Sloboda pojedinca, posebno kao pripadnika manjinske grupe je izuzetno važno pitanje, koje mora da se ističe na što više nivoa, posebno kroz edukaciju i kulturu. Pozorište kao jedan od veoma zastupljenih i uticajnih medija treba da ima odgovornost i obavezu da o toj temi govori i postavlja pitanja gledaocima. Dve predstave koje su se ove godine posebno istakle po ovoj tematici su domaća predstava … I OSTALI, rađena u koprodukciji festivala Merlinka i UK Vuk Stefanović Karadžić, i druga predstava ANĐELI U AMERICI (I i II deo) u Kraljevskom dramskom pozorištu Dramaten u Stokholmu. Svaka od njih, na upečatljiv način, govori o poziciji manjinskih grupa, sa posebnim i drugačijim potrebama, svakako marginalizovanih od strane savremenog društva.

Predstava … I OSTALI je rađena prema četiri kraća dramska teksta jednočinki, objedinjenih u jednu scensku celinu mladih spisateljica: Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić. Sve uobličeno od strane reditelja Stevana Bodrože, scenariste Milana Miladinovića, kostimografkinje Vladislave Joldžić i scenografa Milana Miladinovića. Više uloga preneli su glumci: Anđela Jovanović, Bojana Zečević, Željko Maksimović i Nikola Šurbanović. Predstava se našla u ovogodišnjoj zvaničnoj selekciji 63. Sterijinog pozorja.

Maša Radić, Mina Ćirić, Neda Gojković i Galina Maksimović ispričale su ubedljivu povest o nizu situacija u kojima se nehotice očitava prepoznatljiv nehajan, pa i nedopustivo gori odnos prema onima koji nisu mi nego oni koji su …i ostali.(Boško Milin, selektor 63. Sterijinog pozorja 2018)

U najavi predstave se navodi da je svaki pojedinac, bar u nekom trenutku ili periodu svog života, manjina. Kada se neko razboli manjina je, jer je više zdravih nego bolesnih ljudi, kada ode u penziju postaje deo jedne manjine, jer je više radno sposobnih i zaposlenih nego onih koji su završili svoj radni vek, kada je neko roditelj LGBT osobe takođe je manjina, jer je više roditelja strejt nego gej ljudi. Kada bi ljudi shvatili da manjine nisu monolitne skupine koje stoje u opoziciji spram većine, da je epitet manjina fluidan i sveobuhvatan, da se manjinom postaje na razne načine od kojih većina ne zavisi od slobodne volje pojedinca, mnogo bi se lakše podizala svest o bitnosti dobronamernog postupanja većine prema manjini. U konačnici svako od nas često ne može ni da nasluti kako je biti manjina dok ne shvati da u nekom segmentu života to jeste i ne oseti hladnoću većine spram sopstvene potrebe ili problema. Odnos prema manjinskom, prema slabom, prema posebnom i drugačijem, je fundament čovečnosti, preduslov zdravog društva, prostor u kom glavnu lekciju koja omogućava prosperitet uče one društvene zajednice koja istinski žele da idu napred. Tolerancija prema manjinama nije aktivistička floskula i vešt politički manevar proevropskih političara. Ona je način života, ona je lekovita praksa koja ukida samoprezir, jednu od najvećih boljki našeg društva, jer kroz nju svaki pojedinac ima šansu da prihvati pre svega samoga sebe to jest ono u njemu što je posebno, možda slabo, neuklopljeno u vladajuće premise ispravnosti ili normalnosti.

