LGBT aktivizam treba da slavi našu kulturu, podseća na našu istoriju, svedoči o nasilju koje smo preživljavali i preživljavamo, da šalje poruku osnaživanja svojoj omladini, koja nije svesna situacije – nije svesna da je problem u homofobiji, a ne u njima. Naša deca su navikla na ugnjetavanje i pretrpela su ga toliko da zaista počinju da veruju da su ona kriva za nasilje koje trpe. Naša deca se stide svog identiteta i pokušavaju da ga promene, jer misle da je pogrešan. Žive u depresiji izazvanoj represijom i nedostatkom slobode, upotpunjenom osećajem neuspeha jer nisu uspeli da promene nešto što je nepromenljivo. I što je najgore, veliki broj njih pokuša da sebi oduzme život. Zato je neophodno edukovati ih o njihovoj istoriji i učiti ih da budu ponosni i slave svoj identitet.
Parada ponosa je najpoznatiji vid slavlja LGBT identiteta koji protestuje protiv homofobije i udara kontru društvu koje uči našu omladinu da se stide i mrze sebe. Homofobični ljudi to ne shvataju i često nas umaraju idiotskim pitanjima poput, a čemu Parada ponosa, a zašto paradiramo, i zašto baš ponos? Jako je bitno da naučimo našu omladinu da odgovore na takva pitanja. Parada ponosa obeležava sećanje na Stonewallsku revoluciju koja se desila 28. juna 1969. godine.
Šezdesetih godina prošlog veka, diskriminacija LGBT osoba je dostizala svoj vrhunac u SAD. Homoseksualci su gubili poslove, zabranjeno im je da služe vojsku, Američka psihijatrijska asocijacija je definisala homoseksualnost kao bolest i tretirala je lobotomijom i elektrošokovima.
Pripadnici LGBT populacije su doživljavali konstantno mučenje od strane policije. Ukoliko bi policija naišla na trans ženu ili dreg kraljicu, skinuli bi joj odeću, naterali bi je da opere šminku u kanti prljave vode, prebili bi je i uhapsili. LGBT osobe su se okupljale na adresi Christopher Street 53 u baru Stonewall. U jedan čas i dvadeset minuta posle ponoći, 28. juna 1969. godine, policija je upala u bar, hapseći i maltretirajući trans žene i dreg kraljice. Gej muškarci koji nisu bili obučeni u žensku odeću nisu bili uhapšeni, već su bili izbačeni napolje da gledaju hapšenje dok policija demolira unutrašnjost bara.
Nigel Finch je ekranizovao memoare Martina Dubermana u filmu „Stonewall“ 1995, u kojem momenat pobune prikazuje hapšenjem dreg kraljice koju policajac pri hapšenju vređa i naziva je pederom, zbog čega se ona opire hapšenju i udara ga pesnicom. Dok se grupa policajaca okuplja oko nje, obara je na zemlju i šutira je, masa počinje da se buni, spašava je i napada policiju gađajući ih svime što im se našlo pod rukom. Policija se povlači u Stonewall i pokušava nameštajem da blokira vrata i prozore, dok pobunjenici provaljuju u bar i preuzimaju ga. Policija se razbežala, LGBT osobe su se izborile za svoj bar i svoje pravo na javno okupljanje.
Narednih pet dana su se nastavili protesti i sukobi sa policijom u kojima su učestvovali gej muškarci obučeni u što kitnjastije kostime u znak podrške trans ženama i dreg kraljicama koje su zbog istog bile hapšene i mučene. Izabrali su da se bore iskazujući ponos i prkos društvenom konstruktu koji ih je učio, i koji i danas uči da je biti gej sramota. Zato su dreg kraljice simboli Prajda, jer daju glamur onom čega nas mizoginično, homofobično i transfobično društvo uči da se stidimo.
Svakih godinu dana, u junu mesecu, širom sveta održava se Parada ponosa u znak sećanja na ovu pobunu, koja je podstakla LGBT populaciju da se bori za osnovna ljudska prava koja su im u praksi uskraćena. Parada ponosa slavi milione pripadnika zajednice koji žive slobodno i ne kriju se, i podstiče mlade koji žive u strahu da razbiju predrasude koje im je društvo usadilo i koje ih ograničavaju da žive normalno i da se bore za svoja prava.
