„Žalim prošlost, nadam se budućnosti, nezadovoljan sa sadašnjošću – to je moj život.“ – Čajkovski

Petar Ilič Čajkovski smatra se jednim od najvećih ruskih kompozitorom 19. veka i stvaraocem koji je otelotvorenje ideje romantičarskog umetnika. Komponovao je 6 simfonija, 11 opera, 3 baleta i veliki broj orkestarskih, instrumentalnih i kamernih dela. Njegova muzika dosegla je vrhunsku emotivnu izražajnost spajajući istovremeno elemente ruskog folklora i zapadnu muzičku tradiciju toga doba. Osporavan i često neshvaćen uspeo je da svojom muzikom osvoji svet dosegavši još za života neviđenu slavu. Uprkos tome njegov privatni život bio je često isprepletan tragičnim događajima.
Homoseksualnost Čajkovskog kao i njen uticaj na njegov život i muziku, bila je dugo vremena priznata, mada je ova činjenica često zataškavana. Nepobitni dokazi da je Čajkovski bio homoseksualac se izvode iz njegovih pisama i dnevnika, kao i iz pisama njegovog brata, Modesta, koji je i sam bio homoseksualac. Među njegovim ljubavnicima bili su Aleksej Apuktin iz studentskih dana, Vladimir Šilovski, bogati mladić koga je takođe upoznao na moskovskom konzervatorijumu i koji je finansirao nekoliko njihovih zajedničkih putovanja, Aleksej Sofronov njegov sobar, njegov učenik Eduard Zak koji se ubio 1873. (i koji ga je inspirisao da komponuje Romea i Juliju), Jozef Kotek, njegov sestrić Vladimir Davidov (drugi sin njegove sestre Aleksandre), kome je posvetio Patetičnu simfoniju (1893) i mladi pijanista Vasilij Sapelnikov koji je sa njim išao na turneju po Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj. Pored toga, u njegovom tajnom dnevniku ostale su zabeležene i mnoge kratkotrajne veze.
Nema sumnje da je seksualnost igrala značajnu ulogu u njegovom životu i stvaralaštvu. Sam njegov odnos prema homoseksualnosti menjao se sa godinama. U mladosti je imao periode kada je sebe prezirao zbog toga, to ga je progonilo i kod njega stvaralo strah od javnosti.
Petar Čajkovski rodio se 7. maja 1840. godine u Votkinsu na Uralu u atmosferi porodične ljubavi i topline. Njegov stvaralački put počeo je od rane mladosti. Od svoje pete godine išao je na časove klavira i već za nekoliko meseci svirao je odlično. Sa 14 godina piše svoju prvu kompoziciju – valcer za klavir posvećenu nedavno tragično preminuloj majci.
Obrazovao se u Sankt Peterburgu, gde je i stupio u službu ministarstva pravde, ali ne odričući se muzike. Sa 22 godine odlučuje da se potpunosti posveti muzici i upisuje se u tek osnovani Petrogradski konzervatorijum koji je završio 1865. godine. Sačuvani memoari njegovih prijatelja i kolega studenata govore o njemu kao o „biću anđeoske lepote okruženom vatrenim obožavaocima“. Nema sumnje da je u studentskim danima ostvario neke od prvih veza sa muškarcima. Sledeće godine odlazi u Moskvu gde na tek osnovanom muzičkom konzervatorijumu predaje teoriju muzike. Ujedno on neprekidno stvara, ali se posvećuje i pedagoškoj delatnosti i piše „Osnove nauke o harmoniji“, a uz to bavi se i muzičkom kritikom. Ipak, za njega je Moskva svojevrsna tamnica u kojoj on pati lišen prijatelja s kojima bi ga dublje vezivali srodnost ljudske i umetničke prirode. On želi slobodu stvaranja. Kreće u stalno lutanje i kreativnu potragu. U tome će mu pomoći jedna žena koja će imati posebno velik uticaj na njegov život – bogata udovica, Nadežda fon Mek, sa kojom je razmenio 1200 pisama u periodu između 1877. i 1890. Na njeno insistiranje nikad se nisu sastali. Pored finansijske podrške u vidu 6000 rubalja godišnje koju mu je pružala, bila je veliki ljubitelj njegove muzike i bila je zainteresovana za njegovu muzičku karijeru. Međutim, iznenada je prekinula njihov odnos nakon 14 godina, navodeći bankrot kao razlog. Upravo je u ovom periodu Čajkovski doživeo veliki uspeh širom Evrope, a 1891. još veće hvale u SAD. Bio je i glavni dirigent 5. maja 1891. na zvaničnom otvaranju Karnegi Hola. Tvrdnju Mekove o finansijskoj propasti osporavaju neki istoričari koji veruju da je prekinula pokroviteljstvo Čajkovskog zato što je navodno saznala za njegovu homoseksualnost. Moguće je da je planirala da uda jednu od svojih ćerki za Čajkovskog.
