Ako je suditi po situaciji s rečju „peder“, pa i s restrikcijom drugih problematičnih sadržaja, nadležni u Fejsbuku nisu sigurni ni gde su pošli, ni gde su došli. Pre nepunih mesec dana, bilo je očigledno da se potpisnici statusa u kojima se pojavljuje pomenuta reč, posebno stavljena uz prezime premijera Srbije – automatski blokiraju. Istovremeno, ukidani su ili privremeno blokirani nalozi s kojih su šerovani tekstovi kritički orijentisani prema aktuelnoj srpskoj vlasti, čak i prema nekim važnim društvenim preduzećima.
Danas, međutim, čini se da niko nema problema ni s problematičnim rečima, ni s problematičnim stavovima. Ukoliko se u FB pretragu ukuca reč “peder” ili “pederu”, izlazi niz statusa ne starijih od dan-dva, uglavnom politički obojenih. Isto tako, dostupni su i antirežimski sadržaji.
CENZURA, DONEKLE
Slična stvar dogodila se i u septembru ove godine, kada je FB naprasno počeo da cenzuriše jednu od najpoznatijih fotografija u istoriji – snimak na kojem gola vijetnamska devojčica izbezumljena trči, dok se u pozadini vide posledice američkog napada napalm bombama, masovno je uklanjan zbog dečije golotinje. Mreža koja već godinama služi kao jedan od najživljih kanala razmene pedofilskih sadržaja i preko koje su silni pedofili uhvatili svoje žrtve, tako se najedared osvestila i u borbu krenula – ni manje, ni više, nego preko Vijetnamskog rata.
U tom slučaju, momentalno je usledila globalna reakcija: korisnici su nemilice šerovali spornu fotografiju, a izjave su tim povodom davali i najviši svetski zvaničnici, umetnici i medijski eksperti. Vrh FB reagovao je objašnjenjem kako selekciju dozvoljenih sadržaja vrši softver, a ne „živ čovek“, da bi konačno ipak dozvolio objavljivanje poznate fotografije.
Zvanična reakcija na ove događaje bila je saopštenje dva potpredsednika Fejsbuka od 24. oktobra, u kojem se navodi da će ubuduće biti tolerantniji prema postovima koje ljudi smatraju važnima, odnosno onima koji su u javnom interesu, iako možda oni krše njihove standarde. „Naša je namera da dozvolimo više snimaka i priča koje nisu opasne, odnosno one koje ne spadaju u grupu sadržaja koje manjine i ostali ne bi želeli da vide“, istakli su Džoel Kaplan i Džastin Osofski, ne objašnjavajući pritom kako će to oni da dozvole, ko je autoritet koji će odlučivati o tome šta bi neko želeo ili ne bi želeo da vidi, pa konačno i ko zapravo čini „manjine i ostale“.
GRANICA SLOBODE
Koliko god nemušti bili u pravdanju, a nevešti i neodlučni u cenzuri nepoželjnih sadržaja, prema nadležnima u Fejsbuku trebalo bi ipak pokazati određenu dozu razumevanja. Pre svega, ova društvena mreža trenutno ima 1,7 milijardi korisnika, što je u istoriji čovečanstva nezapamćena koncentracija „članova“ (mogli bismo da kažemo da s FB mogu da se mere možda samo najveće religijske zajedince). Tu masu statusa i naloga naprosto je nemoguće efikasno i bez greške kontrolisati i nadgledati.
No, tu dolazimo i do glavnog pitanja: da li je društvene mreže uopšte potrebno nadgledati i da li se to kosi s pravom na slobodu izražavanja, koja spada u osnovna ljudska prava? Član 10 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kaže: „Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice“. Međutim, isti član u drugoj tački donosi i upozorenje: „Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva“.
Iako ovo načelo deluje krajnje jednostavno, čak i u tradicionalnim medijima – u kojima je kontrola sadržaja daleko realnija opcija – već decenijama traju sporenja o granici između prava na slobodu govora i svih ostalih prava koja tom slobodom mogu biti ugrožena. Postavlja se naime pitanje gde je granica slobode govora i da li bi uopšte smelo da je bude.
Veći deo civilizovanog sveta saglasan je u oceni da je to pravo ograničeno samo ljudskim pravima drugih, i da se ono završava u trenutku kada bilo ko postaje ugrožen zbog nečega što neko drugi izgovara ili piše.
Ako sledimo tu školu mišljenja, logično je da i FB želi da, obezbeđujući pravo na slobodu izražavanja, obezbedi i sve ostale slobode svim svojim korisnicima. Odatle, dakle, želja da se „cenzuriše“, tj. kontroliše ono što se pojavljuje na toj društvenoj mreži. A ako ta mreža podrazumeva skoro dve milijarde različitih stavova, pogleda na sveta i želja za izražavanjem – jasno je da se usput događaju i razni propusti.
VUČIĆU, ŽENTURAČO!