Često nam postavljaju pitanje zašto ponos? Nas uče dok odrastamo da je naš identitet sraman i da smo mi manje vredni. Pojam suprotan od srama je ponos. Ukoliko želimo da počistimo nered koji su homofobični ljudi napravili učeći svoju decu da mrze sebe, i napravimo kontra efekat, logično je da ih učimo da budu ponosni, zar ne? Oni to nikada nećete razumeti, zato što su uvek imali na tanjiru prava koja mi nemamo.
Razbesnim se kada me pitaju zašto ne postoji strejt parada. Ja sam iz jednog jako malog grada iz unutrašnjosti Srbije. Od malena sam učena da je moj identitet sraman. Od malena mrzim sebe. Uskraćeno mi je druženje i sloboda kretanja, zato što moja bezbednost nije zagarantovana u određenim delovima dana, na određenim mestima i među određenim ljudima. Više puta sam iskusila fizičko nasilje, a svakodnevno doživljavam psihičko. Pre godinu dana sam se doselila u Beograd zato što mi je kretanje u mom malom gradu bio toliko ograničeno da sam mogla da provodim vreme samo u svojoj sobi tokom dana, jer tokom noći nisam bila sigurna čak ni u svojoj sobi u koju su konstantno uletale kamenice, lomeći prozore, ukoliko je svetlo slučajno upaljeno. Oni nikada neće razumeti takvo buđenje. Zato ne postoji strejt parada.
Oni nikada neće razumeti, zato što im srce nikada nije lupalo brzo, jer su primetili da ih neko prati i jer se pitaju da li će taj neko samo da ih gurka kad ih bude stigao, ili će da ih ubije od batina. Oni nikada nećete razumeti odvratan osećaj koji mi imamo kada nas presretnu na ulici ljudi kojima ništa nismo učinili da nam kažu da smo pederi i trandže. Zato ne postoji strejt parada.
Njihova logika je, pa OK, dobićeš azil u nekoj super državi i uživaćeš. Ali niko ne misli o ljudima sa kojima ja moram da se oprostim da bih otišla. Primorana sam da napustim dom, koji volim, mesto u kojem sam odrasla, koje volim, daleko od ljudi bez kojih ne mogu da zamislim svoj život, daleko od svojih prijatelja, svoje porodice, svoje majke, koju ću moći da vidim i zagrlim eventualno jednom godišnje, koja nastavlja da živi u toj kući u kojoj sam ja živela, u koju nastavljaju da uleću kamenice. ZATO SE BORIM SA PROMENU. Jer fakat neću tako da živim i neću da buduće generacije tako žive!
Zato ne postoji strejt parada, jer strejt i ne-trans ljudi ne moraju da se bore protiv svega toga, jer strejt ljudi ne doživljavaju ugnjetavanje koje mi doživljavamo. Uostalom, heteroseksualci svakodnevno ispoljavaju svoju heteroseksualnost javno, paradiraju njom: ljubljenjem, držanjem za ruke, nošenjem burme, organizovanjem svadbi i proslava rođenja dece, čime se obeležava uspešna oplodnja unutar heteroseksualne veze.
Sećam se svog detinjstva i sva zakonska prava koja su mi i dalje uskraćena i fizička ugroženost na ulici i dalje ne mogu da se porede sa tim osećajem koji sam imala kao dete, da nešto nije u redu sa mnom. Ne mogu da se porede sa odvratnim osećajem mržnje koju sam osećala prema sebi. Ne želim da generacije koje dolaze posle mene razmišljaju o svojoj sigurnosti i da im budu uskraćena osnovna ljudska prava, ali prevashodno ne želim da odrastaju mrzeći sebe. Zato se borim za promenu! Za njih. Ja sam svašta proživela i ja sam već jaka, ali oni ne moraju to da trpe. Zbog njih parada postoji.
Oni to možda nikada neće razumeti i to je potpuno OK. Potpuno je OK ukoliko ne žele da se uključe, jer naša borba jeste krvava i retko ko će se izložiti udaru homofobije sem ukoliko baš mora. Ali ukoliko pokušaju da ospore našu borbu glupim pitanjima, jako je bitno da naučimo našu omladinu da zna da odgovori na njih i postavi homofobiju na svoje mesto. Jako je bitno da ih naučimo: ti si LGBT i to je fantastično! Imaš predivnu šarenu istoriju i fantastičnu kulturu. Moć je u tebi. Ne zaboravi to!
piše: Sonja Sajzor
