Uroš Stanić otkriva šokantne detalje iz svog života, kako ga je zlostavljao otac, nasilje koje je trpeo u rijalitiju i društvo koje ga je odbacilo, ali i o svetlu na kraju tunela, ljubavi i podršci.
U petoj epizodi emisije Ozloglašen, koju vodi Predrag Azdejković, gost je Uroš Stanić, poznat po učešću u popularnim rijaliti programima „Zadruga“ i „Elita“. U ovom iskrenom i emotivnom intervjuu, Uroš je otkrio detalje iz svog života, od teškog detinjstva, kroz borbu sa predrasudama i nasiljem, do suočavanja sa izazovima LGBT zajednice u društvu koje još uvek ima mnogo predrasuda prema onima koji se ne uklapaju u tradicionalne okvire.
U razgovoru sa Azdejkovićem, Uroš je otvoreno govorio o svom odnosu sa ocem, iskustvima sa nasiljem, depresiji i suočavanju sa diskriminacijom, ali i o ljubavi i podršci koju je pronašao u svom dečku. Ovaj intervju nudi jedinstven pogled na život jednog mladog čoveka koji je odlučio da bude iskren, uprkos svim teškoćama s kojima se susreo.
Emisiju možete pratiti na YouTube kanalu RepublikaNewsTV, gde ćete imati priliku da se upoznate sa njegovom pričom o borbi za slobodu, ljubav i prava LGBT+ zajednice.
Pre ulaska u Zadrugu radio si kao medicinski tehničar?
Da, radio sam u struci tri godine kao zdravstveni radnik. Radio sam u neonatalnoj intenzivnoj nezi u Tiršovoj, Kliničkom centru, volontirao sam u Urgentnom centru. Kada je bilo udarno, bio sam u COVID sistemu u Batajnici. Uvek kad kažem da sam zdravstveni radnik, svi se iznenade, jer me gledaju kroz prizmu rijaliti programa. Ali, ja sam svoj posao mnogo voleo. Bilo mi je lepo, i sad kad se setim, žao mi je što više nikada neću moći da radim u zdravstvu, barem ne na Balkanu, jer ljudi koji rade u zdravstvu ne podržavaju učešće u rijalitiju.
Rekao si da više nikada nećeš raditi u struci. Zašto?
Pokušavao sam da se zaposlim posle „Zadruge“, čak sam bio spreman da radim gratis u Domu za stare, ali nisu želeli da me zaposle. Ljudi imaju predrasude prema onima koji su u rijaliti programima, a posebno prema meni, jer sam gej i javno pričam o tome. Smatram da zbog toga nikada neću moći da se vratim u zdravstvo na Balkanu.
Da li te to boli?
Da, krivo mi je, jer sam puno ulagao u svoj posao, davao se. Bio je to human posao, ispunjavao me je. Mnoge stvari mi je bilo drago što sam postigao, kao to što sam pomogao pacijentima, ali, nažalost, predrasude su me sprečile da nastavim u toj struci.
Da li misliš da ljudi imaju više predrasuda prema učesnicima u rijaliti programu ili prema LGBT zajednici?
To je mrtva trka. Na Balkanu, svi prate rijalitije, ali predrasude prema LGBT zajednici su mnogo jače. I dalje je to tabu tema, iako se trudim da ljudima objasnim da je to normalno i da je ljubav prema istom polu isto pravo kao i ljubav prema suprotnom polu. Mislim da ljudi previše ulaze u tuđe živote.
Da li misliš da bi ti bilo lakše da si muževniji gej, nabildovan, jak?
Da, mislim da bi bilo lakše. Manje bi me napadali. Pošto sam fizički slabiji, imam feminiziran stil, znao sam da ću biti napadnut, čak i fizički. Da sam nabildovaniji, možda bi reakcije bile drugačije, ali ne mogu da biram kako ću izgledati.
Koji je bio tvoj prvi utisak kad si ušao u „Zadrugu“?
Ulazak je bio turbulentan. Privlačim haos, gde god da se pojavim. Ljudi su me smatrali provokatorom, odmah su počeli da me napadaju i psuju. Nikad me nisu prihvatili, uvek sam bio glavni krivac za sve.
Koliko je atmosfera u rijalitiju toksična?
Nije bilo lako, ali sam bio naviknut na život u haosu. I pre nego što sam ušao u rijaliti, imao sam haotičan život sa porodicom. Bio sam izložen nasilju, vršnjačkom nasilju i napadima na ulici, pa mi rijaliti nije bio ništa novo. Ipak, morao sam da se izborim sa svim tim stvarima.
Da li misliš da se situacija menja na bolje kad je LGBT populacija u pitanju?
