Kada ovaj tekst bude pred vašim očima, znaće se kako je u ovogodišnjoj nominacijskoj lutriji u trci za Oskara prošao film „Call me by Your Name“ (Zovi me imenom svojim) Luce Guadagnina; u danima i godinama ove glumljene i drastične tolerancije prema svemu i svačemu biće zanimljivo videti kako će Američka filmska akademija, to ćudoredno veće mahom staraca, reagovati na jedini ovogodišnji queer film koji je u potpunosti uspeo da dopre do glavnotokovskih teritorija.

Same oskarovske šanse, kao i krajnji ishod trke za tu nagradu, naravno manje je bitan od polazne i teško osporive činjenice da je reč o odličnom ostvarenju. Pa još ogromnim delom na queer teme. Zapravo, „Zovi me imenom svojim“, kao malo koje filmsko ostvarenje tokom ove godine uspeo je da u sebi pomiri dosta toga izrazito značajnog – suptilan i promišljen tretman queer teme, sinematičku superiornost, zanatsku prefinjenost, vrsnu ekranizaciju valjanog knjiškog štiva… i emotivnost. I sve to u 132 minuta nenametljive lepote i nepatvorenosti. „Zovi me imenom svojim“ je, sva je prilika, ono što je u značajnoj meri savremenom queer filmu na planeternom nivou manjkalo – kinestetičnosti u savršenoj ravnoteži sa emocijom i težinom teme.

Uopšteno uzev, „Zovi me imenom svojim“ kreće od postulata dobro znane priče o prevratničkom letu u jeku sazrevanja jedne tanane mlade duše; Guadagino, a što je, uostalom, slučaj i sa romanom na kome je ovaj film zasnovan, ne beži od uvreženih postavki priče tog, coming-of-age podtipa (priča o odrastanju). Vešto baratanje tim polaznim okvirom priče o letu tokom koga će mlađani Elio krenuti da spoznaje svet drugim očima otvorilo je prostor za prirodnu i skladnu nadogradnju te osnovne potke onime što je pomenuti roman iz pera Andrea Acimana i učinilo vrednim ovako zahtevne i plodonosne ekranizacije. Za nestrpljivije, kanda, i predug uvod u osnovnu temu (Guadagino više od pola trajanja filma utroši na građenje atmosfere i pipavo gradiranje tenzije u očekivanju konkretnijeg ljubavnog zanosa između Elija i nešto starijeg i zrelijeg Olivera, gosta u Elijevom porodičnom letnjikovcu) zapravo nužna je priprema za ono što sledi – uverljiv prikaz jedne strastvene ljubavi očito oročenog roka trajanja, iznikle iz lahorastog flerta, pubertetskih damara i opšte zavodljivosti leta u snovolikom italijanskom krajoliku. Upravo u toj tački, na kopči između ta dva krajnje komplementarna a ipak dovoljno jasno omeđena segmenta ovog filma počiva i esencija privlačnosti ovog ostvarenja kao celine. Ubedljivost kojom Luca Guadagnino stiže i kreće se preko tog prelaza između nagoveštaja i mogućnosti, sa jedne, i nužnog i željenog, sa druge strane, već sama po sebi predstavlja argument za mahom unisone i bezrezervne pohvale koje već mesecima kuljaju iz posve različitih izvora na račun ovog filma i njegovih ključnih autora.

Da ne bi bilo zabune i kako ovaj prikaz ne bi skliznuo put ostrašćenog panegirika, napomenimo i istaknimo da priča i osnovni motivi na kojima je zasnovan i ovaj film (kao i literarni predložak mu) u dobroj meri variraju ono pročitano u Forsterovom glasovitom Morisu, a još jedan dokaz u prilog toj tezi je i ime Jamesa Ivoryja, reditelja filmskog „Morisa“ i još par ekranizacija Forsterovih znamenitih dela, u svojstvu scenariste „Zovi me imenom svojim“; kao i mnoge proze i mnogobrojni filmovi, i Acimanov roman (koji će uskoro, tokom februara, biti (u izdanju beogradske kuće Štirk objavljen u prevodu na srpski jezik) i Guadaginov film u toj jednostavnoj a tako dalekosežno učinkovitoj matrici o muželožničkoj romansi nakon koje će inicirani, po svoj prilici, krenuti tim putem, a inicijator, kanda, skrenuti u pravcu društveno prihvatljivijih i poželjnijih obrazaca ponašanja iznalaze nužni osnovni zamajac radnje. Ipak, u ovom konkretnom slučaju (a ta je ambivalentnost prisutna i u samom romanu) ostaje izvesna, blaga kriptična nejasnoća da li je i Oliveru (kao starijem delu ovog dvojca) takva vrsta seksualnih preferenci poznata od ranije.

