Šta činiti sa delima koja su nekada izazivala manje ili više primetnu javnu sablazan sada, kada je malo toga istinski šokantno? Pa šta drugo nego ponovo se diviti tim vrlim autorima na odvažnosti tada kada su ulozi i u društvenom i u egzistencijalnom smislu bili znatno viši i opasniji, šta drugo nego nanovo podsećati i sebe i druge da se, nakon što se razišla magma i buka skandala i šoka, sada iskristalisala zdrava svest o kvalitetu i značaju, pravim vrednostima, a to je ipak ono najvažnije. Upravo tu negde može da otpočne priča o (doduše, diskretnom) povratku velike Jelene Dimitrijević u ponudu srpskih knjižara.
Pre nekoliko meseci (u izdanju beogradske Lagune, a u okviru edicije nazvane Savremenice) pojavila se zbirka putopisnih tekstova, nazvana Sedam mora i tri okeana, kroz koju ovo znamenito i vanredno osobeno pero i značajnu javnu figura upoznajemo i u ulozi nadahnute putnice i pustolovke. Ali bolje da ne trčimo pred rudu, te hajde da se vratimo na faktografsko-biografski okvir, neophodan za razumevanje atipičnost pa i apartnost pojave Jelene Dimitrijević; Jelena Dimitrijević (Kruševac 1862 – Beograd 1945) srpska književnica, dobrotvorka i svetska putnica. Prvu knjigu objavila je u Nišu, 1894. godine – bila je to zbirka pesama Pesme I (Jelenine pesme). Njena najpoznatija dela su Pisma iz Niša: O haremima, Pisma iz Soluna, roman Nove, putopisi Novi svet ili U Americi godinu dana, kao i Sedam mora i tri okeana: Putem oko sveta, poslednja knjiga koju je objavila za života. Jelena Dimitrijević je bila bolničarka u Balkanskim ratovima i jedna od prvih članica Kola srpskih sestara. Pored nekoliko evropskih jezika govorila je i turski. Proputovala je Evropu, Severnu Ameriku i Bliski i Daleki istok. Njena književna zaostavština čuva se u Narodnoj biblioteci Srbije.
U sedam mora i tri okeana srećemo Jelenu Dimitrijević na koti uznesene ali i promišljene, očito egzotikom opijene ali i u širi društveni kontekst zagledane svetske putnice, i tom smislu ovo njeno delo stupa u savršeno skladnu rimu sa onim što se da pročitati među koricama njenih glasovitih Pisama iz Soluna (srpski prevod pre nekoliko godina objavila kuća Karpos Books). I, zaista, idejna mustra (naravno, u najboljem smislu te reči i tog izraza) je istovetna – razumeti, promisliti, detaljno pojmiti, udenuti u vlastiti, to mora jasno i glasno biti naglašeno, empatični i emotivni doživljaj sveta, uz poseban osvrt na poziciju ženu, što je moguće u široj vizuri i sa što više uglova posmatranja. U tom smislu sva današnjoj čitalačkoj publici dostupna dela Jelene Dimitrijević mogu se posmatrati i podvesti pod sličnu kategoriju – intimistički ustrojenih putopisa čiji je osnovni cilj spoznati, razumeti a potom u potpunosti prihvatiti ono drugo, naoko daleko, egzotično i nesrodno, a suštinski blisko u patnji, čežnjama i porivima za boljitkom i pronalaženjem smisla.
Upravo pomenuto jeste i konstanta i njenog vrsnog romana Nove (objavio Službeni glasnik), priče smeštene u turbulentne dane uoči mladoturske revolucije, a u kojoj pratimo sudbine dve na prvi pogled ne toliko slične ženske sudbine u tim po mnogo osnova prevratničkim danima. I tu je teza krajnje jednostavna a izrazito efektna – opozicije postoje, to je aksiom, svi smo mi više -manje zbir onoga od čega smo sačinjeni i čime smo okruženi (ili čime smo omeđeni, gde bar na tren dolazimo na podmotiv staklenog zvona, kojim se znatno kasnije bavila Silvija Plat), ali opozicije postoje da bi se nadopunjavale, prožimale i na koncu spojile u univerzalni zahtev za boljim i pravičnijim svetom za sve, a prvenstveno za žene, kojima je solidaristička podrška potrebnija, imajući marginu kao njihovu i ekonomsku i društvenu sudbinu.
Nesporazum tadašnje prestoničke i srpske javnosti na prvom mestu je, pak, proisticao ne iz te njene intelektualističke i aktivističke ostrašćenosti, već iz pukog podozrenja; naime, kako su ustvrdili savremenici „To je žena koja voli žene, ali ih voli kao što ih mi volimo!“. Dovoljno rečiti i ubedljivi dokazi za to iznova i iznova su iznalaženo ponajpre u njenoj poeziji, na osnovu koje su docniji proučavaoci njenog lika i dela neizostavno spominjali Sapfo kao najlogičniju i najpodesniju referencu i analogiju. U konkretnim proznim delima (barem na uzorku ova tri ovih dana i godina dostupna) narečeni motivi i tonovi zadržani su na tački implicitnog i diskretno-delikatnog, što iznova u pamet dovodi nekadašnju vitalnost i mudrost. U krajnjem slučaju, ti jasni nagoveštaji queer treptaja i uznetosti mogu da budu inicijalan i dovoljno primamljiv prvi mamac za one koji se, hrabro kao nekada sama Jelena Dimitrijević, put niških i harema u Solunu pod turskom okupacijom, ali i baš dalekih adresa i meridijana, drznu da istraže njenu veličanstvenu književnu zaostavštinu. Iz koje se, između mnogo toga, a mudrog i važnog, naravno, da naučiti da šire društvene emancipacije nema bez lične i subjektivistički postavljene emancipacije, a to je, kanda, u korenu svakog queer identiteta koji stremi ka zrelosti i zaokruženju, zar ne?
Piše: Zoran Janković
