivica baci na sama vrata islama. Videli smo snimke boraca ISISa koji bacaju gej momke sa visokih zgrada u znak kažnjavanja, svi možemo da zapamtimo slike toga kako Iranci bese gej muškarce, čitamo stalno vesti o tome kako se oduzimaju životi gej muškarcima u Saudijskoj Arabiji. I onda je najlakše vezati sve to za islam i reći da je islamska vera za sve to kriva.

Omar Sharif Junior dalje kaže: „To je lažna dihotomija koja se perpetualno hrani. Religija protiv prihvatanja homoseksualnosti. Mnogi ljudi iz LGBT+ populacije su vernici i mnoge verske institucije prihvataju LGBT+ populaciju i podržavaju jednakost.“

Hamed Sinno se slaže: „Mediji sve to izvrnu tako da ispada da je homofobija na Bliskom Istoku produkt Islama, ali nije.“ On priča da dok je nastupao sa bendom Mashrou´ Leila islam nije bio uzrok njihovog neprihvatanja. „Trebali smo da imamo koncert u Libanu u mestu zvanom Zahle gde je predominantno hrišćansko stanovništvo i pokušali su da otkažu koncert jer homoseksualcima po njihovim rečima nije bilo mestu da nastupaju na hrišćanskoj zemlji. Tako da ne znam kako se u zapadnjački narativ homofobija uvukla kao striktno islamska stvar.“

Pitanje odnosa islama i homoseksualnosti je nešto što je jako dugo izučavao profesor Scott Siraj al-Haqq Kugle i na tu temu napisao je brojne knjige koje sežu u primarne religijske izvore kako bi zaključile šta se stvarno događa. Islam se prosto govoreći sastoji od „haditha“, a to su ekvivalenti hrišćanskim jevanđeljima i oni se bave učenjima i filozofijom proroka Muhameda. Oni su izvor i baza islamskog moralnog koda, a Kugle kaže da je problem to što ti hadithi koji se koriste kako bi gej muškarci bili kažnjeni nisu oni na koje se može osloniti.

On dalje kaže da su ti hadithi nastali mnogo nakon što je prorok umro, a njemu su bili pripisani jer je ličnost proroka poštovana i njegovoj reči se verovalo. On tvrdi kako hadithi od najvišeg standarda nigde ne sadrže reči o tome da je prorok osuđivao homoseksualnost. Slično kao i parabole o Isusu, hadithi se odnose na dešavanja u životu proroka Muhameda. Kugle je kroz istraživanja zapazio da su se lažni hadithi pojavili u vreme vladavine dinastije Abasida kao reakcija na njihovo upražnjavanje homoseksualnosti kojoj su drugi hteli da stanu na put.

Ono što je bitno jeste naša surova realnost u kojoj su životi gej osoba uhvaćeni u vihor rata među silama, u vihor pogrešno protumačenih stvari iz islamske vere, ciničnih manevara različitih strana, smrada kolonijalizma kao i duboko usađenog straha da je ova mala populacija strah i trepet za sve druge.

Ono što ostaje i dolazi k umu nakon svega ovoga što se desilo gej populaciji u Egiptu, jesi reči još jedne pesme Mashrou´ Leile: „Podigni svoj glas protiv kroz pesmu jer pesme su još uvek dozvoljene.“ A reakcije protiv benda i njihovih fanova pokazuju koliko je to istina i koliko pesma može da zaplaši.

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.