Upozorištu „Boško Buha“ 8. oktobra premijerno je odigrana nova „Gospođa ministarka“ u kojoj ženske uloge glume muškarci, tako da je glavna uloga pripala Goranu Jevtiću, ćerku Daru glumi Uroš Jovčić, služavku Anku Nemanja Oliverić, tetka Savku Dragoljub Denda, tetka Dacu Branislav Platiša, prija Soju Aleksandar Radojičić, a gospa Natu Marko Janjić. Sama činjenica da u predstavi ženske uloge tumače muškarci bila je dovoljna da magazin „Optimist“ pokaže svoj interes za ovu predstavu.
Kao urednik ovog magazina kontaktirao sam PR službu pozorišta „Boško Buha“ gde su mi sugerisali da pošaljem zahtev za PR materijal e-mailom. Moja namera je bila da od pozorišta dobijem fotografije i PR tekst o predstavi za potrebe pisanja teksta. Usledio je odgovor izvršne producentkinje Tanje Perović koja kaže da „predstava ni na koji način ne govori o polovima i odnosima među polovima već samo o prerušavanju, da bi u tom slučaju dobila značenje koje nisu hteli da plasiraju, kao i da im reklama u tom smislu ne bi odgovarala“.
Znači, objavljivanje teksta o predstavi u gej magazinu bi učinilo da predstava dobije drugačije (gej) značenje i da pozorištu to ne bi odgovaralo, dok muškarci koji se prerušavaju na sceni i međusobno ljube, kao i izbor glavnog glumca ni na koji način ne doprinosi tom značenju! Interesantno.
O ovom incidentu obavešteni su drugi mediji, sekretarka za kulturu grada Beograda Katarina Živanović, Udruženje novinara Srbije i podneta je pritužba poverenici za zaštitu ravnopravnosti Neveni Petrušić. Iako je bilo nezvaničnih reakcija iz pozorišta, na adresu magazina „Optimist“ nikada nije stiglo izvinjenje, niti bilo koja druga zvanična reakcija, što nam je pokazatelj da uprava pozorišta, rediteljka i glumačka postava podržava ovu odluku da se našem magazinu uskrati PR materijal koji je dostupan svim drugim medijima. Ovaj magazin je bio diskriminisan samo zato što je magazin namenjen LGBT populaciji. „Optimist“ je do sada pisao o predstavi „Producenti“ Pozorišta na Terazijama, „Važno je zvati se Ernest“ i „Karmen“ Narodnog pozorišta, „Sve o mojoj majici“ Beogradskog dramskog pozorišta, „After“ Ustanove kulture „Vuk“, „Izopačeni“ Bitef teatra i nikada nismo naišli na odbijanje niti imali bilo kakve probleme. Ovo je bio prvi put, ali plašim se da neće biti i poslednji.
Nekoliko nedelje pre zakazane Parade ponosa, pisao mi je jedan američki novinar koji se raspitivao da li strane kompanije finansijski podržavaju Paradu ponosa, jer je čuo informaciju da kompanije koje to čine na Zapadu ne žele da čine na tržištima koja su „homofobična“. Slatko me je nasmejao te sam mu objasnio situaciju u Srbiji i činjenicu da mnoge kompanije i domaća predstavništva kompanija koje se u svetu redovno oglašavaju u gej magazinima ovde o tome ne žele ni da čuju, a kamoli da finansijski podržavaju Paradu ponosa. Kao što primećujete u „Optimistu“ ne možete da vidite reklame poznatih modnih marki, ni parfema koje su redovne u gej magazinima. To je realna situacija iako nema nikakve bojazni da će zbog reklamiranja u gej magazinu neko izgubiti potrošače, jer srpski homofobi te proizvode i ne konzumiraju. Glavni problem leži u tome da LGBT populacija u Srbiji nije moćna, kao što je to na zapadu, jer su se za taj status poštovane manjine i ciljne grupe godinama borili.
Skoro smo imali slučaj da je generalni direktor „Barile“, čuvenog proizvođača testenina koje su dostupne i na našem tržištu , Gvido Barila izazvao gnev LGBT populacije kada je poručio da se u reklamama za njegove proizvode nikada neće pojaviti gej porodica. On je rekao: „Nikad ne bih pravio reklamu sa gej porodicom, ne zato što ih ne poštujem, već zato što se s tim ne slažem. Naša je porodica klasična i u njoj žena igra glavnu ulogu.“
LGBT zajednica i borci za gej prava odmah su započeli bojkot „Barila“ paste, a pozivi da se ne kupuju njihovi proizvodi preplavili su društvene mreže. Na kraju Gvido Barila se javno izvinio, dok je rivalska kompanija „Bertoli“ iskoristila gužvu i odmah napravila kampanju „Ljubav i pasta za sve!“.
