Monogamija, i generalno rečeno ljubavne veze, jesu ljudski izum. Neki seksolozi poput Folkmara Zigušaja, smatraju da će se uskoro odstupiti od tog koncepta, dok neki drugi kao što je Gertrud Volf veruju da ovaj izum ima smisla za duboke veze. Bilo kako bilo, postoje dve vrste seksualnosti. Prva predstavlja puku telesnu potrebu, bez bliskosti. A druga stvara povezanost i intimnost. Međutim, koliko je teško doći do ove druge? I da li se javljaju veće poteškoće za LGBT+ osobe kod pronalaska partnera?
Bez obzira da li se radi o heteroseksualcima ili homoseksualcima, nije jednostavno pronaći nekoga ko ima ista interesovanja i sa kime će se razviti poverenje. Ali, matematički gledano, svakako je teže za LGBT+ osobe jer čine oko 10% populacije. Problemi sa kojima se LGBT+ ljudi suočavaju su dakle manji broj potencijalnih partnera, nemogućnost za flertovanje na javnim mestima, i potreba za skrivanjem od porodice i prijatelja iz razloga neautovanosti čak i nakon ulaska u vezu. Možda se daleko veća neprijatnost stvara ukoliko je jedan partner autovan, a drugi ne, jer se onda postavlja pitanje da li mi je okej da budem tajna? Iz svega ovog proizilazi da se u LGBT+ zajednici činjenično javlja više poteškoća. Ali, vratimo se na sam koncept veza: u istoriji su se javile prvenstveno kao zajednice u cilju praktičnog rešenja, i dugo su to i bile ukoliko se osvrnemo na istoriju ugovorenih brakova. Sa druge strane, bitno je napomenuti i balkanski kulturološki stav koji je glasio da se brak mora očuvati po svaku cenu. A onda se u protekloj deceniji, u Srbiji povećala stopa razvoda, sa 0,9 razvoda na 1.000 stanovnika 2010. na 1,3 razvoda 2020. godine. Kakva koncepcija veza vlada danas? Kakvim viđenjem romantike su zadojene generacije koje su danas u svojim dvadesetima, tridesetima ili četrdesetima?
Oni koji su +30 pamte kada je 2004. godine Carrie Bradshaw konačno završila sa Mr Bigom. Gotovo svi su videli to finale kao savršen kraj. Međutim, ukoliko analiziramo njihove likove shvatićemo da Mr Big ne želi da se obaveže na vezu, ali joj se svaki put približava kada se ona nađe u vezi drugim muškarcem i sabotira je. To traje godinama, Carrie pati, i onda čitava jedna generacija njihov brak vidi kao logičan kraj serije. Da li to znači da nam je odnos narcis-empate prihvatljiv? Narcis vidi svoje potrebe i njima se vodi. Ali ako njegov partner radi isto, onda će ga smatrati sebičnim. Empata razume narcisa i smatra da je takav jer ga je neko ranije povredio, ali se nada da će ga vremenom promeniti i zaceliti mu rane. Ukoliko to ne uspe, krivi sebe i pita se šta je mogla da učini drugačije? Kratak odgovor je ništa. Na kraju krajeva, narcis je nesposoban da razume empatu, te se sve to pretvara u borbu jedan protiv drugog, a ne u borbu protiv problema. Ipak, Mr Big jeste promenio sebe. Te se time i obrazac narcisa-empate ruši, i možda je to ono čime je masa bila privučena? Vremena se zasigurno menjaju, ali da li smo i dalje medijski zadojeni pogrešnim idealima? I šta se dešava u nama samima, da li se bojimo samoće? Pričala sam sa osobama iz različitih sredina, različitih generacija i seksualne orijentacije. Pitala sam ih da odgovore da li ljudi danas ostaju u toksičnim vezama, i da li smatraju da više ostaju homoseksualci ili heteroseksualci?
„LGBT+ osobe imaju veći izazov dejtovanja. Ali i u LGBT+ zajednici i u heteroseksualnoj postoje dve strane. Jedna strana je ta koja zna šta hoće, bilo to zdrava veza ili one night stands, takva osoba neće ostati u lošoj vezi ukoliko smatra da je to neće učiniti srećnom. Što jako poštujem. Pak s druge strane postoje ljudi koji su spremni na sve da bi zadržali osobu koju vole po svaku cenu, što smatram da nije zdrav odnos. Uzmimo gej muškarce kao primer, u više slučajeva gej muškarci odluče da ostanu u vezi u kojoj nisu baš 100% srećni i pristanu na neke uslove na koje ne bi trebali, kao sto je npr. otvorena veza/brak, jer naći osobu koja ti odgovara je jako teško. Uradio sam to i ja, ali smatram da svako zaslužuje svoj happy end. Nekada je teško dostići taj cilj, ali poenta je nikada ne odustati.“
(Igor, 26 godina, gej muškarac iz Beča)
„Ljudi danas manje ostaju u lošim vezama, te je stopa razvoda u velikom procentu porasla. Ali, neki i dalje da, iz različitih faktora. Smatram da LGBT+ definitivno ređe ostaju u lošim vezama, jer heteroseksualci to rade i zbog djece.”
