Leto je i stigli su dani, nadajmo se, puni prilika za što temeljniju dokolicu; imajući to u vidu, u maniru brzog premotavanja ovde vam donosimo hitre osvrte na šest novijih naslova iz domena queer filma. Gotovo za svaki dan u sedmici po jedan film. A utiske javite i dobar glas, poput najslađeg abera, potom šaljite dalje.

Ponedeljak: Krećemo bahato – od svakako najkvalitetnijeg i najambicioznijeg filma unutar ponude koja sledi na ovim stranicama; reč je o odličnoj francuskoj egzistencijalističkoj drami jakog arthouse pečata, ostvarenju Četiri dana u Francuskoj (Jours de France). U pitanju je izvanredna i implikacijama izrazito bogata drama o lutanjima dva očito egzistencijalno teskobna geja na pragu srednjih godina, ali, da odmah naglasimo evidentno – iako se radi o iznimno uspelom i sadržajnom filmu, ipak nije reč o takmacu izvanrednog Stranca pored jezera od pre par godina. Četiri dana u Francuskoj ipak mogu da pruže zaumnost, intelektualnu potentnost, visko i umešno estetitizovani realizam i vrhunsku atmosferu i maestralnu glumu. Malo li je za ponedeljak?

Utorak: S druge strane, američka tinejdžerska dramedija Miles nudi tek rutinski rad iz domena tipskog i srednjački orijentisanog indie (nezavisnog) filma sa artlantskih adresa. Ipak, priča o samozatajnom gej tinejdžeru koji pokušava da se izbori za pravo na stipendiju za visoku filmsku školu, na protivljenje mnogih, igrajući u školskom ženskom odbojkaškom timu (jer muškog nema), ima dovoljno šarma i pruža već poslovičnu pitkost i komunikativnost filmova tog soja. Mada definitivno manjka jasnije i logičnije konkretne kopče između dve osnovne narativne niti (gej identiteta u osetljivim godinama i pokušaja da se sportom izbori izlaz iz malene i represivne sredine), Miles može da se podiči sveopštim šarmom, lako uočljivom nepretencioznošću i pojavom nekoliko vrednih i cenjenih udarnika na polju indie filma u epizodnim ulogama (Moli Šenon, Misi Pajl, Pol Rajzer, Stiven Rut…).

Sreda: U, recimo, sredu će morati i malo da zaboli, preciznije, moraćete da ponajpre sebi na delu pokažete i dokažete koliki ste fanatici i kompletisti, jer na redu imamo umerenu, mlohavu i bezličnu lezbo-dramu Heartland, predugu, tipsku i ne baš vešto u delo sprovedenu priču o nenadanoj i trenutnoj romansi mlade lezbijke umetničkog kova, koja se nakon smrti ljubavnice vraća kući na američki Srednji zapad, i njene buduće snajke, uštogljene i vazda napete marketinške osice. Priča filma je u celosti zasnovana na lakim i školskim oprečnostima i doslovnostima, a nimalo ne pomaže ni gotovo amaterska gluma ogromne većine okupljenih u glumačkom ansamblu (izuzetak je iskusna Bet Grant (The Mindy Project), očito zalutala u produkciju ovog opsega).

Četvrtak: Stvari znatno bolje stoje kada se sagledavaju i pojedinačni aspekti i sveukupni dometi irske tinejdžerske drame Handsome Devil, u kojoj epizodnu ulogu glumi i Endrju Skot (Morijarti iz BBC-ijevog Šerloka). Premda je u slučaju ovog filma, priče o iznenadnom prijateljstvu nesnađenog i odbačenog tinejdžera, koga doživljavaju kao jedinog geja u izrazito homofobičnom internatu za dečaka, i novog đaka, ćutljivog lepotana sa tajnom i problemom sa kontrolom besa, derivativnost jedna od lakih zamerki (Endrju Skot se postarao da sebi obezbedi odblesak Robina Vilijamsa iz glasovitog Društva mrtvih pesnika); Handsome Devil je film koji funkcioniše u svim značajnim ravnima i za koji se mirne duše može ustvrditi da je filmsko ostvarenje sasvim na svom mestu. U estetskom smislu u potpunosti uronjen u mitologiju britanskih filmskih devedesetih godina prošlog veka, ovo je prijatan i simpatičan film, uz ogradu da odveć optimistična poruka ovog filma ne mora nužno da bude po svačijem ukusu i svačijem svetonazoru.

Petak: I Love You Both, očito skromnije budžetirana produkcija, pak, obiluje stilemama pa i opštim mestima u ovom tekstu već pominjanog recentnijeg američkog nezavisnog filma. Konkretnije predstavljeno, I Love You Both, odnosno, Dag Arčibald, reditelj, producent, koscenarista i glavni glumac u ovom ostvarenju, baštini viđano u struji američkog indie filma poznatu kao mumblecore (pojednostavljeno rečeno, reč je o američkoj lo-fi reakciji na skandinavsku Dogmu), a ovaj Arčibaldov prvenac očitava i jasne uticaje ranijih poetika Gzavijea Dolana. Za mladi i film koji stiže van glavnog toka ovo ostvarenje nudi sasvim dovoljno – priča o blizancima, sestri i bratu, koji navodno saglasno kreću da se viđaju sa istim muškarcem, uz to i enigmatičnim umetnikom, pruža i šarm i podosta povoda na osnovu kojih bi Daga Arlibalda i njegovu sestru Kristin (koja tumači lik sestre, a koja je i koscenarista filma) u budućnosti trebalo pomnije pratiti.

Subota: Za subotu smo vam ostavili navodnu poslasticu – britanski film višeznačnog naziva The Pass (dodavanje, ali i propuštena prilika), koja je ponajpre privukla pažnju poklonika queer filma činjenicom da Rasel Tavi (Being Human, Looking) bezmalo čitavim tokom filma paradira bez majice ili čak samo u donjem vešu. Ta činjenica ipak ne uspeva da prikrije i zamuti utisak da je ovaj i ovakav The Pass ipak prvenstveno nezauzdana i ne preterano filmična i filmski razigrana pričaonica na opšte teme (gej panika, homoertotičnost kao konstanta sporta, samomržnja usled neiživljenih i prikrivenih identiteta…). Hiperverbalizovan a suštinski, međutim, poprilično prazan film u nekom trenutku biva i donekle naporan za gledanje, uz previše rano ogoljenu eksploatacijsku pa i treš okosnicu, oličenu ne samo u razgaćenom Taviju već i u činjenici da su autori ovde posezali isključivo za lakim i davnih dana izraubovanim poentama. A moglo, pa i moralo bolje.

Nedelja:
Sumirajte utiske, odmorite oči, okrepite umove, napravite filmske planove za sedmicu koja tek sledi. Može?

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.