Rob Halfordve godine legendarni hevi metal bend Judas Priest se, u velikom stilu, vraća u Beograd. Oni će kao glavni izvođači svirati na Belgrade Calling festivalu i to će biti njihov prvi veliki nastup na otvorenom u prestonici Srbije.
Priča o bendu Judas Priest započinje 1969. godine u Birmingemu kada grupa mladića odlučuje da osnuje hard rok bend koji nazivaju po pesmi Boba Dilana “The Ballad Of Frankie Lee and Judas Priest”. Poput mnogih bendova koji su kasnije zauvek promenili lice roka i ova grupa je prvih godina svog postojanja tavorila na dnu muzičke scene. Sve se promenilo kada su svog pevača zamenili sa lokalnim, pomalo teatralnim, tehničarem za osvetljenje Robom Halfordom. Svojim moćnim glasom i neverovatnim darom za pisanje Halford je bio ona sila koja je na kraju dovela bend na sam vrh muzičke scene što mu daje za pravo da sebe i zvanično naziva Bogom metala. Nadimak „Metal God“ koji je dobio od fanova po jednoj pesmi ove grupe Rob Halford je zaštitio kao trejdmark. Posle niza sve zrelijih i boljih albuma bend, koji je u međuvremenu promenio ime u Judas Priest, pronalazi svoj pravi pravac u hevi metalu. Interesantno je da su se tvorci animirane serije The Simpsons na nesvakidašnji način izvinjavali bendu jer su ih u jednoj epizodi pogrešno proglasili ded metalcima. Da bi ispravili grešku oni su u špici jedne od narednih epizoda prikazala Barta Simpsona kako na školskoj tabli po stotinu puta ispisuje „Judas Priest is not death metal“.
Na čelu sa Robom Halfordom bend je do sada prodao preko 45 miliona albuma širom sveta i napunio, manje-više, isto toliko arena čupavim pivopijama i nasilnim mačo momcima. Bend je svirao toliko glasno da je čak i iskusnim, pravim Jelen-pivo-muškarčinama, dolazilo da se tokom nastupa ispovraćaju. Ko bi rekao da je u samom centu ovog strejt meteža zapravo jedan gej muškarac?
Iako se zvanično autovao tek 1998. godine u intervjuu za MTV, članovi benda su oduvek znali da je Rob Halford gej. Naime on se bendu priključio preko svoje sestre koja se tada zabavljala sa basistom Ianom Hilom i koja je svom dečku pričala o pevačkim sposobnostima svoga brata kao i o njegovim drugačijim kvalitetima. Iako je ceo bend imao imidž grubih momaka ispunjenih besom radničke klase iz koje su potekli niko od njih nikada nije ispoljio bilo kakvo negativno osećanje prema Halfordovoj seksualnosti. A on nije ni krio šta voli da radi u svoja četiri zida, ali i van njih. Poput ostalih članova benda koji su na turneje vodili svoje devojke tako je i Halford vodio svoje momke. Jedino se nije razmetao pred novinarima tražeći da ga fotografišu sa trenutnom večnom ljubavi. Halford kaže da je to ponašanje primerenije Eltonu Džonu nego njemu. Halford je takođe, poput drugih članova benda, u bekstejdžu posle nastupa imao običaj da „pokupi“ nekog slatkog gej momka i odvede ga u svoju sobu. Ipak, kada ostali momci odu u striptiz klub ili toples bar Rob je ostajao sam u svojoj sobi. I dok su drugi u susednim sobama organizovali prave orgije Rob je u izolovanosti svoje sobe gledao lokalne verzije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“.
Osim presudnog uticaja na muzičku scenu Rob Halford je „kriv“ i za stil oblačenja koji poslednje tri decenije „furaju“ poklonici ove muzike koji drže do sebe (i pozeraja). Kada se priključio grupi članovi benda su nastupali u šljaštećim i blistavim pantalonama. Rob nije znao šta da obuče tako da je neke od najboljih koncerata u to vreme odradio u odeći koju je pozajmio iz ormana svoje sestre. A onda je odlučio da obuče nešto što se njemu dopada. Izašao je na scenu na motoru obučen u kožu i osećaj je bio neverovatan. Kasnije je otišao u londonsku prodavnicu „Mr S.“ koja je bila specijalizovana za „kožnu galanteriju“ i gej mušterije, objasnio šta želi i oni su počeli da šiju (ili štave) garderobu samo za njega. Prvo su članovi benda počeli da ga kopiraju u oblačenju, a zatim i svi ostali. Rob je na scenu izlazio sa lisicama, bičem, uzdama, lancima i svi su poludeli za time. Uspeo je da strejt publici „proda“ svoj omiljeni gej SM fetiš. Halford je 2002. godine ima epizodnu ulogu u filmu „Spun“ u kome je tumačio ulogu nervoznog prodavca u seksi šopu, a pojavio se i u reklami za mobilne telefone u ulozi sveštenika. Razvio je i sopstvenu modnu liniju „Metal God Apparel”.
Halfordovi nastupi na sceni bili su ispunjeni besom. Koncerti su bili izduvni ventil za njegove frustracije. Bio je gej momak koji je želeo da se uklopi u tipičnom strejt svet roka. Dugo vremena je mislio da je seksualno disfunkcionalan jer se nije uklapao u heteronormativ. Njegova potreba da bude prihvaćen vidi se još u školskim danima kada se priključio horu. Pokušao je da izbalansira osećaj da ga ljudi ne prihvataju jer je gej, ali ga prihvataju jer odlično peva. U školi je čak imao i devojke, ali je prema njima osećao sve osim seksualne privlačnosti. Uvek su ga seksualno privlačili muškarci. I to strejt (luking) muškarci. Tokom života je imao avanture sa mačo muškarcima koji su se, jedan po jedan, ženili. Da bi bio prihvaćen napustio je školu kada je imao šesnaest godina i zaposlio se u teatru gde je uglavnom nalazio na gej muškarce. Želeo je da bude okružen sebi sličnima. Kada se konačno i zvanično autovao njegovi roditelji, iako iz radničke klase, rekli su mu da su ponosni na njega, a Robov odnos sa ocem se emotivno produbio kao nikada ranije.
Solo karijeru koju je Rob Halford imao tokom devedesetih okončao je kada se 2003. godine ponovo priključio bendu.
Kada je bend na turneji došao da održi koncert u Sant Petresburgu 2012. godine iz gradonačelnikove kancelarije je stiglo pismo u kome je sugerisano da tokom nastupa ne prave nikakve aluzije na gej prava. Rob Halford nije ni nameravao da to uradi.
„Ja nisam aktivista“, rekao je kasnije u jednom intervjuu. „Samo moje prisustvo na sceni u tom veoma homofobičnom okruženju je bila pobeda. Ja ne moram da izađem i da mašem sa duginim barjkom. Ja sam dugina zastava metala. Smatram da je trijumf sama činjenica da tamo sviramo.“
Piše: M. Aranđelović
