LaBeija, nekada je bio zvezda ballroom scene. Njegova neustrašivost i duhovitost bila je inspiracija za Billy Portera i serijal „Legendary“. Kaže da razume Janet Mock koja kaže: „Ako želiš da se proslaviš, moraš tolerisati dosta toga.“ Ako ste ikada videli dokumentarac „Paris is Burning“ iz 1990. poznata vam je umetnost Junior LaBeija-e. Da su okolnosti bile drugačije, postao bi uticajni reper ili stand up komičar, ali ipak mu je u kartama stajalo drugačije. Rođen je kao Afroamerikanac, gej i odrastao je u Harlemu. Tako je postao voditelj ballroom takmičenja. „Citati iz dokumentarca ’Paris is Burning’ mogu se naći širom Evrope, na majicama, šeširima,“ kaže on.
Danas sedi na klupi u Njujorku, i izgleda kraljevski. Obučen u tuniku sa afričkim simbolima. Komad nakita sija oko njegovog vrata.
Pristanište je celo u travi, lepo uređeno i privlači mlade, urbane uspešne ljude na jutarnje trčanje. Kada je LaBeija prvi put naišao na ovo mesto, početkom 1970ih godina, izgledalo je potpuno drugačije: u isto vreme privlačno i opasno. Mesto gde su gej muškarci i trans žene mogli da se druže i spavaju jedni sa drugima – nekad iz zabave a nekad radi preživljavanja.
„Skladište se nalazilo tamo,“ LaBeija kaže i pokazuje na mesto gde se sada nalazi luksuzni kompleks stanova. „Da bi se ušlo unutra morao bi da se preskoči zid. Desilo bi se da neko upadne kroz rupu u podu, samo bi se čuo krik propadanja.“ Pogled mu je skrenuo ka reci Hudson. „Jimmy Ebony, prelepi mladić, zabavljao se u kolima i slučajno stavio u rikverc. Automobil je upao u vodu gde se Jimmy tragično udavio.“
U Njujorku 1986. godine, mladi student filma Jennie Livingston naišla je na grupu mladih vougera koji su se svake noći okupljali na tom mestu. Tračarili bi i vežbali poze, onda uskočili u metro išaran grafitima kako bi se borili za trofeje na takmičenju u Harlemu. „Tamo smo mogli da budemo to što jesmo,“ LaBeija kaže. „To je u stvari ballroom. Dođeš da pokažeš pravog sebe, posle se obučeš u svoju odeću i vratiš u normalu.“
Četiri godine kasnije, dokumentarac „Paris is Burning“ doživeo je premijeru na Sundance festivalu. Ovaj film koji je bio inspiracija za Madonin hit „Vogue“ samo je porastao na značaju u poslednjih nekoliko godina. Inspirisao je TV serije kao što je „Pose“, čija se poslednja sezona nedavno prikazala, kao i „Rupaul’s Drag Race“ sa brojnim nastavcima. Dobar primer je vouging takmičenje pod nazivom „Legendary“ čija se druga sezona prikazuje na platformi HBO Max, koji pokazuje koliko je ova subkultura postala mejnstrim i profitabilna.
LaBeija koji sada ima 63 godine, je jedan od tri preživelih zvezda filma „Paris is Burning“. Tragično, većina njih je preminulo od AIDS-a, nasilja ili droge. U filmu se LaBeija pojavljuje kao mladić, ali se tokom godina malo bavio i drag-om; kaže da su njegove željene zamenice „on, ona i ja.“
Njegova osećanja što se slave tiče su komplikovana. Makar slave koju je on doživeo, koja nikada ne dolazi uz novac. Odnos sa Livingston uvek je bio svadljiv jer on veruje da je trebalo da bude plaćen za taj dokumentarac.
Njegova uloga u filmu počela je kao serija audio intervjua. Kasnije, snimljen je na balu „Paris is Burning“ po čemu je film i dobio naziv. Jedino se ja u celom filmu pojavljujem u samo jednoj odevnoj kombinaciji,“ kaže sa prezirom. Razočaran činjenicom da je njegovo pojavljivanje u dokumentarcu minimalno, leta 1987. napustio je planirani intervju u Central Parku koji je Livingston organizovala. „Pustio sam ih da organizuju intervju i samo odšetao iz parka.“
Čak i bez tog intervjua, njegov značaj u ovom filmu je veliki. Produženi monolog uzet iz audio intervjua – vatreni govor o rasi i potrošačkoj kulturi u kojem on kaže, „Ovo je bela Amerika“ – iskorišćen je u celosti.
„Ta rečenica je jedan od najvažnijih političkih stubova filma,“ Livingston je napisala u jednom mejlu, pre nekoliko godina. „Koliko je u stvari značilo učestvovanje na balovima sredinom 1980ih, pre nego što je naša zemlja mogla da zamisli da će imati crnog predsednika. (Takođe se nije moglo zamisliti da će reprezentacija queer, trans i BIPOC likova na filmu i televiziji biti sveprisutna kao što jeste danas.)“
Livingston kaže da je LaBeija bio potpisao ugovor o pojavljivanju u dokumentarcu, kao i ostatak ekipe, gde je jasno bilo naznačeno da za to neće biti plaćen. „Pošto je napustio intervju kada smo bili u postprodukciji u 1989. i 1990. kontaktirala sam ga kako bih proverila da je u redu da iskoristim kadrove u kojima se on pojavljuje kao i zvuk sa audio intervjua koje smo uradili u njegovom stanu,“ ona objašnjava. „Rekao je da se slaže.“
„Zbog istorije sveta balova (i Njujorka 80ih) drago mi je da se složio!“ Livingston kaže. „On očigledno ima sjajno, smešno, mudro i duhovito prisustvo kroz ceo film.“
Nakon što je film osvojio nagradu žirija na Sundance festivalu i otkupljen od strane Miramax-a, Livingston „je odlučila da podeli deo te zarade sa glavnim akterima filma. Ne zato što je to obećala već zato što je to bila prava stvar u tom trenutku,“ ona objašnjava. Ponudila je da podele 55.000 dolara od ukupne zarade koja je iznosila 250.000 među 13 glavnih aktera. Njih par je prihvatio ali je LaBeija odbio – smatrao je da zaslužuje više.
Dokumentarac koji je postao deo Nacionalnog filmskog registra biblioteke Kongresa 2016. godina, zaradio je 4 miliona dolara.
Livingston ga je kontaktirala u vezi potencijalnog projekta 2017, nakon što je FX odobrio prvu epizodu serije „Pose“ sa Ryanom Murphyjem i Bradom Falchukom kao izvršnim producentima. „Jennie mi je poslala dugu poruku,“ La Beija kaže. „Rekla mi je da Ryan Murphy dolazi u Njujork preko vikenda i u kom hotelu odseda. Imaćemo priliku da razgovaramo sa njim o prvoj epizodi serije ’Pose’. Ja bih bio konsultant ali bi Ryan morao da odluči o tome.“
Livingston se priseća tog događaja: „Poslala sam email akterima dokumentarca: Junior, Sol, Hector (Xtravanagza talentovani voguer koji je preminuo 2018.) i Freddie. U to vreme, serija još uvek nije imala naziv ’Pose’. Ryan je hteo da bazira seriju na dokumentarcu ’Paris is Burning’. Pozvala sam Junior, Sol, Hector i Freddia da se nađu sa Ryan-om koji je hteo da razgovara samo sa jednom osobom ali sam mislila da je važno da se konsultuje sa različitim osobama iz te zajednice i iz tog vremena, kao deo razvoja projekta. LaBeija je odlučio da se ne pojavi. Ali Freddie, Sol i Hector jesu, i svi su plaćeni da bi postali deo projekta kao konsultanti. Ovaj trio se takođe pojavio u seriji, kao članovi žirija na balu.
„Imao sam sledeću dilemu,“ LaBeija objašnjava. „’Pose’ opisuje iskustvo crnaca ali je ispričano pod vođstvom belaca.“ (To je delimično tačno: Murphy i Falchuk su beli; Steven Canals koji je napisao prvu epizodu i bio izvršni producent je odrastao u Bronxu i crnac je). LaBeija nastavlja: „Ne mogu reći da se nisam složio sa projektom serije ’Pose’ – zato što je to šansa da se trans i ballroom zajednica predstavi u najboljem svetlu. Ja lično ne mogu da prihvatim da neko drugi priča nešto što sam ja lično proživeo.“ Ipak, vidi uticaj koji je imao na seriju. „To je moja suština,“ kaže za Pray Tell-a, lik kojeg glumi Billy Porter. „Otvoreno gej, crn, pun samopouzdanja, elokventan, duhovit. Rečenica koju izgovara: Kategorija je… Svi znaju da sam je ja osmislio.“
Kaže da nije bio iznenađen kada je pročitao da je Janet Mock, izvršni producent i režiser serije „Pose“, kritikovala producente na premijeri treće sezone serije. „Jebeš Hollywood. Svima vam mnogo znači da ’omogućite crnim trans ženama da se proslave’, jer to lepo zvuči, ali istina je da ste nas ugnjetavali.“
LaBeija kaže: „Ona zna koliko zapravo vredi. Ali ako želiš da se proslaviš moraš tolerisati gluposti. Taj njen potez da čeka javno okupljanje da bi uradila to, zove se šah mat. Sada joj ne mogu ništa jer će to biti tumačeno kao osveta.“ (Mock je odbila da komentariše).
Za LaBeiju se zna da uvek govori ono što mu je na umu – zbog toga je upamćen kao jedan od najboljih voditelja ballroom takmičenja, što mu na kraju krajeva nekad nije bilo u interesu. Nakon što se nije pojavio na sastanku za seriju „Pose“, više mu se niko iz cele ekipe nije javio – uključujući i Portera. Njegova jedina interakcija sa LaBeijom bila je kratak pozdrav na humanitarnom događaju. (LaBeija ističe da je njihova slika postala hit na internetu.)
