Posmatrajući geopolitičku situaciju Vojvodine, multietničku sredinu koja je karakteriše, specifičnost mentaliteta ljudi u njoj, pozicioniranje urbanih celina, kako većih gradova, tako i sasvim malih, zabačenih, ali gusto naseljenih mesta, odnosno sela, očekivani položaj gej populacije se znatno razlikuje od realne.
Osim u Novom Sadu, koji je jedini veliki grad u Vojvodini,jedini koji ima karakteristike koje su podnošljive za gej populaciju i po tome se ne razlikuje mnogo u odnosu na ostale velike gradove (gde svako „gleda svoja posla“), u ostalim mestima situacija je sasvim drugačija, što je ispod očekivanja za Vojvodinu, gde je društvena svest, navodno, na zadovoljavajućem nivou.
Stanovništvo manjih gradova je još uvek po tom pitanju vrlo rezervisano, najblaže rečeno. Vrlo mali deo prihvata to zdravo za gotovo. Naravno, deo to smatra „pomodarstvom“ i „trendom“ koji treba pratiti, da bi bio „in“. Nažalost, i ovde, većinu čine oni koji to smatraju društvenom bolešću, zlom koje nam je zapad doneo, bolešću duha, pretnjom za okolinu i slično. Homofobija je prisutna u svim strukturama, u svim slojevima društva, koja ide od indignacije pa čak i do nasilnog ponašanja. Taj deo populacije karakteriše i to što ne žele ni da nešto o tome nauče, da im se približi materija, a sve iz straha od nekih novih spoznaja koje bi im poremetile stereotip koji tako idolopoklonički čuvaju. Kao rezultat toga, gej populacija se trudi, koliko je to moguće, da ostane neprimećena, skrivajući svoj identitet i orijentaciju, ne bi li se zaštitila od brojnih nezgodnih situacija u koju bi mogli dovesti i sebe i svoje najbliže.
Po meni, najstrašnija situacija je u selima. To su ekstremno zatvorene sredine, sa tačno utvrđenom seoskom hijerarhijom. Strašno je ljudima koji otkriju svoj gej identitet i postanu „obeleženi“ tj. predmet izrugivanja i ekskomuniciranja. Takođe, zbog neinformisanosti i strogog okruženja konvencionalne patrijarhalne porodične sredine, mnogo mladih ljudi nije svesno svog gej identiteta; tako on za njih postaje konfuzija, problem začaranog kruga iz kojeg ne vide izlaz, pokušavajući da udovolje porodici sklapanjem strašnih brakova, produžavanjem „loze“, živeći krajnje nesrećno. Kada i ako im u nekom trenutku postane jasno šta je suština njihovog haotičnog stanja, skloni su suicidalnim idejama, povlače se u sebe, što rezultira svakakvim oboljenjima, koja su neizbežna usled tolikog opiranja prirodi.
Da li su edukacija, inkluzija i donošenje adekvatne zakonske regulative način da se ovi problemi prevaziđu, to će vreme pokazati. Ali progresija ekonomskog razvoja i dostizanje nekih evropskih standarda bi definitivno i svest ljudi dovelo u zadovoljavajući nivo. Da rezimiram retrospektivom u neka naša „dobra“ vremena – i tada smo imali gej populaciju, ali nam je sve bilo potaman, pa nikom NIŠTA nije smetalo.

Boris Milankov, Aleksandra Velemir-Despotović

0 Shares