Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obznanio nove mere populacione politike, istog su trenutka reagovale organizacije za ženska ljudska prava, feministkinje, aktivisti. U centru pažnje bili su nesumnjivi šovinizam, stereotipi i mizoginija koje je predsednik u ovom obraćanju iskazao. Nažalost, nekako su u drugom planu ostale moguće dugoročne posledice ovakvih nastupa i ideologije koja stoji iza njih, a koje – vrlo direktno i nesumnjivo, možda čak i pre svih – pogađaju LGBT zajednicu.

OD ZLA GORE

Šta je, dakle, predsednik saopštio 17. marta 2018? Pre svega, da će porodilje u Srbiji dobijati znatnu finansijsku pomoć, da će država više da pomogne u procesu veštačke oplodnje i da će se popraviti radna prava porodilja. To – bar u nekim idealnim uslovima – nije sporno. Sporno jeste ono što je predsednik izostavio da kaže: da jednokratna pomoć ne pokriva bukvalno astronomske troškove koje podrazumeva dobijanje i podizanje deteta, da u Srbiji ne postoje elementarni uslovi za brigu o detetu (medicinski, socijalni, pa i edukativni), da su potencijalni sistemi zaštite dece devastirani i da država u tom pogledu jednostavno – ne funkcioniše.

No, ostavimo sve to po strani.

Ovde je neuporedivo važnije da je predsednikovo obraćanje otkrilo naznake vrlo zlokobne ideologije koja bi trebalo da alarmira kompletan civilni sektor, pa i sve građane i građanke Srbije. Ona, naravno, nije nova. Naprotiv. Duboko je ukorenjena u tradicionalističkom, ultra-patrijarhalnom pogledu na život i svet, koji najviše promoviše sveprisutna Srpska pravoslavna crkva: ideologija je to po kojoj ljudsko biće ne ispunjava svoju božansku misiju ukoliko se ne reprodukuje, tj. ukoliko ostane bez famoznog “poroda”. Sve osim dece i produžetka vrste, tu je suštinski nevažno, pa čak – ukoliko poroda nema svesnom odlukom – antibožansko, antinacionalno i antihumano.

Ipak, i tu imamo gradaciju – odnosno situaciju u kojoj i “od zla ima gore”. Za razliku od žena, čija se odluka da ne rađaju najčešće tumači željom za karijerom (?!), zastranjenošću feminizmom (?!), pa i nemogućnošću da nađu adekvatnog partnera – sve manje-više racionalnim razlozima, štagod ko o njima mislio – eventualni razlozi pripadnika LBGT zajednice objašnjavaju se “bolešću”, “nastranošću” i drugim opštepoznatim konstrukcijama. I dok se žene nekako, makar ne teorijskom nivou, mogu “osvestiti” i “prevaspitati” – za “bolest” i “nastranost” pravog leka i recepta nema, pa nema ni dece u tradicionalnom, nacionalnom i SPC smislu.

Što nas direktno vodi ka otpadništvu i diskriminaciji LGBT ljudi, koju i inače imamo, a koja se u nacionalnoj histeriji u vezi s natalitetom samo pogoršava i dublje utemeljuje.

SOLJENJE PAMETI

Pre svega, problematična je manipulacija brojevima i selektivna analiza statističkih podataka. Kao i uvek u sličnim prilikama, u predsedničkom obraćanju akcentovano je da je u prethodnoj godini opet opao prirodni priraštaj – bio je minus 39.202, “što znači da smo svakog dana izgubili 107 stanovnika”. Ako podatak o priraštaju tačan, a ovde njegova tačnost nije tema, to zaista ne znači da je svakog dana “izgubljeno” XY stanovnika – to samo znači da je u Srbiji umrlo više ljudi nego što ih se rodilo, što može da bude samo jedna istorijsko-statistička epizoda, a ne razlog za lirske istupe i plač nad sudbinom nacije.

Tim pre što se emigriranja ljudi na neka normalnija mesta takođe mnogo “izgubi” i što se “gubitak” ne dešava samo zato što žene neće da rađaju, a LGBT zajednica obično ima drugačiji stil života, već i zato što je ovde – zahvaljujući raspadu zdravstvenog sistema, opštoj medicinskoj neobrazovanosti i nezdravom stilu života – životni vek kraći nego u razvijenijim državama.
Ali, pošto ništa od toga nije rečeno, podrazumevalo se da se dnevni gubitak od 107 ljudi pripisuje samo onima koji od puste sile ne znaju šta će, nego onemogućavaju prirodnu reprodukciju Srbalja.

Posebno je problematično, diskriminatorno i dugoročno opasno definisanje dece kao sredstva u nekim budućim ratovima (?!). Naime, Vučić je u svom obraćanju zamolio žene da rađaju, posebno apelujući na one iz Topličkog okruga, jer za “četrdeset godina nećemo imati ni državu ni narod”. Po njemu, “mi sutra nećemo imati da napravimo gvozdeni puk u čitavoj Toplici zbog nedostatka dece”, a “naše granice su nezaštićene svuda, mi prema Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj nemamo 130, 140 hiljada ljudi”.

