Muškarac heteroseksualne orijentacije ubio sina i još 12 komšija, pa pucao u sebe i suprugu!
Žena heteroseksualka ugušila bebu kesom za đubre i bacila je na terasu!
Heteroseksualac ubio komšiju, pa pokušao da ga zapali!

Zvuči besmisleno, zar ne? A reč je o naslovima koji su se u domaćoj štampi zaista pojavili, samo što im je ovde dodata i odrednica o seksualnoj orijentaciji osumnjičenih.

Onog dana kada budemo videli ovakve naslove i ne primetimo ništa neobično u njima, neće biti nikakav problem ni naslov “Orlando: sve više svedočenja da je ubica bio homoseksualac” ili “Krvnik iz Nice bio u vezi s dedom”. No, pošto se to sigurno nikada neće desiti, red je da kažemo kako su naslovi koji se tiču Orlanda i Nice apsolutno nedopustivi, i kako je reč o jednoj od najperfidnijih formi stigmatizacije homoseksualaca – i to na globalnom nivou, pošto su ti izveštaji preneti iz svetskih medija.

LEČENI, NEZALEČENI, DRUGAČIJI

Iako se profesionalni etički standardi donekle razlikuju od države do države, opšte je pravilo da se u medijskim prilozima o tragedijama, zločinima ili terorističkim napadima ne objavljuje ništa što nije u javnom interesu. Konkretno, nacionalna pripadnost ili versko opredeljenje osumnjičene osobe pominju se samo ukoliko je to u neposrednoj vezi s počinjenim delom: osoba koja je opljačkala nečiju kuću u tom kontekstu ostaje zaštićena (jer kuće pljačkaju pripadnici svih nacionalnosti i veroispovesti), dok će u slučaju terorističkih napada u Parizu, recimo, takva informacija svakako biti objavljena (jer ima direktne veze s onim što se dogodilo).

Ovo pravilo, baš kao i druga koja se nalaze u Kodeksu novinara Srbije (ali i u kodeksima novinara u drugim zemljama), postoje pre svega da bi se izbegli stereotipi: npr. oni po kojima su Romi prljavi, siromašni i kradu. Navođenje nacionalne ili verske pripadnosti, smatra se, utiče takođe i na nacionalnu i versku netrpeljivost, a nema veze s javnim interesom i pravom ljudi da budu informisani.

Pošten i pristojan novinarsko-urednički svet ne bi smeo da objavljuje ni podatke koji spadaju u domen privatnosti osumnjičenog, a predstavljaju spekulacije o uzrocima tragedije i (ponovo) diskriminaciju određenih grupa. To je, u prevodu, ono kad čujemo kako je osumnjičeni „psihički bolesnik“, „nije uzimao terapiju“, „lečeni alkoholičar“, „narkoman“, itd. Nečiji zdravstveni ili zavisnički status možda jeste od interesa za istragu, ali svakako nije u javnom interesu i ne bi trebalo da zanima bilo koga osim istražnih i kasnije sudskih organa.

Jer, šta ćemo ako se utvrdi da osumnjičeni zapravo nije kriv – a mediji po pravilu otkrivaju i njegov identitet, iako im je to najstrože zabranjeno zbog zaštite prava na pretpostavku nevinosti? Šta će taj nesretni čovek kad je vaskolika javnost i uvek zabrinuti komšiluk iz novina obavešten od čega se ovaj lečio i šta su mu poroci? Takođe, kakvu sliku to šalje o ljudima s psihičkim problemima, narkomanima ili alkoholičarima? Njihovo stanje svakako nije ništa „za poželeti“, ali ni u kom slučaju nije nešto što je obavezno povezano s krivičnim delima: niti je svaki narkoman kriminalac i ubica, niti su oni koji su protivnici korišćenja droga obavezno i moralni čistunci koji nikakvo krivično delo u životu nisu počinili.

Posledice takvog izveštavanja imali smo prilike i nedavno da vidimo. Nakon što je u okolini Zaječara silovana i masakrirana devojčica, a u Žitištu pobijeno nekoliko ljudi, ministar zdravlja apelovao je na građane i građanke da vode računa o tome da njihovi bližnji redovno uzimaju svoje lekove. Time se zapravo htelo reći da postoji opasnost od onih koji preskaču gutanje pilulica. Dok su – jel’te – oni kojima pilulice još nisu prepisane, savršeno pouzdani. Realan život izgleda sasvim drugačije, praksa pokazuje kako najveću opasnost predstavljaju baš oni koji kod lekara nisu ni bili, ali će reči nadležnog ministra svakako naći plodno tle u onima koji u svakom iole „drugačijem“ vide latentnu pretnju po mir, sigurnost i život kao takav.

IZVEŠTAJI S „TAMNE STRANE“

U tom kontekstu, apostrofiranje nečije seksualne orijentacije posebno je zlokobno. Teoretisanje o tome da li je ubica iz Orlanda bio neautovani gej, a vozač kamiona iz Nice u vezi sa starijim muškarcem, nije ništa drugo do – diskriminacija LGBT osoba. Dok u slučajevima kada se pominje nečija nacionalnost ili zdravstveni status još i možemo naći nekakvo racionalno objašnjenje (želju novinara da istražuju i doprinose istrazi – mada im to nije posao i najstrože im je zabranjeno), naglabanje o seksualnoj orijentaciji ne može se objasniti argumentima koji bi imali ikakve, čak i najposrednije moguće veze s novinarstvom i izveštavanjem.

