Hvaljen i osporavan, voljen i prezren, neshvaćen i tragičan, Božidar Karađorđević ostao je, kako to na ovim prostorima biva sa umetnicima, decenijama neopravdano zaboravljena i neistražena ličnost. Doktor prava, poliglota, svetski putnik, ljubitelj pisane reči, putopisac, umetnik sa darom za slikarstvo i muziku, bio je omiljeni gost visokog aristokratskog društva i umetničkih krugova tadašnje Evrope.
Visok, mršav sa kristalno plavim očima, zgodan sa aristokratskim manirima princa, Božidar Karađorđević ostao je jedna od najzanimljivijih figura dinastije Karađorđević, koja ga se najviše odricala i najmanje razumela. Rodio se u Parizu, 11. januara 1861. godine. Nežnog zdravlja u mladosti, vrlo obrazovan, bogat, lep, elegantan i duhovit, imao je razne “komplekse” i veoma zanimljiv život. Sentimentalan ali skrupulozan, ponosit ali “dekadent”, on je, kako je o njemu pisao francuski književnik Žan Fino, vodio mnogostruk život. Govorilo se da je bio “genijalan ali neorganizovan” i da su pariski raskalašni život kao i slovenska nestalnost i nedoslednost ubili u njemu velikog umetnika, a da su porodične i lične nesreće duboko uticale na formiranje njegove tragično melanholične ličnosti.
Opisujući ga Žan Fino je govorio: „Postojalo je nešto u njegovom izgledu što je istovremeno ulivalo i poštovanje i blagonaklonu radoznalost. Nije izgledao kao čovek od krvi i mesa, čovek čijim venama teče krv, nego kao neka vizantijska slika, kao neka freska izduženog lika, bez čulne realnosti. Njegov lik bio je samo profil, šiljata brada produžavala je vrh nosa. Oči su mu bile kose, ramena i ruke opušteni. Celog života imao je izgled razapetog Hrista. Međutim ispod vidljive patnje svetleo je jedan intenzivan život. Njegove su oči često blistale jakim sjajem. Po njemu se videlo koliko malo znači onaj telesni omotač prema snazi duše. Njegova ljubav prema lepom, njegova uvek budna misao pobedili su njegov položaj pun nevolja kojima ga je sudbina pritisnula“.
Esteta i kosmopolita, jedini je od Karađorđevića koji posle Majskog prevrata 1903. godine u kojem su ubijen kraljevski bračni par Obrenović, nije pokazao nikakve političke i dinastičke ambicije. Ali to nije bilo dovoljno da od njega Karađorđevići zaziru.
Služio je u francuskoj vojsci, borio se u pohodu na Tonkin te je odlikovan krstom Legije časti. Da bi zaradio za život davao je časove pevanja i crtanja pre nego što je postao prevodilac i novinar. Pisao članke za Figaro, La Revue de Paris, the Magazine of Art. Pisao je i u nekoliko navrata za čuvenu Enciklopediju Britanika. Sprijateljio se sa francuskom glumicom Sarom Bernar, pionirom modernog plesa Loi Fuler, slikarem i ilustratorom Anrijem de Tuluzom-Lotrekom…
Kao veoma mladog, još nepunoletnog, „proslavio“ ga je skandal – sentimentalno se vezavši za slavnog slikara Pjera Lotija, pobegao je od kuće da živi s njim. Njegova majka govorila kako ga je Pjer Loti “zaveo”. Božidar je postao njegov lični sekretar. Često su zajedno putovali. Na jednom zajedničkom putovanju sa Lotijem i Riterom, Božidar je upoznao švajcarskog slikara barona Edmona de Pirija i njegovu suprugu Matildu, takođe slikarku. Švajcarskog slikara i njegovu suprugu ubrzo je prosto osvojio ljupki princ – „prince charmant“. Kod Pirijevih, on će ubuduće biti čest gost: zimi u Veneciji, a leti u Šomonu u Švajcarskoj. Novi prijatelj stavio mu je na raspolaganje jednu malu vilu koju je nazvao njegovim imenom. Naročito rado je slikao „ljupkog princa“. Njegov krug prijatelja stalno se širi. U Parizu upoznaje francuskog književnika Anatola Fransa, za koga se kaže da je neke Božidarove “crte” upotrebio da oslika ličnost svoga Pola Vansa iz Crvenog krina.
Lotiju je Božidarovo prijateljstvo bilo veoma važno, laskalo mu njegovo divljenje i nalazio u njemu “ogledalo sopstvene duše”. Voleo je u njemu podrugljivu veselost i okrepljujuću blagost tako da je sa njim i njegovim prijateljima rado provodio večeri u Latinskom kvartu. Da li je između Lotija i Božidara postojao neki homoseksualni afinitet? Loti je ostao zagonetan po pitanju svoje homoseksualnosti. Važio je za homoseksualca i često je u francuskoj štampi bio prikazivan kao nagizdani homoseksualac. Jedan od njegovih prijatelja zabeležio je u svom dnevniku epizodu kada je Loti uhvaćen na “delu” sa jednim mornarem. Lotijeva porodica i potomci otvoreno su i odvažno osporavali sve ideje da je on bio homoseksualac. Lotijeve lične i dnevničke zabeleške prošle su kroz nekoliko porodičnih ruku pre nego što su ugledale svetlost dana tako da ne sadrže eventualne homoseksualne izjave i svedočenja. Za Božidara, koji će umreti kao neženja, zna se da je idealizovao svoja prijateljstva i da u njima kako se veruje nije bilo ničeg telesnog. Kao što je bio slučaj sa junakinjama “Trećeg pola” koji je kasnije preveo, Božidar ne može da zamisli “protivprirodnu ljubav”, već teži “vančulnoj ljubavi”. Eventualna homoseksualna sklonost mogla bi da postoji samo u sklopu pokušaja karakterističnih za to doba da se čovek oslobodi svega materijalnog, pa stoga može postojati samo na sentimentalnom nivou.
U ženskim krugovima mladi princ zadobio je nadimak – Đurđevak. Očigledno je izazivao duboke simpatije obe pola, ali ostalo je do kraja nerazjašnjeno šta se krilo iza svih njegovih nežnih izjava i flertova prema oba pola.
Bio je vanredno svestrana ličnost. Razumevao ne samo u muziku i slikarstvo nego i u goblene, porcelan, nameštaj, parkove, arhitekturu, skulpturu, pa čak i u pozorište. Kao amater, on je na jednoj turneji sa Sarom Bernar igrao neku ulogu u Rasinovoj Fedri, a da bi imao od čega da živi savesno je naučio zlatarski zanat, pa je radio na zlatu i dragom kamenju. Bio je cenjen i kao umetnički knjigovezac i majstor za luksuzne predmete u koži, ali je plasirao i svoje “dezene” za tapete od hartije i svile i tapiseriju.
Opraštajući se sa svetom umirući u Versaju rekao je: “Ja sam bio iznad klasa, religija, nacija i svih predrasuda rasa i kultura i zato sam se opredeljivao za prijateljstvo po izboru, a ne po bogatstvu i ugledu, a Francusku sam voleo odmah posle Srbije.”
Preminuo je u Versaju 2. aprila 1908. godine u svojoj 46 godini života. U majci Srbiji jedva da je bilo pomena o njegovoj smrti… u Francuskoj on je bio duboko ožaljen kao neobično draga ličnost koja je prerano napustila svet.
Priredio: K. M.