Ali, vratimo se mi pederima.
Dakle, da li reč “peder” može da se dovede u kontekst kršenja ljudskih prava, odnosno da li je blokada naloga zbog te reči cenzura ili borba protiv diskriminatornih sadržaja?
U srpskom jeziku, reč „peder“ ima pežorativno značenje. Inicijalno rezervisana za gej muškarce, ona je vremenom postala i oznaka za muškarce kukavice, muškarce „bez petlje“, licemere i uopšte ljude problematičnog morala. Pristojan, obrazovan i svet iole osetljiv na „težinu reči“, reč „peder“ ne upotrebljava.
Ali, nažalost ili na sreću, jezik je vrlo promenljiva kategorija i pojedine reči u pojedinim trenucima postaju značenjski „bremenitije“ nego što su to u startu bile. To se desilo i s ovom rečju. Kada je 14. oktobra 2014, za vreme prekida utakmice Srbija – Albanija, jedan navijač upao u direktan prenos RTS-a i u kameru više puta viknuo „Vučiću, pederu“, pokrenula se (jezička) lavina. Ovaj čin, toliko anahron u inače vrlo sinhronizovanom medijskom svetu današnje Srbije, postao je simbolični primer pobune individue protiv sistema, a rečenica koja je tom prilikom izgovorena neka vrsta parole. Bilo šta da je taj čovek izgovorio – desilo bi se isto. (Naravno, ne treba ovde sporiti da je jadna država u kojoj je baš unezverenom i prilično neuračunljivom čoveku pripalo da bude „simbol“. No, to je neka sasvim druga priča.)
Mnogi su u uzviku „Vučiću, pederu“ videli diskriminaciju i formalno-pravno bili su potpuno u pravu. Bilo kakva i bilo koja upotreba reči „peder“ jeste diskriminatorna. Međutim, kao što je već pomenuto, ima trenutaka kada to „formalno-pravno“ ne važi, trenutaka kada težina i značaj parole preteže nad težinom jedne problematične reči.
Mnogi se neće složiti, ali potpisnica ovih redova smatra da je upravo to slučaj s pričom o premijeru -pederu. Evo tim povodom i lične ispovesti: u jednoj od najgledanijih TV emisija, više puta uzastopce ponovila sam baš to „Vučiću, pederu!“ i nisam se uopšte osećala loše, niti su se moji gej prijatelji našli pogođenim. Da je neko prekinuo prenos parolom: „Vučiću, glupa ženturačo!“ ili „Vučiću, Hrvatu!“, „Vučiću, idiote!“, takođe ne bih imala problem da to izgovorim (iako su formalno-pravno ovo kvalifikacije diskriminatorne po žene, pripadnike manjinskih nacionalnih zajednica i osoba s invaliditetom).
SELEKTIVNO OSETLJIVI
Ne očekuje se od Fejsbuka da bude osetljiv na ova tanana jezičko-lingvistička skretanja, ali je ovde više nego čudno što su nadležni urednici-administratori krenuli u blokadu naloga ne zbog reči „peder“, već pre svega zbog parole „Vučiću, pederu“. Pre nego što je parola ušla u širu upotrebu i počela ozbiljno da nervira onog kome je namenjena (a nervira ga, to je jasno, jer je pominje u praktično svakom svom pojavljivanju), reč „peder“ nikome nije smetala. Diskriminacija, pa i čist govor mržnje, bili su tolerisani.
Tek u sklopu parole, tek kada je „peder“ praktično izgubio svoju gej dimenziju i postao skoro isključivo politička kvalifikacija, došlo je do „šuma na vezama“ između korisnika i administratora. Ako je to tako, a tako je – FB očigledno ima priličan problem u primeni sopstvenih standarda (vidi okvire). Jer, ako FB-u smeta politička parola, a ne diskriminatorna reč – ovo je školski primer ukidanja slobode na pravo izražavanja. Da je reč „peder“ zabranjena ranije, kao reč koja poziva na netrpeljivost prema gej muškarcima i doprinosi širenju stereotipa o njima, bilo bi sasvim drugačije i FB bi zaslužio samo pohvalu i aplauz.
Biće da su ovog apsurda postali svesni i sami administratori, pa je reč „peder“ opet naprasno oživela na nalozima – opet u političkom kontekstu, uglavnom. Ipak, vrlo je verovatno da će s tim u vezi opet biti problema, jer se selektivna pravda, baš kao i selektivna tolerancija, uvek i oduvek olupaju o glavu onome ko ih sprovodi. U ovom slučaju, Fejsbuku. Koji će, ukoliko želi da ubuduće izbegne demantovanje samog sebe i korekciju sopstvenih stavova, morati da odluči šta mu zapravo smeta, hoće li i kako ograničavati slobodu govora i, ako hoće, da li će na tu granicu da postavi bodljikavu žicu ili samo znak upozorenja.
Piše: Tamara Skrozza