Glavno obeležje ove predstave je iskren, nepretenciozan i emotivan prikaz stanja kroz koji pojedinac prolazi u odnosu sa samim sobom i odnosu prema društvu. U tome je svakako najveći doprinos dao reditelj koji iza sebe ima već niz uspešnih društveno-angažovanih projekata (Mali Geza, Merlinkina ispovest, Priviđenja iz Srebrenog vijeka, Tramvaj zvani samoća, Treznilište i dr). I ovaj put se opredelio za svedeniju režiju, ogoljenu potresnim ljudskim omnibus pričama i iskrenom glumom. Igranje na maloj (Kult) sceni svakako je još više doprinelo većoj intimnosti sa samom publikom. Prvi tekst se bavi pričom o gej mladiću koji ima problema sa majkom nespremnom da prihvati njegov seksualni identitet. Drugi tekst govori o poteškoćama integracije romske dece u osnovnim školama, treći o muškarcu koji zbog alkoholizma prouzrokovanog depresijom gubi porodicu i četvrti tekst sudbinom žene koja doživljava saobraćajnu nesreću i postaje invalid. Sve priče su povezane i scenografijom koja se u sve četiri scene transformiše u različite celine simbolizujući, stan, učionicu ili sobu, dajući joj na taj način poseban vizuelni identitet. Glumci su pristojno izneli svoje uloge, verno dočaravajući psihička stanja kroz koja glavni junaci prolaze. Tako je Anđelka upečatljivo izgradila lik rastrojene majke, nerazumne i zastrašene učiteljice i zabrinute bake; Zoran uloge brižnog, ali nesrećnog sina, razočaranog i pogubljenog oca; Nikola, dobrodušnog romskog dečaka i brižljivog prolaznika, a Bojana kao zabrinuta majka i razočarana žena, dala možda i najveći glumački doprinos predstavi. Svi zajedno, dali su sliku savremenog srpskog društva sa svim svojim slabostima i manama, ali i vrlinama i dobrim delima ne osuđujući pojedinca, ali zato kritikujući društvo koje je tome doprinelo. Iako produkciono skromnije urađena, predstava afirmiše pre svega mlade pisce i glumce, problem savremenog društva i apel na razumevanje i jasno protivljenje marginalizacije svih manjinskih grupa kod nas. Ostavlja gorak ukus naše realnosti i postavlja važna pitanja, tražeći od nas odgovore kako bismo postali bolji i odgovorniji pojedinci. Jedino tako možemo graditi jedno bolje društvo u kome mora biti mesta za sve.

Smatram da je (društveno) izuzetan korak načinjen time što se ova nalazi u zvaničnoj selekciji Sterijinog pozorja – festivala koji više od šest decenija postavlja kulturne i pozorišne postulate u našoj zemlji (bez obzira na polemike stručne javnosti koje svake godine selekcija izaziva). Bitan je i primer saradnje jednog festivala koji se bavi društveno osetljivim pitanjima, kakav je Merlinka, i zvanične institucije kulture kao što je UK Vuk Stefanović Karadžić, kao savršen primer kako saradnja ovog tipa može biti plodonosna i imati višestruke društvene rezultate.
Predstava je na neki način generacijska, i po temi i po njenim autorima, te je zaista bilo divno videti do suza dirnute mlade ljude u publici koji su spontano i sa strašću reagovali na probleme koji su im predstavljeni na sceni. Treba nam više ovakvih predstava.(Boban Jevtić, nedeljnik NIN)

ANĐELI U AMERICI, sa podnaslovom Gej fantazija na nacionalne temeje, je drama savremenog istaknutog američkog pisca, Tonija Kušnera, za koju je dobio i Pulicerovu nagradu. Prema oceni mnogih kritičara u pitanju je jedan od najznačajnijih tekstova gej tematike ikada napisanih. Govori o epidemiji HIV/AIDS-a u Americi za vreme Reganovog mandata (u pitanju je 1985. godina), ali i o njegovoj represivnoj politici prema ugroženom delu stanovništva. Svoju važnu ekranizaciju je doživeo kao američka mini-serija iz 2003. godine, snimljene u produkciji HBO-a, u režiji Majka Nikolsa. Serija, na čije je snimanje utrošeno preko šezdeset miliona dolara, osvojila je pet Zlatnih globusa, 11 Emija, četiri Toni priznanja i bila nominovana za Gremi. Meril Strip i Al Paćino su bili jedni od laureata pomenutih nagrada. U pitanju je monumentalno filmsko postignuće smešteno u svet u kojem se prepliću fantastika i stvarnost. Drama, čija je radnja smeštena u Njujorku krajem osamdesetih, počinje tako što jedan od junaka saznaje da njegov ljubavnik boluje od side. Kroz preplitanje jave i snova, emocija i humora Kušner postavlja dijagnozu bolesti koje nagrizaju društvo – duhovnih, psihičkih i fizioloških, kroz pojedinačne, lične priče usamljenih ljudi u potrazi za samoodređenjem. Autor bez milosti analizira američko društvo 80-ih godina prošlog veka, u vreme pojave ovog virusa/oboljenja.

Veliki značaj i uspeh, tekst je svakako dobio i postavljanjem u pozorištima (i nekoliko opera) u svetu. Pre osvrta na najnoviju postavku u Stokholmu ove godine, neophodno je napomenuti da je i Beograd imao premijeru istoimene predstave (prvog dela drame) pre više od osam godina, a osamnaest godina posle svetske premijere. U Beogradskom dramskom pozorištu, ovu dramu je režirao Gorčin Stojanović, a u podeli su bili: Boris Komnenić, Pavle Pekić, Jelena Ćuruvija, Vladimir Aleksić, Cvijeta Mesić, Miki Damjanović, Danijela Štajnfeld, Milan Čučilović i Dejan Matić. Bio je to značajan iskorak na domaćoj pozorišnoj sceni, po pitanju tematike, ali nažalost ne i produkciono – umetničkom izvođenju.

