Srbija je zemlja u kojoj čovek ponekad nije siguran da li je ono što vidi u medijima istina ili zezanje, realnost ili neki perverzan san. Ta pojava – odavno poznata u sferi srpske politike, društvenih problema, sporta i estrade, zahvatila je na kraju i LGBT tematiku.

U julu 2015. dogodilo se da se Dolf Pospiš – javnosti poznat kao član neonacističke organizacije Nacionalni stroj, autovao kao transrodna osoba i predstavio kao Dajana. Čovek čija je biografija verovatno prebogata slučajevima konfrontacije s gej ljudima, postao je tako jedan od viđenijih i poznatijih predstavnika LGBT zajednice – što je, kako god na to gledali, prilično bizaran, skoro nadrealan zaplet.

Sticajem okolnosti, ovo je treći slučaj u vrlo kratkom vremenskom periodu koji problem transrodnih osoba postavlja u fokus i otvara brojna pitanja i nedoumice. Nakon Helene, koja je elegantno i dignuta čela razbila famu o vojsci kao bastionu patrijarhalne i heteroseksualne Srbije; nakon Kejtlin Džener koja je svojim autovanjem prodrmala svetski džet set i najmoćnije svetske medije, dobili smo eto i prvi slučaj javnog preobraćenja neonaciste i njegov prelazak u krug transrodnih osoba.

HAOS U GLAVI

Sve je počelo u ispovesti za televiziju N1. Odranije poznat kao kratko ošišan, zgodan muškarac oštrih crta lica, s rukom podignutom u nacisitički pozdrav, Dolf se ovde pojavio kao Dajana; našminkan i odeven u žensku garderobu. Objašnjavajući da je neonacizam deo njene prošlosti i faza u koju je bežala zbog tinejdžerske nesigurnosti i neprihvatanja sebe, Dajana je na neki način objasnila moguće uzroke besa kod velikog broja svojih nekadašnjih istomišljenika: “Ja sam izmislila sve te likove, zbog svojih nezadovoljstava, frustracija i kompleksa. Ne postoji ni Dolf, ni Adolf, ni Rudolf. Postoji samo Dajana”.

Osim tog, veoma je značajan i deo ispovesti s kojim bi lako mogao da se poistoveti svaki tinejdžer i svaka tinejdžerka suočeni sa seksualnim i/ili identitetskim nedoumicama: “Nije lako za objasniti. Povučeš se u sebe i mrziš to, i počne toliko da ti smeta da izgubiš sebe. Pravilo mi je haos u glavi, pogotovo u pubertetu – šta sad? Ja sam svesna i osećam se kako se osećam, a ćutim. Osećam se kao žensko, a nemam kome da kažem, pogotovo pre deset ili više godina. Nemaš kome da kažeš, da se požališ, jer okolina je ovde ortodoksna i tek tad nisu razumeli”.

No, kao ni u slučaju drugih osoba koje su se autovale na ovaj način, Dajanina priča nije lišena borbe i problema koji su daleko od filozofskih ili psiholoških. Samo nekoliko dana nakon ispovesti za N1, u centru Novog Sada napao je krupan muškarac kojeg je znala od ranije, uz povike “Ubiću te pederčino, zaklaću te!”. I pre toga je, kako kaže, bilo napada i “pesničenja”. Takođe, Dajana je beskućnica – prijatelji su je se odrekli, članovi porodice izbacivali iz stanova u kojima je živela, a posla nema pošto “zbog izgleda” niko neće da je zaposli. Ona zato nema novca za redovnu hormonsku terapiju, a pošto nema ni trajno prebivalište, onemogućeno joj je i da se prijavi za operaciju promene pola.

ZNAMO SE OD RANIJE

Slučaj Dajane Pospiš specifičan je pre svega zbog njene biografije i “prethodnog života”. Za psihologe ili teoretičare najveći izazov verovatno predstavlja Dajanina neonacističke orijentacije i razlog zbog kojeg je – koliki god da joj je bio “haos u glavi” – od svih mogućih ideologija, prihvatila baš onu koja se najradikalnije i najagresivnije protivi bilo čemu što je “drugačije” i van mejnstrima.

Ta i takva analiza svakako bi bila dragocena, ali više nema nikakav značaj za Dajaninu budućnost i funkcionisanje u drastično promenjenim okolnostima; ovde je daleko važnije na koji će način Dajanu posmatrati i eventualno prihvatiti njeni dojučerašnji saborci i prijatelji. Zahvaljujući mentalitetu i vladajućoj netoleranciji, bilo je za očekivati da će je se prijatelji odreći, ali incident u Novom Sadu (odnosno činjenica da je napao muškarac kojeg je “znala od ranije”) dovodi nas pred pitanje svih pitanja, a to je da li će Dajana biti fizički i životno ugrožena od strane onih s kojima se do juče borila za zajedničku ideju.

Nešto najbliže odgovoru dao je na svom sajtu Goran Davidović, lider Nacionalnog stroja, koji je već u naslovu objasnio da je slučaj Dajana zapravo “zloupotreba duševnog bolesnika u političkoj propagandi”. Davidović se, ukratko rečeno, odriče Dajane: uz navode da Dolf Pospiš “nikada nije bio član ni aktivista tzv. Nacionalnog stroja”, i da “nikada nije osuđen kao član Nacionalnog stroja”, on objašnjava i da je u pitanju “dete sa ulice” i “psihički neuravnotežena ličnost” poznata po “problemima” i “sitnim kriminalnim prestupima”, i sve to kao dokaz teze da je Dajana “medijska manipulacija” kojoj je cilj diskreditacija Nacionalnog stroja i ostalih “srpskih patriota”.

