Ona već bajata mudrost kako je pravda spora ali dostižna, u Srbiji ima donekle drugačiju formu. Ako je suditi na osnovu slučaja Dragana Markovića Palme, čini se da je pravda ne samo spora, nego sklona krivudanju u najrazličitijim pravcima i takvim metamorfozama, da je na kraju puta retko ko i prepoznaje kao pravdu.

Odlukom Apelacionog suda od 11. jula 2014. pomenuti Palma konačno je osuđen kao izvršilac teškog oblika diskriminacije, a sve zbog toga što je pre nešto manje od tri godine, neposredno pred održavanje Parade ponosa izjavio: “Stav Jedinstvene Srbije i moj lični stav je: mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest da je normalno”. Iako su i ova izjava, i Zakon o zabrani diskriminacije više nego jasni, silna su suđenja i presuđivanja bila potrebna kako bi se konačno došlo do osuđujuće presude, a i Zakon i Palminu izjavu svaki je sudija tumačio kako je hteo. U međuvremenu, nekako se zaboravilo na neke druge persone koje su izjavljivale slične stvari, a koje su se elegantno izvukle.
Vrednosni sudovi

Tužbu protiv Markovića podnela je Gej strejt alijansa u avgustu 2011, da bi par meseci kasnije Prvi osnovni sud usvojio tu tužbu i utvrdio da u pitanju jeste težak oblik diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, odnosno članova 11, 12, 13 i 21 Zakona o zabrani diskriminacije. Pošto je na ovu odluku Markovićev advokat uložio žalbu zasnovanu na činjenici da mu tužba nije “uredno dostavljena”, Apelacioni sud ukida presudu i vraća postupak na ponovno suđenje. Do tog trenutka, sve je delovalo skoro normalno i očekivano. Međutim, posle ponovljenog suđenja, presuda je bila totalno drugačija. Tužba je odbačena, a obrazloženje je unapred dobilo zasluženo mesto u antologiji nonsensa srpske pravosudne prakse.

Iako navode da izjava sadrži elemente diskriminatorskog ponašanja, ali ne u obimu koji je potreban da se navedena izjava i zvanično, od strane suda, utvrdi kao akt diskriminacije, nadležni razvijaju i svoju filozofsko-pravnu teoriju: “Opravdano se postavlja pitanje da li je tuženi, izražavanjem svog mišljenja, izvršio ponašanje koje se može inkriminisati kao diskriminatorsko ponašanje. S tim u vezi, sud ne treba da predstavlja državni organ koji će utvrđivati da li je došlo do diskriminatorskog ponašanja svaki put kada se neka od socijalnih kategorija… nađe uvređenom, ili po sopstvenom vrednosnom sudu diskriminisanom”. Ima tu i teza da je sporna izjava “vrednosni sud” čiju je “istinitost nemoguće dokazivati”, da je tuženi predsednik stranke koja se zalaže za borbu protiv “bele kuge” i “isticanje tradicionalnih porodičnih vrednosti”, i još mnogo sličnih nebuloza.

Pravi apsurd u čitavoj ovoj stvari jeste činjenica da je oba suđenja vodila ista sutkinja. Ista osoba je, dakle, ne samo odlučila da je Palma i kriv i nije kriv, već je svojim istim potpisom, istim ličnim i profesionalnim integritetom stala iza dva dijametralno suprotna tumačenja istog zakona.
Ugledna politička ličnost

Gorepomenuta presuda Apelacionog suda, kojom se Marković ipak osuđuje, doneta je posle žalbe Gej strejt alijanse i – u državi u kojoj su presude po osnovu Zakona o zabrani diskrimancije izuzetno retke – može se smatrati uspehom. Zanimljivo je i za političare vrlo poučno, da sutkinja koja je donela odluku u obrazloženju posebno akcentuje da “tuženi kao ugledna politička ličnost, kao predsednik stranke, ima pravo na sopstveno mišljenje, ali ima i obavezu da u svojim javnim nastupima ne propagira diskriminaciju” i da je “posebna obaveza političara, pa samim tim i tuženog, da promoviše vrednosti demokratskog društva, kao što su pluralizam, tolerancija i pravo na različitost”.

Iako mu je ovom presudom zabranjeno da ponavlja diskriminaciju, tuženi i osuđeni Palma odmah je reagovao otvorenim pismom, koje bi se opet moglo oceniti kao diskriminacija. Pre svega, one kojima se obraća, on oslovljava pomalo posprdno sa “gospodo homoseksualci”, iznosi mudroliju o “svoja četiri zida”, objašnjava situaciju s “belom kugom” (za koju su, što se ne kaže ali se podrazumeva, krivi baš gej muškarci), da bi na kraju poručio da ga nijedna presuda neće sprečiti da iznosi svoje mišljenje o homoseksualcima. Neka druga presuda u budućnosti bi ipak mogla da finansijski oslabi, pošto je u toku priprema parničnog postupka u kojem će nekoliko desetina homoseksualaca tražiti novčanu odštetu zbog povrede prava ličnosti i nanetih duševnih bolova. Za sada, dužan je da plati sudske troškove u iznosu od simboličnih 57.300 dinara, i na tome se – kako se čini – sve njegove obaveze završavaju.