Iako je redak, naslov „Srbin obio trafiku“ ipak se može sresti pored sličnog – „Hrvat/Albanac/Rom opljačkao prodavnicu“. Dešava se, dakle, da se kao osumnjičeni označi i jedan od „naših“ – naravno, u određenim okolnostima, tj. uglavnom u slučaju da je krivično delo počinio negde u inostranstvu.

S druge strane, već pomenuti naslovi o heteroseksualnom ubici ili strejt čedomorki potpuno su nezamislivi i nikad viđeni. A ako se strejt, „normalna“ ili „većinska“ seksualna orijentacija ne pominje, zašto bi se pominjala homoseksualna, „bolesna“ ili kako je već raznorazni nazivaju?

Odgovor je jednostavan: samo i isključivo da bi se targetirala jedna i inače targetirana grupacija i još jednom „potvrdilo“ da je homoseksualnost usko povezana s „tamnom stranom“ i različitim formama užasa.

Posebno je indikativno apostrofiranje seksualne orijentacije u slučaju pokolja u gej klubu u Orlandu. Ta je vest, naime, od priče o najvećem zločinu iz mržnje kako je prvobitno označena, vrlo brzo postala priča o frustraciji jednog geja i njegovoj nameri da se na neki način osveti „svojima“. Što će reći – bez obzira na broj žrtava, sve je to samo jedna interna gej zađevica s tragičnim posledicama.

Direktna posledica takve zamene teza bila je i brzi zaborav onoga što se u Orlandu dogodilo: za razliku od Pariza, Brisela i Nice, o kojima se danima raspravljalo i s čijim su se žrtvama solidarisali milioni, ovaj je slučaj vrlo brzo zaboravljen.

Pritom, priča o homoseksualnosti odlično se nadovezala na inače vrlo raširenu teoriju da su najagresivniji homofobi upravo – homoseksualci. Čak i pre nego što je objavljeno kako je ubica navodno homoseksualac, na jednom od domaćih portala pojavio se komentar koji sublimira tu stranu priče: „Upravo je objavljeno da je zlostavljao suprugu koju je doveo iz Avganistana. Njegovi roditelji su morali da intervenišu i odvedu je iz njegovog stana svojoj kući. Onaj ko zlostavlja ženu je najverovatnije impotentan ili latentni homoseksualac. Ovo drugo bi objasnilo zašto je odabrao gej klub. Jadnik je pokušavao da razreši unutrašnji sukob sa samim sobom nastao zbog negacije seksualnog identiteta“.

I u slučaju Orlanda, i u slučaju Nice, naročito je zanimljivo da bi priča o homoseksualnosti vrlo lako mogla da bude čista konstrukcija. U slučaju Orlanda, glavni dokazi su iskazi neimenovanih izvora i zlostavljane žene, dok je kamiondžija iz Nice označen kao „nasilni biseksualni sadista“ zbog navodno kompromitujućih snimaka pronađenih u njegovom telefonu. Sve to nikako ne može da se smatra iole sigurnim dokazom za bilo šta – izvori obično slede sopstvene interese i iznose tvrdnje koje im idu u korist ili objašnjavaju situaciju u kojoj su se našli, dok fotografije ne znače bukvalno ništa (mogu da budu foto montaže, rezultat različitih okolnosti, glumljene scene itd.)

S druge strane, postavlja se i pitanje – kako utvrditi nečiju seksualnu orijentaciju, ukoliko tu osobu uopšte ne poznajemo? Šta bi bio medijski dokaz za tvrdnju o nečijoj homoseksualnosti? Odgovora na to pitanje nema, jer je i samo pitanje budalasto: pre svega zbog toga što nije posao medija da pokazuju, dokazuju i ukazuju na bilo čiju orijentaciju – bio taj neko pevač, sportista ili masovni ubica. To, žargonski rečeno, naprosto „nije tema“.

Konačno, čak i da jeste tema, čak i da ova dvojica masovnih ubica jesu homoseksualci, šta se postiglo i šta je cilj objavljivanjem tog podatka? U svetu u kojem svakog dana eksplodira neki avion, aerodrom, bolnica ili bogomolja – može li se svaki od tih zločina „objasniti“ pričom o tome šta koji ubica radi u svom krevetu? Hoćemo li svaku novu tragediju objašnjavati nečijom homoseksualnošću? Jer, ako se tako nastavi, ispašće na kraju da su gejevi bar delimično krivi za Siriju, izbeglice i globalni haos koji je u toku. Ispašće, a donekle već i jeste, da je seksualna frustracija neautovanih homoseksualaca direktno povezana s gaženjem ili streljanjem ljudi i da opasnost preti od svakog ko se još uvek „traži“.

A korak od takvog zaključka do nekih modernih konc-logora, uopšte nije tako velik kako izgleda na prvi pogled. Uz pomoć medija kao glavnih kreatora javnog mnjenja – svakako je kraći.

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.