Parovi svoju ljubav krunišu stvaranjem novog života, a neprikosnoveno pravo svake osobe jeste da se ostvari kao roditelj. Kod heteroseksualnih parova, ta želja se u najvećem broju slučajeva, ukoliko postoji problem sa začećem može ispuniti uz pomoć postupaka vantelesne oplodnje.

Kada se o radi o gej parovima, situacija u Srbiji, je nažalost drugačija. Iako zdrave, gej majke se u Srbiji ne mogu ostvariti kao roditelji, jer još uvek ne postoji banka reproduktivnih ćelija.

Zakonodavstvo u Srbiji, jeste prepoznalo potrebu za formiranjem banke semenih i jajnih ćelija, ali ne i sam program donatorstva. Naime, iako postoji u Zakonu, za sada se u realnom vremenu nije učinilo ništa u cilju formiranja ovih ustanova. Po pravilu, banke reproduktivnih ćelija i postoje sa ciljem da se osobama koje nemaju partnera omogući da postanu roditelji, ili kao ispomoć parovima kod kojih ne postoji rezerva reproduktivnih ćelija koja se može iskoristiti u postupcima vantelesne oplodnje.

Kako se radi o veoma složenom sistemu, koji obuhvata ne samo prikupljanje donatorskih ćelija, skladištenje, već i sistem apliciranja parova, transfera ćelija, praćenja osoba koje su deo donatorskog programa u smislu dobijanja informacija o toku i ishodima postupaka biomedicinski potpomognutog oplođenja, kao i ispunjavanja svih zakonskih i etičkih principa koji se vezuju za ovu oblast, ne zna se kada će ovaj sistem zaživeti. Za sada se gej parovi odlučuju da svoju šansu za roditeljstvom potraže negde van Srbije, gde je program donatorstva semenih ćelija omogućen. Imajući u vidu da je u pripremi novi zakon kojim će se ovaj aspekt uskladiti sa evropskim zakonima u ovoj oblasti, možemo očekivati da će doći do pomaka i da se više šansa za roditeljstvom neće tražiti van granica Srbije.

U medicinskom smislu, žene koje žele da se ostvare kao majke mogu se odlučiti na jedan od tri vidova potpomognute oplodnje: putem inseminacije sa donatorskim semenom, putem postupaka vantelesne oplodnje takođe sa donatorskim semenom, ili putem transfera doniranih embriona. Imajući u vidu da najčešće ne postoje medicinski uzročnosti neplodnosti kod ovih žena, najjednostavniji vid je inseminacija sa doniranim semenom koja se najčešće radi uz blagu stimulaciju. Sam postupak zahteva ultrazvučno praćenje sazrevanja jajnih ćelija i rasta sluzokože materice, a sam čin inseminacije je potpuno bezbolan. Uspešnost ovih postupaka zavisi od većeg broja faktora, ali kao i kod svih tehnika potpomognute oplodnje pacijenti se moraju naoružati strpljenjem.

Sa psihološke strane, jedna od dve mame, nakon ovih postupaka može osetiti manju povezanost sa detetom. U tom smislu, neke klinike u inostranstvu su omogućile da beba stvarno ima dve mame, tako što će od jedne mame uz pomoć njenih ćelija nastati beba, a druga mama će je doneti na svet. U tehničkom smislu ovaj postupak se bazira na donatorstvu jajnih ćelija i semena, ali i jednoj vrsti surogat materinstva što je kombinacija u kojoj svaka od partnerki aktivno učestvuje u stvaranju novog života. One se za postupak pripremaju gotovo na istovetan način, jer jedna uzima lekove za stimulaciju jajnika, a druga najčešće uzima lekove koje se koriste da bi se sluzokoža materice što bolje pripremila za prihvatanje embriona koji nastane u postupku vantelesne oplodnje. U nekim zemljama se otišlo i korak dalje, tako da se obe mame pripremaju čak i za dojenje, tako što majka koja ne nosi bebu nadomešćuje hormone koji se prirodno stvaraju u trudnoći što će joj omogućiti da doji svoje dete, čak i ako ga nije rodila.

Piše: Jelena Milovanović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.