Smatra da je emisija Legendary „užasna“ i ne razume šta će reperka Megan Thee Stallion kao članica žirija: „Imate cisrodnu superzvezdu koja sedi u žiriju i priča vam šta da radite, kada je opšte poznato da su cisrodne superzvezde kopirale nas. Ništa same nisu izmislile.“ Sa druge strane, obožava Madonnu kao i RuPaula koji je i dan danas ostao svoj. Samo nemojte da očekujete da će gostovati kao član žirija u emisiji Drag Race: „Ako me dovedete tamo, nema potrebe za njima.“
LaBeija je rođen kao James Goode Jr. U Harlemu 1957. godine. Njegov otac bio je veoma strog u vaspitanju i voleo disciplinu. Majka je verovala u eleganciju, stil, volela da sve lepo izgleda, od hrane do higijene. Na taj način je osnaživala svoju porodicu. Dece je u porodici bilo četvoro od kojih je LaBeija bio najstariji. Svojoj porodici je rekao da je gej tek kada je došao u tinejdžerske godine. „To ih je šokiralo,“ kaže on. „Nisu mogli da vide dobre strane toga.“ Nakon nekoliko godina njegov otac je napustio porodicu a majka se pridružila Jehovinim svedocima. Kucajući na vrata ljudi i šireći božiju reč mladi LaBeija uvideo je svoj retorički talenat.
Sa 15 godina, rešio je da ode na časove kuvanja na brodu mornarice, misleći da će to biti dobar karijerni put. Brod je bio usidren tačno pored luke o kojoj se govori na početku. „Sišao sam sa stanice metroa, zbunjen jer nisam znao kojim putem idem. Tako mlad i zelen okrenuo sam se kako bih pitao za smer: ’Izvinite, znate li gde je pristanište?’ ’Naravno srećo. Ide se ovim putem, ja ću te ispratiti, dušo.’“
Strankinja koja mu je pomogla bila je Marsha P. Johnson, jedna od prvih trans crnih aktivista koja je pomogla organizaciju Stonewall protesta. U tom trenutku LaBeija je našao svoj dom.
Sa samo 15 godina, LaBeija koji je trpeo nasilje kod kuće od strane braće i sestara, postao je samostalan bez nadzora roditelja što mu je dozvolio psiholog u bolnici u Harlemu i odobreno mu je korišćenje jednosobnog stana. U to vreme ga je pod zaštitu uzela ballroom kraljica Gigi LaBeija, kuće LaBeija (ta kuća i skoro cela ballroom kultura potiče od njenog osnivača Crystal LaBeije. Crystal se pojavljuje u jednom drag dokumentarcu iz 1968. po imenu „The Queen“, i govori o rasizmu koji vlada u takmičenjima lepote. Osnovala je kuću LaBeija 1977. godine kako bi pružila drag kraljicama koje pripadaju etničkim manjinama bezbedan prostor za takmičenje.)
„Meni su dodelili skraćenicu PUT,“ LaBeija se priseća. To znači „peder u treningu.“ To sam bio ja, peder u treningu u kući punoj transrodnih žena.“ Ubrzo su počeli da ga primećuju zbog načina na koji komentariše stvari. „Predložili su mi da postanem voditelj. Tako da sam se okušao u tome. Samo sam opisivao stvari koje su bile ispred mene. Šta je ko obukao, ja bih to opisao. Navijao bih za osobu koja je izgledala bolje. Ako biste izgledali isto onda biste morali da se borite kao u emisiji ’Legendary’.“ LaBeija je ubrzo stekao reputaciju najboljeg voditelja na sceni. „Ljudi su dolazili na balove kako bi učestvovali u kategorijama i osvajali nagrade,“ on kaže sa smehom na licu. „Ali takođe su dolazili da čuju šta će gospođica Junior da kaže.“
Iako već 25 godina ne konzumira ni drogu ni alkohol, u vreme dokumentarca „Paris is Burning“ bio je navučen na PCP. „Stajao sam na ulicama Harlema pod uticajem droge i vikao: ’Biću najpoznatiji peder u Harlemu’. I to se i dogodilo.“
U kasnim tridesetim LaBeija se vratio u školu kako bi dobio diplomu socijalnog radnika, i specijalizovao se za rad sa ljudima sa teškim invaliditetom. Opisao je jedan slučaj dečaka sa prelepom kosom po imenu Adam. „Odveo sam ga skroz do kraja pristaništa, ukočio njegova kolica i sedeo sa njim.“ Tu su ostali nekoliko sati i gledali mlade igrače kako igraju nasuprot visokih zgrada. „Adam se smejao i tapšao im. Ja sam osećao sunce na svom licu. Od tog dana, svaki put kada bih ga posećivao, on bi me dodirnuo i rekao: „Znam da si tu. Znam ko si.“
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