LGBT populacija je u ovom slučaju iskoristila svoju kupovnu moć i naterala kompaniju da je poštuje. Sve dok se to ne desi u Srbiji, LGBT populacija neće imati poštovanje koje zaslužuje i imaćemo slučajeve da pozorišta ne žele tekstove o svojim predstavama u gej magazinima, da ljudi odbijaju intervjue za gej medije, da kompanije finansiraju anti-gej grupe…
Za poštovanje se moramo izboriti i to zajedno!
Piše: Predrag Azdejković
Pozorište “Boško Buha”
Gospođa ministarka
Režija: Tatjana Mandić Rigonat
Travestija kao pozorišno sredstvo postoji od njegovih početaka. Tokom istorije dugo vremena je postojala socijalna konvencija da žene ne mogu da se bave pozorištem te su nužno muškarci preuzimali te uloge a publika je prihvatala tu uslovnost kao nešto normalno. Ipak, vrlo rano umetnici su shvatili i onu drugu, kreativnu stranu travestije, da se upravo preko nje na najefektniji i najupečatljiviji način mogu izazivati i dovoditi u pitanje različite društvene konvencije i pravila. U ovakvim predstavama autori su se poigravali tačkom gledišta publike, naime kroz više ili manje diskretne „signale“ uspostavljali su travestiju kao svestan odmak od stvarnosti, njen komentar. Publika je mogla da zaviri „s druge strane“ zaštićena pozorišnom igrom koja je socijalno dozvoljavala da muškarci mogu da budu žene i žene muškarci bar za kratko vreme trajanja predstave. Travestija je postavljala ozbiljna pitanja na neozbiljan način, preko nje umetnici su sagledavali svet na drugačiji način i dovodili u pitanje njegove postulate. Iako kao umetničko sredstvo stara hiljadama godina, i to je ono što je neobično, travestija kao da je vrlo malo izgubila od svoje subverzivne delotvornosti.
„Gospođa ministarka“ verovatno je naše najpoznatije komediografsko delo, ono na najsažetiji način sublimira Nušićev genij i njegovo bavljenje nacionalnim mentalitetom. Stotine glumica se ogledalo kao famozna Živka ministarka koja je kao uloga postala ultimativni test scenske harizme naših diva i njihove omiljenosti kod publike. Posle više od sto godina, najzad je na red došao i jedan glumac.
Čitava jednostavna i efektna ideja o travestiji u „Gospođi ministarki“ zapravo na svetlo izlazi jednu veliku istinu o društvu u kome živimo gde ništa nije onako kako izgleda. I dok se smejemo glumcima koji su na scenu izneli i svoju „žensku stranu“ u stvari sve vreme gledamo kako je lako i jednostavno da poverujemo prividu i zavolimo laž. Zato se u samoj predstavi i jako retko poigravaju sa činjenicom da muškarci igraju žene, ona je uzeta kao datost, činjenica koju postepeno na neki način i zanemarimo da bi nam se tek u poslednje dve scene predstave na najdirektniji način razotkrila njena suština. Koliko god gledali sa simpatijama na mračne strane našeg mentaliteta, koliko god je to smešno i u datom kontekstu simpatično i zabavno, iza svega toga uvek stoji i začetak totalitarizma, netolerancije i užasa koji nadolaze. To prepoznavanje, taj jednostavni prelazak iz vodvilja u političko pozorište verovatno je i jedan od dva razloga zbog čega je ova predstava tako uspešna. Drugi razlog je Goran Jevtić. Glumac izuzetnog temperamenta i energije, u stanju je da sa lakoćom prelazi iz registra u registar i da se poigrava sa njima bojeći ih dvosmislenošću. Njegovu Živku najviše određuje energija, ona jednostavno rečeno želi i ta želja se vidi i oseća na sceni u svim situacijama, od trenutaka kada je Živka samo zabrinuta majka pa do momenata mahnite opsednutosti vlastitom moći. Svakako jedna od kompleksnijih Živki koje smo imali prilike da vidimo.
Za sve one koji su ovde očekivali „Neki to vole vruće“ na srpski način treba napomenuti da „Gospođa Ministarka“ nije queer predstava u pravom smislu te reči, ali s druge strane njen trashy humor, polet i kemp poetika čine je neodoljivom i nezaobilaznom u bilo kakvom pregledu inovativnog tumačenja ovog klasika srpske komediografije.
Piše: Boban Jevtić
