Već godinama istražujem Diznijeve animirane filmove i analiziram narative crtanih junaka pre svega kroz prizmu feminističke i kvir teorije. Sve to vreme pokušavam da objasnim kako „Lepotica i zver“ nije cool i kako Diznijevi crtaći nisu deo „starih dobrih vremena kada su se znale prave vrednosti“. Nema ničega cool u tome što prinčevi idu okolo i ljube devojke bez svesti i što žene žrtvuju sve što imaju i žive u nasilju kako bi žabe i zveri svojom ljubavlju pretvorile u šarmantne prinčeve. Nema ničega cool ni u tome da žene nemaju zanimanje, da su isključivo domaćice i bespomoćne jadnice koje je potrebno da neki muškarac spasi. Nema ničega cool u tome što muškarci moraju da budu jaki i snažni, što izgube glavu kad prvi put vide suknju, ne smeju da plaču niti da na bilo koji način ispoljavaju emocije, sem agresijom. Ničega cool nema ni u tome što su pripadnici drugih kultura nevidljivi ili negativno portretisani ili što su sve moćne žene zle i neprijatne spoljašnjosti. Na kraju, ničega cool nema ni u tome što Dizni portretiše čitav dijapazon različitih porodičnih oblika, osim jednog – istopolnog. Ni što nikad do sada nismo videli gej poljubac. Uzevši u obzir sve navedeno, trebalo bi da budem oduševljen najavom mogućnosti da Elsa u nastavku animiranog filma „Frozen“ bude lezbejka. Verovatno bi na #GiveElsaAGirlfrend kampanju trebalo da gledam sa odobravanjem, međutim to nije slučaj. Evo i zašto.

Na prvom mestu, da se razumemo – izuzetno je značajno da film, kao i animirani film pruži vidljivost marginalizovanim grupama. Deca kreiraju svoje poimanje sveta na osnovu medija, u manjoj meri nego ranije, ali još uvek značajnu ulogu ima i animirani film. „Frozen“ je verovatno najpopularniji animirani film u novijoj istoriji i brend koji se neviđeno dobro prodaje, pre svega među devojčicama koje se identifikuju sa Anom koja je simbol tradicionalne žene koja želi ljubav i brak ili Elsom koja je moderna, snažna, stabilna žena koja je sama sebi dovoljna. To je vrlo pojednostavljeno shvatanje, ali sveprisutno. „Frozen“ je savršen animirani film upravo zato što je pružio dva potpuno drugačija ženska identiteta, ali i razbio klasične diznijevske stereotipe – ljubav na prvi pogled nije vrednovana već osporavana kao naivna, a poljubac prave ljubavi nije heteroseksualni romantizovani čin već poljubac dve sestre. Uz to, Elsa kao neko ko polaže apsolutno pravo na prestol i čija neprikosnovena vladavina nije u senci nijednog muškarca, a potom kao neko ko ni u jednom trenutku ne pokazuje afinitete ni prema kom muškarcu ni ženi, već ostaje singl i savršeno srećna u tome – ogroman je korak za ovu produkciju. Učiniti Elsu lezbejkom bio bi logičan korak dalje, u kome produkcija pokazuje kako je raskrstila sa konzervativnim načelima koje je forsirala decenijama i uplovila u 21. vek. Kada je društvo želelo princezu koja je aktivna, stvorena je Ariel. Kada je društvo želelo princezu koja radi – dobili smo Tianu. Kada je društvo želelo princezu kojoj udaja nije jedini cilj u životu – dobili smo Meridu, pa Elsu. Sada društvo želi kvir junaka ili junakinju. Društvo, bar na zapadu, spremno je na to. Ali, zašto to ne treba da bude baš Elsa?

Na prvom mestu, treba dobro razmisliti o tome da li će biti princeza ili princ. Biće naravno princeza jer je oduvek bilo prihvatljivije menjati narative ženskim nego muškim likovima. Ženski narativi su se dosta menjali kroz istoriju, dovoljno je samo uporediti Snežanu koja uopšte ne progovara i Auroru koja prespava ceo film sa Meridom ili Elsom. Međutim, muški narativi gotovo da se nisu pomerili od tridesetih godina do danas. Kao što feministkinja Gloria Steinem kaže: „Počeli smo da odgajamo ćerke kao sinove, ali retko ko ima hrabrosti da odgaja sinove kao ćerke“. Imati gej princa biće revolucionarnije jer kod princeze će to biti samo komponenta seksualnosti, a kod princa se to odražava na čitav koncept muškosti. Hegemoni maskulinitet, koji je definisao Conell i koncept je kome se uvek iznova vraćam, ne prihvata bilo kakva odstupanja od društveno prihvaćenog oblika maskuliniteta. U animiranom filmu on je najjači i biće ga daleko teže razbiti.
Sa druge strane, koju poruku šalje to što će Elsa imati devojku? Elsa je prva princeza koja je srećna zato što je slobodna. To je takođe važna i za Dizni produkciju revolucionarna poruka. Ljudi koji nisu u vezi konstantno su bombardovani time kako „treba da nađu nekog“, kako će „svet biti lepši kad se zaljube i kad ga budu gledali kroz ružičaste naočare“. U animiranom filmu samo zle žene ostaju same i upravo nedostatak ljubavi ih čini zlim. Devojčicama, kao i dečacima, treba poslati poruku da je moguće da budu savršeno srećni iako su sami, ti narativi moraju da ostanu vidljivi. Staviti Elsu u emotivni odnos, nevažno da li je sa ženom ili muškarcem, uništava sve ono što je srž njene ličnosti u prvom delu. Važno je da Dizni dobije prvu LGBT osobu, ali to treba da bude potpuno drugi animinirani film u kome će poruka biti „bate mogu da vole i bate i seke mogu da vole i seke, sve je to OK“. Bojim se da će ovde da se dogodi suprotno – neće se više devojčice identifikovati sa Elsom, već će to biti shvaćeno kao „Eto, čim nije imala dečka znali smo da NEŠTO NIJE U REDU SA NJOM“. Sve što je prvi deo postigao, bilo bi anulirano, LGBT zajednica neće imati ništa od toga, dok će produkcija zgrnuti veliki novac i napuniti bioskopske sale, što im je važno jer nastavci animiranog filma u 90% slučajeva budu potpuni fijasko. Prvi LGBT lik treba da ima svoj film, a ne da bude modifikovani narativ u nekom sequelu. Da vidimo baš da li će se produkcija usuditi na to…

Piše: Nemanja Marinović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.