U najnovijoj postavci, u štokholmskom Dramatenu, reditelj Farnaz Arbabi se odlučio za (polu)integralnu verziju drame u ukupnom trajanju od preko šest sati. U pitanju su dve predstave u trajanju od po preko tri sata: prvi deo, nazvan Milenijum i drugi deo, nazvan Perestrojka. Zanimljivo je da je u pitanju najnovija verzija drame dopunjena i revizirana lično od samog pisca. U podeli su istaknuti (našoj javnosti svakako manje poznati) švedski glumci: David Arnesen, Brunander Terese, Lehman Kristofer, Naziri Maral, Nistrom Razmus, Svenson Kristofer, Tejle Lota i Gote Stafan.

Predstava se igra u ogromnom prostoru, u posebnoj zgradi pozorišta Dramaten koja podseća na veliki hangar na čijoj jednoj polovini se nalazi koso gledalište, a na drugoj otvorena scena. Prvo što gledaocu zapadne za oko je izuzetna produkcija, sa upečatljivom i bogatom scenografijom, autentičnom kostimografijom tog vremena, praćeno originalnom (disko) muzikom i songovima, ogromnom disko kuglom i konfetama na sve strane, razigranim koreografijama i ansamblom koji broji petnaestak glumaca. Rediteljski prikaz prvog dela se u prvoj predstavi bazirao na svom sjaju osamdesetih, jednim veselim, optimističnim vremenom, gde su svi akteri prikazani u svom punom sjaju, uspesima i velikim ljubavima i idealima. Druga predstava je, pak dosta svedenija, više bazirana na razvoju priče i emocija praćenih razvojem kobne bolesti i sudbina glavnih aktera. Glumci su zaista pokazali sve svoje talente. Ogromna posvećenost u tom maratonskom izvođenju, praćena je sjajnim transformacijama od dramskih, preko komičnih do plesnih scena. Ogromna scena je uvek bila ispunjena radnjom (svi glumci su sve vreme prisutni), pokretom, izuzetnim osećajem reditelja da od prve do poslednje scene publiku drži posvećenom. Gledanje ove predstave zaista je primer sa koliko se detalja i posvećenosti ozbiljno prilazi umetničkom radu, da se data prilika mora opravdati. Scene su osmišljene da ostave jak utisak, poput i možda najefektnije scene pojave anđela, gde se putem pokretnih sajli glumica spušta velikom brzinom preletajući celo gledalište (do same scene). Jedan nesvakidašnji scenski spektakl, kao primer da se umetnost i dalje neguje i poštuje, što potvrđuje i skoro u potpunosti popunjena sala i ogromna gledanost predstave, publike svih generacija.

Ono što je na mene ostavilo jak utisak u obe predstave jeste životan i angažovan tekst, kao večita borba običnih ljudi, iz našeg potencijanog okruženja. Ova tematika podiže svest publike i aktuelizuje probleme manjinskih grupa i njihovih prijatelja i porodice. Opisuje ljude iz bliske vizure i daje nadu da postajemo tolerantniji i svesniji problemima sa kojima se oni susreću. Pomaže nam da razumemo našu obavezu da gradimo jedno srećnije društvo. Zato je i savremeni tekst važan, pogotovo u vreme kada institucije i obrazovni mehanizmi zakažu ili su spori i nedovoljno efektni. Tada se ostavlja prostor mladim ljudima, kao glasu budućnosti i jedne nade u lepše sutra.

Komparacija dva društveno odgovorna scenska dela, jednog iz dalekog sveta i jedne sa domaćih scena, je naš omaž angažmanu ove vrste u pozorištu jer na čoveka retko koji mediji može delovati tako katarzično kao pozorište. Ovakav vid angažmana je izuzetno pohvalan i bilo bi od velike koristi po sve nas, kako stvaraoce tako i konzumente umetnosti, da ih bude više kao i da institucije sistema daju svoju podršku. Zahvaljujući angažovanim predstavama osvešćujemo trenutak bitisanja ovde i sada i kroz ostvarenje svakog ovakvog umetničkog projekta pomeramo se korak napred kao društvo i pojedinac.

Piše: Marko Radojičić

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.