Za početak – na onoj kletoj i uvek nezgodnoj numeričkoj skali od 1 do 5 biografski dokumentarac „Rock Hudson – All That Heaven Allowed“ (sa znakovitim podnaslovim preuzetim iz naziva jednog od najvoljenijih filmova iz opusa velikog Daglasa Sirka) zavređuje sigurnu i postojanu četvorku, a ukoliko ga, pak, izmestimo isključivo unutar međa savremenog kvir filma, ovaj aktuelan dokumentarac iz striming-ponude zaslužuje i ocenu više, onu maksimalnu. I u njemu je sve na svome mestu, počev od sveukupne filmičnosti, ritma pripovedanja u okolnostima očiglednog izobilja atraktivnog i dostupnog materijala, kao i bezbedne vremenske distance, zahvaljujući kojoj se mirnim tonom, pošteno i pregledno može pripovedati o jednom nesvakidašnjem životu i, nadasve, jednom iznimno slikovitom slučaju.
Taj slučaj se, naravno, tiče teške kolizije, zapravo, čeonog sudara između hipermaskulinizovane i hiperheteronormativne javne slike, sa jedne, i klozetovanog kvir života, pa još uz neobuzdanu erotsku energiju, s druge strane. I na tački susreta te dve oprečnosti je pohranjena idejna potka ovog znalački skockanog biografskog dokumentarnog filma na temu života o kome se, kako se samo isprva tako čini, dosta toga već podrobno zna. Ovaj film prati hronologiju, te kreće od Hadsonovog (odnosno, Ficdžeraldovog) dolaska u Holivud, skromnih početaka sitnim koracima uz tu društvenu lestvicu krajnje zahtevnog i potvrđeno okrutnog i rigidnog podtipa, preko inicijacije u sazvežđe filmskih superstarova, te krajnje neveselog završetka sa stigmom obolelog od AIDS-a, pa još i prve, nazovimo to tako, VIP žrtve te pošasti ili barem prve obnarodovane, da ne kažemo i – autovane. A između tih kota gnezdo je svio jedan svakako pun i uzbudljiv život, krcat godinama sreće i lako uočljivih postignuća, ali i odricanja i žrtava na putu ka vrhu i srcima i novčanicima onih koji su tu, u takvoj postavci, i najmerodavniji – onih koji su pohodili bioskope i plaćali ceh kino-ulaznice. Autori ovog filma jasno i precizno mapiraju sve tačke na tom vijugavom putu, a, sasvim očekivano, a možda i jedino zdravorazumski, akcentuju na višedecenijski klozetovan Hadsonov život, koji je nekim čudom (a uz pasku i Huverovih tajnih službi) mirio uglađenu hetero-javnu personu i očiglednog ovisnika o seksu u dubini kadra tog, sva je prilika, iscrpljujućeg života u teškoj konspiraciji. Ono što je lako pojmljivo je upravo ono što u nekoliko navrata naglašavaju i autori ovog filma – Holivud je ušančen u strogo kodiranom sistemu vrednosti i nazovi-vrednosti, te sve što se radi diskretno, u potaji, mimo pozornosti medija i javnosti, je sasvim prihvatljivo, naravno, sve do tačke kada se uz nešto nesmotrenosti i/ili loše sreće i previše relaksirane procene stupi u mulj i živo blate javne sablazni servirane pred širom sredinom koja se, između ostalog, hrani i pričama i dokazima nečije slabosti, nečijeg sagrešenja, licemerja, neodmerenosti…
Hadson je decenijama vešto balansirao na finoj i neretko ne sasvim razaznatljivoj međi između ta dva sveta, ta dva ekstrema, znalački izbegavajući brojne zamke i prepreke na tom suštinski neizvesnom putu i odrađujući i ono nužno (namešten i lažan brak, stalne medijske sugestije o prevratničkim ljubavima i romansama sa viđenijim damama), a iz svedočanstava sagovornika okupljenih u ovom filmu stiče se i utisak da je ta stalno prisutna opasnost barem povremeno i barem u izvesnom smislu predstavljala i nasladu za samog Hadsona, makar u danima, godinama, decenijama najveće i nepobitne slave. Pomenuti sagovornici su nadahnuti i očito upućeni i dobronamerni, što, između ostalog, definiše ovaj film i usmerava tok pripovedanja, a evidentno je da se osetljivijim delovima njegovog životopisa pristupilo sa podosta skrupula. Najzanimljiviji aspekt, međutim predstavljaju vešto odabrane i u „širu sliku“ udenete ilustracije te podvojenosti preuzete iz filmova u kojima je Hadson igrao, te se čini kao da su se holivudski scenaristi tih era ciljano poigravali sa tom složenošću u Hadsonovom životu, što je, naravno, tek ishitren zaključak, ali ta dimenzija ovog filma je vrhunski ukras ovog filma kada ga posmatrao kao celinu. To, sa druge strane, u dovoljnoj meri nadomešćuje upadljiv izostanak priče/pomena o možda i poremećajima u njegovom seksualnom ponašanju (gde seksualni apetiti tog obima ukazuju na zamašniji problem), kao i o njegovom vladanju u smislu tih tajnih seksualnih interakcija nakon što je saznao da je HIV pozitivan.
Ipak, ne treba cepidlačiti, filmovi ovog tipa u svojoj biti neretko jesu komemorativnog, dakle, neupitno dobronamernog tona, a Hadsonov život (u senci u van nje) možda je u toj svojoj sveobuhvatnosti i usložnjenosti ipak prevelikog gabarita za samo jedan dokumentarni film tipičnog trajanja.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 73 – avgust 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