Zbog toga, pitanje je šta zapravo proizilazi iz ove presude i da li će i ona brzo biti zaboravljena, baš kao i ona protiv DSS-ovca Nebojše Bakareca koji je u srpskoj političkoj istoriji dublji trag ostavio svojom homofobijom, bizarnim tetovažama i lošom poezijom, nego političkim angažmanom.
Najlakša meta

Pre svega, čini se da je Dragan Marković Palma večita tema u kontekstu odnosa političara prema LGBT temama i večiti sagovornik svih medija u trenucima kada o tome žele da prenesu nešto “sočno” i vredno prepričavanja. Zahvaljujući činjenici da je jedan od retkih koji je ostao konzistentan u svojim stavovima, kao i činjenici da je očigledno vrlo maštovit čovek, njegove teze su već odavno predmet sprdnje. Tvrdnjom kako u Jagodini nema gejeva, preko niza “pošalica” o dvojici muškaraca koji ne mogu da produže vrstu, do antologijske teorije o stalnom porastu broja samohranih majki zato što su im “pederi ukrali muževe”, Marković je stekao status političara kojeg (kad je u pitanju LGBT problematika) malo ko shvata ozbiljno – iako je u suštini sve što on izgovori vrlo ozbiljno i, još važnije, vrlo opasno.

Sve ovo donekle devalvira dugoročni značaj nesumnjivo važne presude Apelacionog suda. Jer, ako šira javnost nekoga percipira kao klovna, teško da će ista ta javnost presudu protiv svog omiljenog zabavljača shvatiti ozbiljno. S druge strane, razumljiva je i nada podnosilaca žalbe da će se posle ovoga nešto ipak promeniti. “Ova presuda trebalo bi da pre svega ohrabri LGBT osobe, a onda i organizacije. Radimo takođe i za društvo u celini, pošto ovakve presude mogu da budu i prevencija protiv govora mržnje”, kaže za “Optimist” Mirjana Bogdanović iz Gej strejt alijanse.

Osim toga, tu je i nezaobilazno pitanje o ostalim političarima i javnim ličnostima koje – baš kao i Palma – krše Zakon o zabrani disrkiminacije, koriste govor mržnje, reže i laju na sve i svakoga ko se ne uklapa u njihovu sliku sveta. Jedan od prvih kojih u tom kontekstu možemo da se setimo jeste i Ivica Dačić, koji je s mesta premijera, pre prošlogodišnjeg Prajda rekao da homoseksualnost nije normalna: “Nemam ja nikakvu mržnju prema njima, samo ne mogu da prihvatim da je to normalno, zato što nije prirodno. Ako je to manjina i izuzetak, onda i oni treba da vode računa da ne vređaju osećanja većine”. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je u martu 2014 ovu izjavu označila kao akt diskriminacije i vređanje dostojanstva LGBT osoba, ali nikakva tužba nije podnesena. “Larbis je protiv Dačića podneo tužbu poverenici, a zakonski nije moguće voditi oba slučaja u isto vreme”, objašnjava Mirjana Bogdanović. Utisak je, ipak, da bi eventualna tužba protiv Dačića ili političara njegovog kalibra mnogo jače odjeknula i dugoročno imala mnogo veći značaj nego XY tužbi i presuda protiv Dragana Markovića Palme. No, s druge strane, isto je tako jasno da je Dačićeva relacija s LGBT scenom i njenim viđenijim predstavnicima mnogo pametnije koncipirana, i da ga za sada štiti od evenutalnih sudskih procesa.

Osim Dačića, u iole normalnim okolnostima i u iole normalnoj državi, pred sudom bi se odavno našli i najviši predstavnici Srpske pravoslavne crkve – pre svega patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije Radović. Reči koje su oni izgovorili u maju ove godine neukusno je dalje ponavljati, a teško ih je i zaboraviti: od korelacije između Prajda i poplava, do sumanutih teorija o uticaju evrovizijske pobede Končite Vurst na meteorologiju Balkana. “Optimist” se već bavio ovom temom, zaključujući da bi sudski proces protiv viđenijih srpskih popova bio kompleksan i kontroverzan, ali ipak moguć. Za sada, međutim, nema čak ni naznaka da bi neko bio spreman da uđe u takvu bitku.

Kad se sve ovo ima u vidu, pa se potom još prisetimo Dragana Đilasa i nekih drugih poznatih imena koja se onomad nisu libila da pričaju o bolesti, nenormalnosti i “četiri zida”, čini se da je Dragan Marković Palma bio najlakša meta – u političkom, zakonskom, medijskom, strateškom i svakom drugom smislu. Što ga, naravno, nimalo ne abolira za ono što je rekao i što takođe nimalo ne menja činjenicu da zbog presude Apelacionog suda svi možemo da budemo zadovoljni.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts