Andreja Pejić je jedna od najprepoznatljivijih transrodnih modela današnjice. Pre usklađivanja pola bila je jedna od najpopularnijih androgenih modela. Takođe je prva transrodna žena koja je potpisala ugovor sa kozmetičkom kompanijom, kada je odradila kampanju za Make Up For Ever, 2015. godine. Ali kada si prvi koji uradi nešto taj znak prepoznavanja može predstavljati teret.

Kada smo otpočeli sa intervjuom, morala sam da je upitam da li je zamara što joj novinari stalno postavljaju pitanja o prilagođavanju pola. Napravila je dugu pauzu, birajući reči. Ovo radi pre odgovora na skoro svako pitanje. Neko bi pomislio da je dobro istrenirana za davanje intervjua, ali mislim da je pre svesna da se njene reči imaju odraz na celu zajednicu, i to sa sobom donosi veliki pritisak.

„Ponekad mi dojadi da odgovaram na pitanja o svom polnom organu. Da li moja priča donosi novu dimenziju mojoj karijeri i da li mi to donosi veću popularnost. Možda to jeste slučaj, ali ja moram iznova da proživljavam nešto veoma intimno. Ali to je jednostavno cena koja se mora platiti za ovakav život.“

Pre tranzicije Andreja se pitala da li će to uništiti njenu karijeru uspešnog androgenog modela. Sada ima ogromnu mrežu fanova na društvenim mrežama, brojne reklamne kampanje, editorijal u Vogu i pored toga krasi veliki broj naslovnih strana magazina. Kada izađe mora nositi maramu na glavi da je ne bi prepoznali. „Nisam Britney Spears, ali sam u Njujorku poznata.“

Odrastajući sa samohranom majkom i bratom u predgrađu Melbourna, Andreja nije znala zašto više voli da se igra sa barbikama i oblači mamine suknje, nego da se igra u blatu sa dečacima. „Imala sam taj osećaj da sam drugačija. U to vreme sam mnogo maštala o nekom drugom životu, ali nisam razumela zašto. Mama me je nekoliko puta pitala da li sam gej, ali kada bih imala neku seksualnu fantaziju, to bi bio heteroseksualni odnos a ja bih bila žensko.“
Kada je imala 13 godina, otišla je u biblioteku, istraživala, i ostalo je već istorija. „Otkrila sam da postoji naziv za ono što mi se dešava, i da postoji cela zajednica ljudi koja prolazi kroz istu stvar.“

Njena porodica je dobro prihvatila tu vest; saznali su kada joj je majka našla hormonske pilule sakrivene u fioci, koje je počela da naručuje sa interneta. Tada je imala 14 godina i njena majka je, razumljivo, bila zabrinuta za nju.
„Ja to ne bih preporučila, ali u Australiji postoji zakon koji kaže da ako ste mlađi od 18, a treba da uzimate hormonske pilule, treba prvo da odete na porodični sud kako bi vam sudija to odobrio, za šta su nekad potrebne godine, i veoma je skupo. Ja sam zato uzela stvari u svoje ruke. Veoma je loše kada mladi sebi to ne mogu da priušte i onda uzimaju to na ulici.“

Planirala je da se podvrgne operaciji posle srednje škole i potom ode na fakultet, ali kada je sa 17 godina radila u Mekdonaldsu, primetio ju je lovac na talente i bez razmišljanja je pristala na ponudu. „Htela sam da obiđem svet i zaradim novac za svoju porodicu i za operaciju.“

Andrej Pejić se veoma brzo proslavio, radeći revije kako za mušku tako i za žensku odeću. Takođe je postao lice kampanje Marc Jacobsa. Za mnoge bi ovo bilo ostvarenje sna, ali Andreja to ovako opisuje: „Postojali su trenuci tokom karijere, dok sam bila muškarac, gde sam mrzela svaki trenutak. Mrzela sam izloženost medijima, mrzela sam naslove koji su govorili „muški model“, ili senzacionalne vesti kod kojih bi stavili moju sliku i napisali „Ali ovo je muškarac!“

Iako je ostvarila uspeh kao androgeni model, Andreja nikada nije prestala da uzima hormone niti da odustaje od svog cilja, što je bila operacija usklađivanja pola.

„Dosta ljudi iz modne industrije mi je reklo da se ne podvrgavam operaciji- „Ne želiš da te dovode u vezu sa pojmom „trans“ jer to nije šik“.

„Mislim da ljudi iz modne industrije rade sve kako bi imali karijeru i nisu razumeli da bih ja sve rizikovala – ostvarenje mog cilja mi je bilo bitnije od karijere.“

Godine 2013. konačno je uspela da zakaže operaciju na koju je čekala ceo svoj život i nadala se da će je svet mode primiti nazad raširenih ruku.

Samo deset dana nakon operacije, Andreja je odradila reviju za DKNY (za šta priznaje da nije bila baš dobra ideja). Nikome nije rekla da se podvrgla operaciji, osim prijateljici i koleginici Elizi Kamingz, koja joj je šapnula „čestitam“ kada niko nije bio tu da je čuje. Kada je kasnije tu vest javno objavila, priznaje da nije bilo lako jedno šest meseci. Kaže da je imala osećaj da su joj mnogi ljudi okrenuli leđa. Promenila je modnu agenciju, prešla je iz DNA Model Management u Society Management, agenciju koja predstavlja samo žene.

Ponovo je počela da radi i ubrzo je došao poziv od Voga koji je po prvi put uradio editorijal sa transrodnim modelom. A posle toga, Make Up For Ever joj je ponudio kozmetički ugovor.

Ali Andreja shvata da je i pored svega veoma privilegovana – bela je, visoka, zgodna i oličenje lepote. Zna da je njeno iskustvo, pored ljudi kao Kejtlin Džener i Lavern Koks, veoma daleko od norme.

„Kulturološki gledano, društvo na zapadu je dosta manje transfobično nego pre deset godina, što i nije neki uspeh jer je situacija i dalje veoma loša, ali politički, legalno i ekonomski gledano, situacija nije mnogo bolja. Lakše prihvatanje trans osoba je super, ali ljudima je potreban posao, obrazovanje i šansa da žive život, da vole, da izvrše prilagođavanje…“

Čuje o nedaćama kroz koje prolaze deca širom sveta tako što joj stalno šalju poruke pričajući o tome. Njena baza fanova je lojalna i ona se trudi da ostvari što bolji kontakt sa njima. U pauzama čita poruke, i odgovara fanovima kao starim prijateljima. „Oni vide koliko smo mi izloženi u medijima i to je za njih slatko-gorak osećaj, jer izgleda kao da je trans populacija prihvaćena, a sa druge strane oni ne mogu da plate račune niti da nađu posao. Lako je kada si supermodel ili deo porodice Kardašijan ili imaš karijeru u Holivudu. Krasiti naslovne strane je divno, i ja sam veoma zahvalna zbog toga, ali to neće pomoći ljudima da se izbave iz siromaštva.“

Kao prva trans žena koja je potpisala ugovor sa kozmetičkom kompanijom 2015. godine, pitala sam je kakvu ulogu igra kozmetička industrija u borbi za prihvatanje LGBT osoba.

„Kompanije treba malo više da istražuju o zajednici koju predstavljaju i da sa njima budu u kontaktu. Iako je neko beo, lep i LGBT ne znači da je dobar predstavnik. Da li znaju lepo da se izražavaju? Da li su pametni? Da li ih dotiču poteškoće sa kojima se suočavaju manjinske grupe? Moguće je da pripadate LGBT zajednici a da sve vreme živite pod staklenim zvonom.“

„Naravno teško je sa optimizmom gledati na budućnost LGBT zajednice, posebno kada uzmemo u obzir ko je sada na vlasti. Predsednik Donald Tramp je ukinuo mandat koji je prethodna vlast postavila kako bi zaštitila prava LGBT studenata u bilo kojoj školi koju finansira vlada. Potpredsednik Majk Pens je strastveni protivnik istopolnih brakova i zakona koji su doneti kako bi pružili zaštitu od diskriminacije na poslu i zločina iz mržnje.“

„Želim da kažem da nas čeka svetla budućnost, ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Imam veru u ljudski rod i da možemo stvoriti bolji svet, ali potrebno je više od heštegova na internetu. Potrebno je ponovo proživeti 1960-e godine; potrebno je stvoriti pokrete. Kada se svakog dana boriš za preživljavanje, zahtevno je napraviti pauzu i uključiti se u politiku, ali mislim da je potrebno, ne može se izbeći.“

Iz njene priče o Trampu i pokretima iz 60-ih godina, postavlja se pitanje: Da li je ona feministkinja? Na trenutak je oklevala kada sam joj postavila ovo pitanje; po prvi put je izgledala kao da ne želi da odgovori na pitanje o sebi.
„Naravno, neminovno je da verujem u jednakost žena. Da li mislim da je matrijarhat rešenje za sve naše probleme? Ne. Moj problem sa feminizmom danas je to što se bavi trivijalnim stvarima i zato što se bavi problemima žena koje pripadaju višoj srednjoj klasi, a ne problemima običnih ljudi iz radničke klase.“

Razgovarale smo skoro dva sata i nije nam se žurilo. Uživale smo u divnoj toploj letnjoj večeri. Naručile smo još hrane i vina. Restoran je počeo da se puni i nisam mogla a da ne primetim kako muškarci svakog časa gledaju u naš sto. Znali su da je Andreja „neko“, ali nisu znali tačno ko.

„Predivan je osećaj kada više ne osećaš stid i ne moraš da se kriješ. Sada već imam osećaj kao da sam uspela u nečemu. Za osobu kao što sam ja je neverovatno da u 2017. živi na Menhetnu. To je san koji sam imala kada sam bila mala, koji tada izgledao kao bajka, tako da činjenica da sam to sama postigla je neverovatna, otišla sam u svet i rekla da više ne želim da se krijem.“

Razgovala: Alix Tunell
Izvor: Rafinery29

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.