Mislim da se menja. Iako još uvek nije idealno, sve je više lezbejki i trans osoba u rijalitijima. Iako ljudi još uvek teško prihvataju LGBT zajednicu, situacija se postepeno menja na bolje. Smatram da postje sve normalnije, ali reakcije i dalje postoje.
Misliš li da je lezbijkama lakše nego gej muškarcima?
Da, mislim da je ženama lakše. Kad se dve žene poljube, to je „slatko“, dok kad dva muškarca to učine, to izaziva šok. Ženama u vezama je lakše nego gej muškarcima, to je očigledno.
Koliko ti je teško da se nosiš sa negativnim reakcijama od porodice?
Trenutno od majke dobijam bezuslovnu ljubav, pažnju i brigu i zahvalan sam joj na tome. Njoj je jako teško, jer je familija, otac i komšije osuđuju jer podržava ovakvo dete. Ali majka kao majka ne može da odustane od mene. S druge strane moj otac me je zaključavao u toalet, zaključavao frižider u svoju sobu i izgladnjivao, tukao, vadio svoj polni organ i nabijao mi u facu. Takav život mi je postao normalan, jer sam živeo u takvoj sredini, nisam imao izbora nego da trpim takve stvari. Zato danas sa ocem i tim delom familije nemam nikakvu komunikaciju, jer nisu bili tu kad mi je bilo najpotrebnije! Kada sam bio na ulici, spavao u parku dok je padao sneg, doživljavao batine od oca, vršnjaka i stranaca, oni nisu bili tu da me zaštite. Zato mi danas ne trebaju!
Koliko je to sve negativno uticalo na tebe?
Ja sam jako, jako depresivna osoba koja ovako ne deluje tako jer se predstavljam kao pozitivan i lud. U suštini sam jako zatvorena osoba, jako usamljena osoba koja ima mnogo depresivnih momenata. I nekad mi se desi da po pet dana ne izlazi iz stana i da mi nije do života. I onda me na silu izvlače prijatelji. Mnogo puta moram da posećujem psihijatra i pio sam neke lekove, antidepresive i sedative. Zbog te moje prošlosti se non stop vraćam u te neke momente, plus kada vidim neke komentare i kada vidim realnost koja mi nije ni malo divna, bajna ni sjajna, shvatim da mi je rijaliti jedini izbor, ne mogu nigde da se zaposlim, nemam stalna primanja i loše odnose sa porodicom. I onda kada pogledam širi spektar mog života upadnem u neku lošu fazu i onda tražim nešto lepo, tražim svetlo na kraju tunela i pokušavam da se vratim u normalu i borim se.
Kakve su reakcije javnosti na tvoje učešće u rijalitiju?
Ljudi ili me mrze ili me vole, nema sredine. Ljudi vole moj stav i iskrenost, ali neki ne vole što istražujem svoju seksualnost i što to javno pričam. Ima puno negativnih komentara, ali i puno lepih. Na Balkanu, ljudi često više kritikuju nego hvale.
Da li si razmišljao da odeš iz zemlje?
Razmišljao sam, ali smatram da je i tamo teško. Gej osobe se suočavaju sa diskriminacijom svuda, ali mislim da možemo puno da doprinosimo društvu. Smatram da je život u inostranstvu bolji, ali i tamo nije idealno.
Da li misliš da nas trauma i mržnja čine jačima?
Da, mislim da nas to ojačava. Gej osobe koje su prošle kroz velike teškoće, diskriminaciju, često postanu veoma uspešne jer žele da pokažu svetu da vredimo. Patnja nas čini jačima jer ne odustajemo.
Kako vidiš ljubav u svom životu?
Ljubav je sada najlepša stvar u mom životu. Moj dečko je iz Austrije i ima malo liberalniji pogled na svet. Njega ne zanimaju reakcije drugih ljudi i komentare! U većini slučajeva, gej veze su skrivene, diskretne. Nisam imao sreće u prethodnim vezama, jer su to bile više kombinacije nego prave veze. Nikad nisam osećao da sam stvarno voljen, niti sam se osećao ugodno. A sada s njim osećam ljubav i pažnju koju sam oduvek želeo.
Koja je tvoja poruka LGBT zajednici u Srbiji?
Moje poruka je da se ne predaju, da se bore, da izađu iz ormara i da ne obraćaju pažnju na ono što drugi ljudi pričaju. Sve dok budem slušali druge, nikada nećemo napredovati. Život je lep, a mi nismo ništa drugačiji od drugih. Imamo pravo da volimo koga želimo. Dok je moj savet za homofobe je da se fokusiraju na svoj život i da puste ljude da žive onako kako žele.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 85 – avgust 2025. možete pročitati na (Klik na sliku):
