Dugo vremena, pre nego što sam počeo da čitam roman „Prvi negativac“ Mirande Džulaj, nisam pomislio na film koji sam nekada davno gledao u srpskom provincijskom bioskopu. Bila je to godina 1996. u kojoj smo uživali u nedavno ukinutim sankcijama u kulturi kada sam odgledao, meni tada, pomalo čudnovat film „Stidne dlačice“ (French Twist). U filmu, naizgled idilična, porodična bajka mladog bračnog para počinje da se pretvara u horor kada u njihov život uđe sredovečna hipi lezbijka sa, kako će se ispostaviti, galopirajućim materinskim instinktom.

Ako izuzmemo zbirku priča „Prvi negativac“ je prvi roman koji je indi sineastkinja i vizuelna umetnica Mirnada Džulaj objavila.

Glavna junakinja romana je pomalo sredovečna, pomalo gojazna i pomalo čudnovata Čeril Glikman koja radi u neprofitnoj organizaciji koja se bavi promocijom ženskih odbrambenih veština. Poput Čeril Glikman tako su i odbrambene veštine koje Open Palms prodaje ženama evoluirale od svoje prvobitne namene odbrane od napasnika do fitnes vežbi za celo telo. Čeril je ekscentrična žena, čije se navike graniče sa autističnošću, koja živi sama i čiji je život praćen nizom, nama naizgled bizarnih, ali njoj logičnih pravila. Pravila zove „Sistem“ i pod njim podrazumeva minimalizam u posedovanju stvari (Čeril ima stari televizor i nema kablovsku i internet) i upotreba istih stvari više puta da bi se uštedelo na vremenu i povećala efikasnost (neodoljivo asocira na Delores Herbig iz serije „Ko živ, ko mrtav”). Ona, na primer, jede iznad sudopere koristeći uvek isti pribor za jelo. Tajno je zaljubljena u, dvadeset godina starijeg kolegu iz upravnog odbora i gaji nadu da će sa njim ostvariti nešto više od obične maštarije. Njen uređeni „život“ i ceo Sistem bivaju ugroženi kada je šef i šefica zamole da u svoj stan primi njihovu dvadesetogodišnju ćerku Kli. Kli je klasična američka ćerka imućnih roditelja. Lenja je, razmažena, sebična, egoistična, gruba, nevaspitana, prelepog izgleda, uličnog stajlinga u odevanju i koja nema apsolutno nikakav cilj u životu osim da ceo dan sedi ispred televizora, menja kanale i bulji u mobilni telefon.

Kli, poput tasmanijskog đavola iz crtanog filma o Dušku Dugoušku, upada u Čerlin život i, na pomalo bizaran i neuobičajen način, pomaže joj da se suoči sa stvarnošću, otkrije pravu sebe, svoj život i svoje emocije.
Prva polovine knjige je fantastična. Niz bizarnih i neobičnih likova koji u najboljoj tradiciji američke satire oslikavaju savremeno društvo čine ovu polovinu knjige veoma zabavnom i lakom za čitanje. Prosto ne možete da prestanete da okrećete stranicu za stranicom žudeći za još više bizarnih likova i njihovih odnosa. Ovaj deo knjige po junacima najviše podseća na roman „Vernon Gospod Litl“ DBS Pjera ili na „Zaveru budala“ Džona Kenedija Tula, a po stilu na Daglasa Koplanda i njegove „Život posle boga“ i „Generacija X“.

A onda, negde na polovini knjige, Čerli Glikman pronalazi smisao svog života i čitanje postaje iscrpljujuće i naporno sa određenim konstantnim nivoom transfera neprijatnosti. Problem je što autorka ne uspeva u svom pokušaju dublje psihološke analize teme kojom se bavi. Zbog prevelikog zalogaja koji autorka nije uspela da proguta radnja romana postaje neubedljiva.

„Prvi negativac“ testira autorkinu sposobnost da zakorači u bizaran svet u kome se prelaze seksualne granice i otkrivaju naizgled zabranjene ljubavi kao i u svet majčinstva. Prvu polovinu testa, možemo ga nazvati feminističkim, Miranda Džulaj uspešno je položila pružajući nam uživanje u čitanju, dok je na drugom delu podbacila.
A možda bi autor ovih redova, da u sebi ima mrvu materinskog instinkta i roditeljskog iskustva, sasvim drugačije doživeo čitanje knjige „Prvi negativac“?

Piše: Milan Aranđelović

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.