Mada, naravno, suštinski slaba (filmofilska i druga) vajda od toga, dva filma o kojima će u ovom prikazu biti podrobnije reči potvrdili su zasnovanost i ispravnost suda o teretu krupnih očekivanja. Očekivanja koja kao takva proističu iz nedvosmisleno subjektivnog i subjektivističkog doživljaja stvari. Baš kao što su subjektivne procene i subjektivne mogućnosti doprineli sveukupnom kvalitetu oba filma, ostvarenjima King Cobra i Monster Closet.
King Cobra je kao Bogom dan za ilustraciju opaske navedene u uvodnom pasusu ovog teksta – u smislu društvenih mreža i tim i takvim filmskim sadržajima naklonjenih medijskih izvora mesecima unazad tutnja teška promotivna artiljerija koja je slutila i obećavala nešto istinski prevratnički. A sada kada je film pred gledaocima čini se da su autori ali, nažalost, i zbilja potentna priča o krvoločnoj zavadi oko mlađane gej porno zvezde naprosto poklekli pod teškim teretom baza koji ipak nije tek tako lako opravdati. King Cobra je, da zabune ne bude, sasvim korektan rad očito skromnijih autorskih ambicija, i kao takav sasvim je upotrebljiv i nesumnjivo zavređuje gledalačku pažnju, te bi svi koji queer film ljube trebalo da mu poklone šansu i vreme. Nevolja je što je opšti utisak da je polazna priča iz stvarnosne životne dimenzije ipak pružala više mogućnosti i zaslužila vidno nadahnutiju filmsku obradu.
Ovakav kakav jeste, King Cobra, inače, drugi celovečernji film u rediteljskom opusu mlađeg reditelja Džastina Kelija, ipak zastaje na prilično zauzdanoj i doslovnoj, pa i prvoloptaškoj ilustraciji faktografske građe o tom čuvenom i uzbudljivom slučaju. Krajnji dometi dobrim delom filma stupaju u (nadajmo se, nenamernu) stilsku i izražajnu rimu sa viđenim u silini filmova zasnovanim na živopisnima istinitim događajima, iz, recimo produkcije Lifetime. Istini za volju, strpljivi gledaoci tu i tamo bivaju nagrađeni odrešitijim i sočnijim pasažima, mahom u vidu brzih montažnih sekvenci, koji sugerišu daleko intrigantniji i zavodljiviji film, na tragu, na primer, čuvenih Andersenovih Noći bugija (Boogie Nights). Zapravo, značajnim delom King Cobra levitira na razmeđi ne toliko inspirativnog verizma i indie odvažnosti, i ta autorska nesigurnost šta od te priče i na njoj zasnovanog filma načiniti i predstavlja najkrupniju falinku čitavog ovog ostvarenja. Tome treba dodati i nepotrebno utrošene ikonične pojave (poput Moli Ringvold , zvezde Kluba ranoranilaca, Lepotice u ružičastom, Šesnaest svećica… i sijaset drugih dragulja teen filma iz osamdesetih godina prošlog veka u neznatnoj ulozi sestre lika koga tumači Kristijan Slejter, kao i zbrzan kraj, odnosno, scenarističku i rediteljsku u dobroj meri naopaku odluku da preleti tačku u kojoj se u narativu spajaju najuzbudljiviji delovi i segmenti te priče. Naravno, Džejms Franko i ovde ostaje zgodna ilustracija za lakmus-papir koji će očitati lične preference gledalaca. Ipak, sveukupno uzev, King Cobra, uprkos nizu promašenih zicera, ostaje solidno ostvarenje koje za koju jotu unaprediti neke opšte shvaćene domete i parametre savremenog igranog filma višeg i prestižnijeg soja.
S druge strane, negde sa boka i delimične margine u fokus gledateljstva stigao je kanadski film Closet Monster, pravljen sa upadljivo višim umetničkim ambicijama i naumom autora da film predoče i festivalskoj publici mimo tog oročenog okvira za queer filmove. Reditelj filma Stiven Dan, debitant na polju dugometražnog igranog filma, pokazao je dosta smelosti i kreativnih ambicija u ovoj povesti o mladiću koji nastoji da prebrodi sporotinjajući a postojan sukob sa labilnim ocem i traumu iz detinjstva, usled koje vlastite homoseksualne damare i porive u trenu povezuje sa gnusnim ubistvom mladog geja, čemu je bio očevidac u ranom detinjstvu. Kao što se da nazreti iz upravo pomenutog, reditelj je pred sebe postavio izrazito zahtevan i složen zadatak, i, srećom, ukupno uzev, dobro se pokazao balansirajući sa teškom a skliskom bagažom tako visoko postavljenih kreativnih ambicija. Closet Monster tako dobro funkcioniše i kao kanadska (dakle, blago iskošena) varijacija na ono što se poslednjih decenija viđa i prepoznaje kao zdrava baština pre svega američkog indie/nezavisnog filma, a moguće je ovo ostvarenje posmatrati i kao primer uspelog ogleda na davnih dana ustanovljene pa donekle i potrošene coming-of-age teme.
Na planu queer motiva, Closet Monster je takođe pogodak u metu; suptilno a sugestivno pred očima gledalaca teče dovoljno atipična priča o naoko tihom a suštinski burnom sazrevanju i iznalaženju načina da se nosi i živi sa balastom manje svakidašnjeg i društveno manje poželjnog polnog identiteta. Closet Monster je u svim svojim delovima (a ima ih dovoljno, taman onoliko koliko i treba i doliči filmu ovakvog opsega) koji se tiču gej stranom života mladog i nesnađenog Oskara (u zaista zrelom tumačenju Konora Džesapa, koga možda neki pamte iz SF serije Falling Skies) ubedljiv i zanimljiv filmski rad. Značajna dopuna svemu pomenutom stiže u vidu nekolicine bizarnih i blago a smisleno nadrealnih momenata i ukrasa (pomenimo ovde da voljenom hrčku, u čijem društvu uživa i dosta vremena provodi osamljeni glavni junak, glas pozajmila Izabela Roselini!). Closet Monster je vrlo dobro i sasvim uspelo ostvarenje kome možda manjka dinamičnosti u izrazu i na čijeg ključnog autora svakako treba obratiti pažnju, uz ogradu da na ovom uzorku ipak ne bismo mogli da ustvrdimo da nam je stigao novi Gzavije Dolan. Uz svu dobru volju, još je prerano za tako krupne i dalekosežne prognoze i zaključke.
Piše: Zoran Janković
Leave a Reply