U 37. godini pokušao je da stvori porodicu, da se oženi. U njemu se mešao strah od javnog razotkrivanja njegove homoseksualnosti i želja za porodicom i decom. Upravo u to vreme jedna od njegovih konzervativnih studentkinja, Antonjina Miljukova, je počela da mu šalje strastvena pisma. Nije je se čak ni sećao sa svojih predavanja, ali je bila veoma uporna u svojim pismima, tako da se na brzinu oženio njom 18. jula 1877. godine. Kroz nekoliko dana, dok su još bili na medenom mesecu, gorko se pokajao zbog svoje odluke. Dve nedelje nakon venčanja kompozitor je pokušao da izvrši samoubistvo. Kasnije je pobegao u Sankt Peterburg, i razišao se sa suprugom nakon samo šest nedelja. Nikad se više nisu videli. Antoljina Miljukova je preminula u ustanovi za mentalno obolele 1917. godine. Zvanično su bili u braku do njegove smrti.
Svoju homoseksualnost, nesrećne ljubavi i strasti prenosio je i na svoja muzička dela. Neki muzikolozi i kvir biografi iznose mogućnost da je Čajkovski našao utehu nakon što ga je odbio neki ljubavnik u komponovanju opere „Evgenije Onjegin“. On se vrlo jasno identifikovao sa Tatjanom koju je odbio njen ljubavnik Onjegin.
Čajkovski je često osećao stid ili u najmanju ruku žaljenje, povodom sopstvene homoseksualnosti, pišući na primer u svom dnevniku – „šta da učinim da bih bio normalan?“. Mnogi muzikolozi za enigmatski motiv Sudbine u njegovoj Četvrtoj simfoniji veruju da se verovatno odnosi na „tragično prokletstvo“ njegove homoseksualne orijentacije.
Postoji slična argumentacija vezano za istinu koja leži iza šeste i poslednje simfonije Čajkovskog – Patetične simfonije, koju neki smatraju za duboko enigmatičnu a neki pak za duboko samootkrivajuću: čežnja da se nešto razotkrije, osećaj tragičnosti sudbine, borba da se bude srećan izgubljena pred nepomirljivom sudbinom, potištenost, simbioza očaja i prkosa. Čajkovski je odlučio da ne ostavi detaljno programsko objašnjenje za ovo svoje najmračnije delo – “Neka ih nek pogađaju!”, rekao je bratu Modestu.
Čajkovski je uvek bio nostalgičan za vreme svojih turneja po inostranstvu. Voleo je da bude okružen stvarima koje će ga podsećati na detinjstvo i prijatelje. Mrzeo je usamljenost velikih gradova i uvek je čeznuo da se vrati kući da bi bio sa voljenim nećakom – „mojim idolom“ kako ga je nazivao – koga je odredio za svog naslednika.
Čajkovski je iznenadno umro 6. novembra 1893. godine u svojoj 53 godini u St. Petersburgu. Uzroci smrti do danas nisu u potpunosti razjašnjeni. Prema navodima njegovog brata Modesta, Čajkovski se zarazio kolerom koja je harala St. Petersburgom, dok neki istoričari ovo dovode u pitanje tvrdeći da je Čajkovski izvršio samoubistvo zbog upletenosti u ljubavni skandal sa jednim od pripadnika carske ruske porodice.
Pitanje uticaja njegove homoseksualnosti na stvaralački rad i danas je centar mnogih rasprava. S jedne strane heteroseksualni muzikolozi pokušavaju da umanje ili potpuno ospore uticaj njegove seksualnosti na stvaralaštvo, dok s druge strane LGBT muzikolozi i kvir istoričari pokušavaju da je stave u prvi plan, oni tvrde da su događaji i njegov ljubavni život imali pun odraz u njegovoj muzici, ukazujući kako su mnogi muzički elementi i teme u njegovom stvaralaštvu tipično gej.
Piše: Marijan K.

Related Posts