(Emina, 26 godina, lezbejka iz Sarajeva)
„Ne bih ja tu ništa generalizovao, ali mislim da su LGBT+ veze mnogo iskrenije od heteroseksualnih, jer pretpostavljam da su ljudi oslobođeni rodnih uloga i nekih stereotipa kojih inače ima u vezama. Mislim da smo skloniji da ispitujemo seksualnost i potrebe u poređenju sa heteroseksualcima. Ali opet, ne važi za sve, ne treba generalizovati. A sad, šta je dobro, a šta je loše i to je opet podložno individualnim stvarima i potrebama. Teško je definisati to.”
(Miloš, 27 godina, gej muškarac iz Šapca)
„Ljudi su skloni ostajanju u toksičnim vezama, ali mislim da su to češće heteroseksualci.“
(Tijana, 36 godina, Beograd)
„Ostaju duže nego što bi trebalo, pogotovo ako su mladi ili im je to prva veza, to sigurno. Ali na kraju te veze uvek puknu. Koliko dugo će biti u lošoj vezi zavisi od karaktera, ne od seksualnosti, ali bih možda pre rekla da su LGBT osobe sklonije da ostanu duže, ali samo jer su ograničeniji izborom partnera u odnosu na heteroseksualce.”
(Jovana, 21 godina, strejt žena iz Beograda)
„Više faktora utiče na to da li će neko ostati u lošoj vezi. Prvenstveno zavisi kakav model ponašanja je individua imala u porodici, da li potiče iz porodice gde su poremećeni odnosi (disfunkcionalne), ili iz stabilne. Iz sredine u kojoj je odrasla i razvila se kao ličnost, usvaja obrasce ponašanja, tačnije pogled na emotivnu vezu. Drugi faktori su mediji i samo društvo. Problem je što neki nisu ni svesni da su u lošoj vezi. Što se tiče hetero i LGBT+ veza, ima poremećenih odnosa u jednoj i u drugoj populaciji. Konkretno za LGBT+ populaciju treba više prostora u medijama i više edukacije na ovu temu, pošto sigurno da ima i tu dosta poteškoća u vezi, ali se o tome nigde ne priča, odnosno ne piše. Zaključak da sve zavisi od pojedinca, da li će da ostane u lošoj vezi, nezavisno kog je seksualne orijentacije.“
(Srđan, 30 godina, strejt muškarac iz Beograda)
„Mislim da ljudi retko ostaju u vezama, zajednicama, čak i onim dobrim. Ali takođe, iskreno mislim da će pre LGBT+ osoba ostati u lošoj vezi, jer se možda više boje samoće.”
(Jelena, 33 godina, strejt žena iz Beograda.
„Smatram da ostaju u lošim vezama. I to podjednako, bez obzira na orijentaciju.“
(Bojana, 36 godina, strejt žena iz Zrenjanina)
Zaključak ove ankete je da svi ispitanici misle da su toksične veze i dalje prisutne u današnjici, ali različitog intenziteta. Takođe, ni jedna heteroseksualna osoba nije imala viđenje kao da su oni ti koji su skloniji da ostaju ili trpe. Dok je tri od četiri gej osobe verovalo da su heteroseksualci skloniji trpljenju.
Ukoliko ostanemo u vezi koja je toksična, šta je to šta nam ne dozvoljava da odemo? Hemijski, to može biti oksitocin. Ovaj hormon se luči u telu prilikom seksualnog odnosa, tačnije orgazma. I upravo on je i odgovoran za vezivanje – poređenja radi, on se takođe luči prilikom dojenja, te je razlog za osnaživanje veze između majke i deteta. Ovo poređenje svakako govori o njegovoj jačini. Osim hemijskog, tu je i onaj psihološki deo – strah od samoće. U osnovi ovog straha, stoje sledeća iracionalna uverenja:
– Ja ne vredim ako nisam sa nekim – nisam vredan pažnje, nisam dovoljno kvalitetna osoba ili nisam privlačan
– Ako mi neko ne posvećuje pažnju to je užasno i ja to neću moći da preživim
– Bolje biti u vezi koja ne funkcioniše nego biti sam i samoća je nešto strašno
– Nikad neću upoznati nekog ko mi odgovara
Istina je da nije potrebna druga osoba da biste se osećali zadovoljni samim sobom. Samoća jeste neprijatna, i može dovesti do anksioznosti i depresije. Ali donosi sa sobom i mogućnosti: imate vremena da radite na sopstvenom razvoju i upišite se na kurs nečega. Pažnja partnera jeste poželjna i razlikuje se od one koje nam može pružiti neka druga bliska osoba. Ali prihvatanjem „bilo kakve pažnje“, koja nije adekvatna i onakva kakvu zaslužujemo, dovodi u još neprijatnije osećanje povređenosti i stvara nove strahove. I na kraju, biti sam danas, ne znači biti sam i sutra.
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