Uz niz sličnih teza, Dimitrijević na kraju iznosi i svoj “kredo” u vezi s transrodnošću: “Takozvana “promena pola” je nešto čime se bombarduju sluđeni konzumenti medija i u Srbiji i u svetu. Ne prođe ni dan da se o tome ne piše. To je jednostavno projekat i kampanja. Neobrazovani misle da je dovoljno kastrirati muškarca, napuniti ga hormonima, staviti silikone, našminkati, obući u haljine, da se stvori žena. Niko ne kaže da je DNK nemoguće promeniti i da promena pola zapravo ni ne postoji”. Po njegovom mišljenju, u pitanju je jednostavno bolest, baš kao što je bolesno i sve što se tiče LGBT zajednice.

Nije se, naravno, od Davidovića ni moglo očekivati ništa drugo – sve su to dobro poznate teze koja on i njegovi istomišljenici već godinama iznose. Međutim, ovde je čitava priča usmerena na jednu osobu s imenom i prezimenom, a ne na čitavu zajednicu ili pojavu. Ako “bolesnim” nazovete hiljade ljudi, to je jedna stvar; ako, pak, kao “bolesnika” označite jednu ženu koja je do juče bila vaš saborac i koju svi “strojevci” vrlo dobro poznaju, to vrlo lako može da se protumači kao poziv na linč. Pritom, ukoliko još i “objasnite” da je baš taj “bolesni” pojedinac zloupotrebio vaša javna pojavljivanja i podlegao ucenama kako bi vas diskreditovao – više nema nikakve sumnje da je za Dajanom raspisana svojevrsna poternica.

NOVO DRUŠTVO

Nažalost, nije to kraj mogućim problemima Dajane Pospiš u njenom “novom životu”. Iako po prirodi stvari tolerantna, LGBT zajednica Dajani sigurno neće pružiti bezrezervnu podršku, bar ne u početku i ne na “prvu loptu”.

To je bilo jasno istog trenutka kada je objavljena priča o bivšem strojevcu koji se deklarisao kao žena: iako su zvanično svi bili uz nju, reakcije na društvenim mrežama uglavnom su se bazirale na skepsi. U početku, najviše je bilo komentara o seksualnoj orijentaciji “srpskih patriota” i nasilnika an general, a kasnije se ipak postavilo pitanje da li onaj ko je nekada mlatio “pedere” (ili ih smatrao bolesnicima) sada odjednom može postati “jedna od nas”. Odgovor je u većini slučajeva bio negativan, što nije za čuđenje: prema svom nekadašnjem protivniku, koji je preko noći presvukao dres i postao nešto sasvim drugo, skoro svako bi se postavio na identičan način.

Sve to naravno ne znači da LGBT zajednica neće pomoći Dajani – EGAL je već izdao saopštenje u kojem upozorava na njen položaj, a planiraju se i razne akcije solidarnosti unutar zajednice. S druge strane, sve to ipak znači da bi Dajana u privatnoj sferi mogla da naiđe na niz prepreka s kojima se nisu suočavale druge žene u sličnoj poziciji – jer uprkos javnim akcijama i saopštenjima, ona će ipak dugo morati da dokazuje svoju “lojalnost” i da se još dugo i na različite načine “iskupljuje” zbog svoje prošlosti.

Ukoliko se potpisnica ovih redova vara u svojoj proceni – a iskreno bi se obradovala da je tako, slučaj Dajane Pospiš mogao bi postati jedan od onih koji “menjaju stvari”. Ako bi Dajanine nove drugarice i drugari nekako prihvatili da je moguće da se čovek promeni; da je u životu često bolje oprostiti i zaboraviti, nego pamtiti i vraćati milo za drago, bio bi to simboličan gest kojim bi čitava zajednica pokazala da je mnogo otvorenija i tolerantnija od svog okruženja. Isto tako, svaki gest neprijateljstva, svaki sukob unutar LGBT sveta u koji bi Dajana eventualno bila uključena, biće sigurno pomno ispraćen u medijima i još pomnije označen kao živi dokaz svih decenijama gajenih i pospešivanih stereotipa o LGBT osobama. Kako god okrenuli, razvoj ove priče jasno će pokazati šta je, kakva je i da li uopšte funkcioniše ono što se naziva LGBT zajednicom, a isto tako šta je, kakav je i koliko srca ima svako od nas ponaosob.

Što se same Dajane tiče, njen prvi zadatak trebalo bi da bude podizanje imuniteta na budalaštine koje će o sebi čuti ili pročitati, ali svakako i podizanje nivoa lične bezbednosti. Posle fizičkog napada, otvaranja lažnog FB profila s njenim imenom, odricanja nekadašnjih saboraca i nepoverenja novog prirodnog okruženja, jasno je da će njen put biti mnogo teži od ljudi koji su se našli u sličnoj situaciji i da će je na tom putu održati samo i jedino njena sopstvena mentalna, fizička i duhovna snaga. U koju uopšte ne sumnjamo.

Piše: Tamara Skrozza

2 Shares