Gledajući tako i iz te perspektive, dolazimo do zaključka da onaj ko ne želi ili ne može da ima decu – što svakako uključuje i veliki deo LGBT zajednice – direktno radi o glavi nacionalnom interesu. Da ne govorimo o drugim upozoravajućim aspektima priče o Gvozdenom puku i nebranjenim granicama.

Nakon što je objasnio da bi ženama trebalo da se pušta zvuk srca embriona pre nego što odluče da abortiraju i što je još nekoliko puta podvukao značaj opstanka srpskog naroda (kao da ovde drugi narodi ne postoje, kao da su sva deca – bez obzira na nacionalnu pripadnost – automatski branitelji srpskih nacionalnih interesa), predsednik je na kraju uputio i poruku nevladinim organizacijama: “Pišite saopštenja, bavite se feminističkim, ovakvim i onakvim pokretima,… Na tome rade svi, od Nemačke, Danske, Švedske,… samo mi ne preduzimamo ništa, jer smo samoživi”.
Nije to predsednik eksplicitno rekao, ali ovde se nekako podrazumeva da ga nije preterano briga za civilni sektor i “ovakve i onakve pokrete”, posebno ne za one koji promovišu “samoživost”. Jer, ko je to još video da čovek raspolaže svojim telom i životom po slobodnoj volji, a ne misli na naciju, granice, odbranu Kosova i sudbinu topličkog okruga?!

Da bi stvar bila još jasnija, predsednik je konstatovao da majke (potpitanje – Žene ili majke?! Ili je to za Vučića sasvim isto?!) imaju nesporno pravo da odlučuju, ali da on ima pravo da kaže kako su posledice pada nataliteta katastrofalne i kako ga ne interesuju reakcije “ni iz Vlade, ni iz sveta, koji bi da mu sole pamet”.

I čik se ti sada usprotivi tome! Reci da si gej, da si lezbejka, da ti u Srbiji nije dozvoljeno usvajanje dece, ili da si žena koja jednostavno neće da rađa ili muškarac koji jednostavno neće da “pravi” decu.

SREĆA, PA JE PREMIJERKA GEJ

Samo dan posle ovog obraćanja, po istom pitanju oglasila se i Ana Brnabić.

Podsetimo, to je ona osoba koju je tadašnji premijer, a sadašnji predsednik autovao kao lezbejku.

Osoba o kojoj je Evropska unija danima brujala kao simbolu progresa Srbije – “prva gej premijerka, hej!”.

I takođe, ista ona osoba u koju je LGBT zajednica – možda previše optimistički – polagala silne nade i od koje je očekivala rešavanje bar nekih problema. Jer, ako ništa drugo, lezbejka na čelu Srbije trebalo je da bude (bar) zadnja linija odbrane od javno proklamovanih diskriminatornih stavova.

Da su nade i očekivanja izneverena – o tome je ovde već bilo dosta reči i ta je tužna storija manje-više završena. Sve što je do sada premijerka Brnabić pružila ljudima koje bi trebalo da razume “kao svoje”, bile su njene fotografije s partnerkom na javnim događajima. Sasvim u skladu s tim, ona se ni u ovom slučaju nije proslavila.

Na tvrdnje predsednika Srbije koje vrlo direktno pogađaju i nju lično – nju kao ženu, nju kao ženu bez dece i nju kao lezbejku – Brnabić je odgovorila kao da nije “ni luk jela, ni luk mirisala”, kao da sa svim tim nema ama baš nikakve veze, kao da indirektno i ona sama nije označena kao samoživa, neosetljiva na narodne muke i pretnju izumiranjem.

Upitana zašto nije prisustvovala konferenciji za novinare na kojoj su izložene nove mere populacione politike, ona je rekla da za tim nije bilo potrebe, a da je bilo važno da se predsednik obrati javnosti. “Bilo je važno, jer to nije političko, već pitanje od nacionalnog značaja”, objasnila je Brnabić, prepričavajući koje su sve mere za podsticanje rađanja, a zgodno prenebregavajući pitanja koja su bila daleko očiglednija i dugoročno značajnija.

Ne tako davna istorija pokazuje, naime, da praktično svaka priča o rađanju vojnika, izumiranju nacija, bebama koje bi trebalo da brane granice, kao i samoživosti onih koji ne žele da rađaju, neumitno dovodi do segregacije između onih koji svojim semenom i matericama doprinose nacionalnom preporodu i onih koji – po nečijem mišljenju – to ne čine.

Posle toga obično sledi odstranjivanje svih koji su odlučili da “nemaju poroda” i koji su, kao takvi, društveno neprihvatljivi, a nije daleko ni prinudno “osemenjivanje”, genetski inženjering i zakonski obavezujuće rađanje. Setimo se, uostalom, logora u kojima su, zajedno s Jevrejima, Romima i ostalim “nepoželjnima”, stradali upravo gejevi – nespremni da svojim reproduktivnim organima stanu u odbranu nacije i države.

Da li je to Srbija kakvu želimo i koju bi trebalo da brani neki budući Gvozdeni puk?

Ili je to samo mesto gde kmeče hiljade slatkih bucmastih beba, a gde nema ni prava, ni slobode, ni života?

Piše: Tamara Skrozza

Related Posts

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.