Između ostalog, upravo u tom finom detalju, u toj neuhvatljivosti i višeznačnosti očitava se autorovo umeće da o uvreženom progovori na dovoljno intrigantan i osoben način; na to se nadovezuje sveopšta eteričnost na planu atmosfere u kojoj konkretno okruženje pruža prirodan okvir za samospoznaje zahtevnijeg tipa. U vizuelnom smislu, Guadagnino i ponajpre Sayombhu Mukdeeprom, direktor fotografije, odlučuju se za široki plan i pastelne boje, i time naglašavajući već pomenutu eteričnost kao suštinski deo, ako ne i samu srž lepote ovog filma. Na tom polju tu su i brojne reference na prethodnike i filmove samog tog tipa – osim „Morisa“, autori ovog filma referišu i na Rommerovu „Letnju priču“, „My Summer of Love“ Pawlikowskog i, u prikazu dokolice i intelektualno podsticajne Elijove porodice, tako opčinjene svetom umetnosti i lepim, Bertoluccijevu „Ukradenu lepotu“. Naravno, ovaj film teško da bi bio to što jeste da nije savršene glumačke saigre Arnija Hammera i Timothyja Chalameta, kao Olivera i Elija (imajući u vidu grčko polazište, imenjaka, što je i sugerisano u nazivu samog filma i romana), koji bi, da takva nagrada u sazvežđu Oskara postoji u ovom trenutku, svakako bili zaslužni dobitnici tog odličja za najbolji dvojac na filmu, barem u domenu filmova jasnih umetničkih pretenzija na uzorku godine za nama. Chalamet briljira na temu prikaza nekada i teško zametljivih titraja duše u tim nezgodnim godinama, dok Hammer svoj neosporni mačistički seksepil ovde zauzdava zarad više svrhe, svoga Olivera prikazujući kao nevoljnog zavodnika, koji, pak, i sam čezne da bude zaveden, strepeći nad krajnjim ishodima tog zavođenja i predavanjem drugom.

„Call me by Your name“ je odličan film, ali ne i lišen mana; Guadagino, naime, i ovde, kao i u svim prethodnim mu filmovima (ponajpre se to odnosi na „I am Love“ i „A Bigger Splash“, taj prilično nepotreban prepravak čuvenog francuskog „Bazena“), ne uspeva da odoli pa povremeno priču zatrpava izlišnim, mada suptilno predočenim dodatnim motivima; tako se u „Zovi me imenom svojim“ nađe mesta za nimalo potrebne aluzije na moguću zarazu HIV-om (što je imajući u vid početak osamdesetih kao vremenski okvir ove priče bila opipljiva opasnost i mogućnost), što docnije biva zaboravljeno i što nimalo ne zaigra kao podmotiv u završnici filma. Osim toga, postoji i izvesno prenaglašavanje dobrohotnosti Elijevog oca (a što je dodatno potcrtano u odnosu na roman, očito kao spremna protivteža okrutnosti spoljnjeg sveta u koji Elio nakon tog verolomnog leta tek treba da zakorači), te i inače na sva usta hvaljena kreacija Michaela Stuhlberga u toj ulozi u neku ruku odudara od inače neosporno veristički ustrojene priče. Ipak, uz tek dve iole krupnije manjkavosti, „Call me by Your Name“ pred neko buduće kolektivno pamćenja na temu valjanog queer filma šireg opsega i dalekosežnijih dometa stiže kao ostvarenje vredno i divljenja i daleko zamašnijih prikaza i pohvala nego što je ovaj kome je upravo došao kraj.

Piše: Zoran Janković

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.