Sredinom novembra prošle godine Evropska komisija objavila je dokument dugo očekivane, desetak godina rađene, i prve ikada, Strategije za ravnopravnost LGBTIQ osoba, ili LGBTIQ Equality Strategy 2020-2025. Cilj Strategije je, kako je to i sama predsednica Evropske komisije Urusla fon der Lajen nekoliko puta istakla, jačanje prava pripadnika LGBTIQ zajednice širom Evropske unije, i to borbom protiv diskriminacije, osiguravanjem i promovisanjem njihovih prava i prava njihovih porodica; ukratko, iskorenjivanjem sveprisutne nejednakosti.

Sama Strategija – koja nastaje kao odgovor na nejednakosti i izazove sa kojima se susreću pripadnici LGBTIQ zajednice na dnevnom nivou – bazira se na četiri osnovna stuba, koji su dalje definisani nizom mera u narednih pet godina: borbi protiv diskriminacije, osiguravanju bezbednosti za LGBTIQ osobe, izgradnji inkluzivnog društva i borbi za jednakost pripadnika LGBTIQ zajednice u svetu. Pod vođstvom komesarke za jednakost Helene Dali i uz podršku Radne grupe za jednakost, Komisija će u narednim nedeljama i mesecima integrisati borbu protiv diskriminacije LGBTIQ osoba u sve politike i glavne inicijative EU.

Ipak, neki od najznačajnijih delova Strategije odnose se na napore da se lista zločina iz mržnje u EU proširi i zločinima usmerenim ka LGBTIQ osobama, kao i na inicijativu o postojanju uzajamnog priznavanja roditeljstva u svim državama članicama EU. Ovo drugo je posebno važno zato što neke zemlje članice dopuštaju istopolnim partnerima da usvoje decu, dok druge ne.
Strategija je dobra i zato što obećava novčanih fondova za NVO aktiviste i udruženja koja se bore protiv zločina iz mržnje, govora mržnje i ostalih verbalnih ili fizičkih pretnji usmerenim ka osobama zbog njihove seksualne orijentacije. Ova vest je važna i za zemlje koje su trenutno u procesu pristupanja Evropskoj uniji, poput Srbije, jer će im biti omogućen pristup većim sredstvima preko IPA fondova.

ČITAJTE:  Daniel Pinter: Moja azilantska avantura

Lepo, jako lepo. Ovako izvučena iz konteksta, lišena negativnih percepcija, straha, otuđena od evropske realnosti kojom (pre)često dominiraju homofobija, desnica, licemerni (mađarski) političari (uhvaćeni na gej orgijama), korona zbog koje su mnogi pripadnici jedne osetljive zajednice ostali bez prihoda i/ili bili primorani da se vrate pod roditeljski neprijateljski krov, Strategija Evropske komisije izgleda kao jedan pristojan, optimističan dokument, koji će, eto tek tako, nekim činima i magičnim štapićima, a pre svega lepim rečima i oslanjajući se na dobru volju zemalja članica (a neke od njih vode Orban i drugari), pomoći nekim ljudima da se više osećaju kao ljudi a manje kao predmet verbalnih i fizičkih napada i žrtve odvratnih sistema i još odvratnijih institucija, političkih partija, vlada i njihovih ćata.

Šta je problem sa Strategijom?

Problem je što ne znamo da li će ona pomoći, kako će pomoći, koliko će pomoći. Problem je što ne znamo da li je ona dovoljna. Da li je samo lista lepih želja prošarana idejama o jednakosti, pravu i pravdi, ili pak spisak precizno razrađenih inicijativa, koji će se nesmetano pretvoriti u realna rešenja za one kojima su najpotrebnija? Ima li političke volje da se osiguraju prava i položaj pripadnika LGBTIQ zajednica u celoj Evropi? Da li će je poštovati oni političari koji inače ne poštuju ništa što doživljavaju kao izdaju tradicionalne porodice koju čine otac i majka, dakle isključivo muško i žensko?

Za razliku od Strategije, ja baš i nisam optimistična.

Hajde da krenemo od konteksta, od 2020, koju smo tek ispratili. Dovoljno je da pomenemo samo četiri članice EU – Mađarsku, Bugarsku, Poljsku i Hrvatsku – i pogledamo šta su one uradile svojim drugačijim stanovnicima. Mađarski parlament je u maju odobrio zakon koji zabranjuje transrodnim ljudima da u ličnim dokumentima promene rod koji im je pripisan na rođenju, porodica je zajednica ,,zasnovanu na braku i odnosu roditelja i deteta… majka je žena, a otac muškarac”, a istopolni parovi sada neće moći da usvoje dete, čak i ako se jedan od njih prijavi kao samac.
U Bugarskoj je promena dokumenata moguća samo nakon hirurške promene pola, na koju se može nakon dozvole suda i koju ne pokriva zdravstveno osiguranje, što je, pretpostavljate, čini preskupom i daleko dostižnom velikoj većini pripadnika LGBTIQ zajednice. O uvredljivim govorima i otvoreno anti-LGBTIQ stavovima političke vrhuške da i ne govorimo.

ČITAJTE:  Srpski LGBT aktivisti posetili SAD

A Poljska…za nju slobodno možemo reći da je potpuni šampion kada su u pitanju ljudska prava u 2020. Konkretno, kada je o LGBTIQ pravima reč, već smo pisali o blamantnoj LGBT-free zoni koja obuhvata oko 100 opština koje su usvojile rezolucije ,,protiv LGBT+ propagande” ili ,,za porodicu.” Tako su stvorile izrazito neprijateljsko okruženje za svakoga ko nije heteroseksualan ili ko nije posvećen tzv. ,,prirodnoj porodici“, tvrdile su tada organizacije koje promovišu ljudska prava. Iako ove opštine nemaju nikakvu realnu moć već su pre svega simbolične, one ipak predstavljaju snažnu, opasnu, preteću retoriku usmerenu protiv pripadnika LGBTIQ zajednice u jednoj zemlji u srce Evrope.

Što se Hrvatske tiče, dovoljno je spomenuti gradić Imotski, karneval s kraja marta i spaljivanje lutke istopolnog para sa detetom.

Svemu ovome dodajmo pandemiju COVID-19, i eto ti idealne situacije za donošenje Strategije.

Deluje da je potrebno mnogo više od jedne strategije. Deluje da je potrebno više edukacije, edukacije, edukacije. Kulture. Manje mesta u javnom prostoru za one koji nekoga vređaju samo zato što voli muško, a ,,trebalo bi” žensko, ili se oseća kao žensko, a muško je. Potrebne su kazne za ružna činjenja. Potrebne su jake packe, a ne ,,najoštrije osuđujemo”. Potrebno je, možda, da bude pravno obavezujuća, a ne ostavljena na milost i nemilost desno orijentisanim vladama i pojedincima koje kroje politiku, pogotovo ovog nama bližeg, istočnog EU bloka. Nastavite listu. Čini se da je neiscrpna.

Bilo kako bilo, Strategija je tu, a prvi izveštaj o napretku očekuje se 2023. Do tada, sačekajmo da vidimo koliko je Evropa zaista… napredna. Mi u Srbiji sa napretkom i naprednima barem imamo iskustva. Zato smo i tu gde jesmo. Šampioni ljudskih prava.

ČITAJTE:  Huligani, naša državna deca

Oh wait!

Piše: Ivana Nikolić

Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.