Upoznala sam je davno, u mraku jednog noćnog kluba gde mi se predstavila kao Olga Diktator. Nisam znala šta joj to znači, ali bejah ubeđena da je u pitanju neka kemp igrarija. Od Diktatora je postala Direktor, drugačija uloga je podrazumevala srdačnije odnose sa prijateljima i kolegama; glasine kruže da je to posledica dugogodišnje romanse sa sekretaricom flambojantnog pseudonima (Leptirica). Iako se znamo više od decenije, gotovo da nikada nismo u smiraju dana uz dugu kafu i čašicu brendija popričale o realnim stvarima – životu, politici, umetnosti. Oduvek smo se nalazile u neobičnim okolnostima zagušljivih kockarnica, preterano bučnih taverni ili, pak, dosadnih književnih večeri ili pozorišnih predstava kada bismo obe znale upasti u dremež.
Konačno, kucnuo je čas. Olga je uveliko stigla na dogovoreno mesto jedne skrovite kafanice (njen izbor), zapalila cigaretu, naručila kafu sa ratlukom i čekala me. Kako sam nespretno nameštala šešir, iglom sam sebi umalo oko izbila te sam, naravno, kasnila. Razumljivo, u agoniji sam žurila, jer Direktor ne voli da čeka, no, oprostila mi je, izljubile smo se i uskoro započele razgovor.

Markiza: Dobar dan, Olga. Kako ste mi ovih dana? Da li se osećate izolovano, ušuškano ili ste naprosto stena? Takvo je vreme, rekla bih.

Olga (oduševljeno): Hvala na pitanju, izvrsno. Baš sam došla sa prelepog radnog zadatka, gledala sam predstave, pisala, udisala svež planinski vazduh, i uživala u luksuzu koji vam ponekad pruža simbolički kapital. Što se kaže, preporodila sam se.

Markiza (pomalo blazirano): Predivno, i sama to činim često. Posebno mi putovanja pružaju taj osećaj. Da li se Vi osećate kompletnije kada ste na putu? Znam da vrdate kudi kamo, posebno volite Berlin, zar ne?

Olga: Vidite, jedna od mojih osnovnih deviza u životu je da žena treba da bude srećna. Neko je jednom rekao da je za sreću potrebno dvoje, ali ja to moram odbaciti kao jedan ipak heteronormativni izraz, i malo preformulisati. Dakle, za sreću su potrebna putovanja. Kad ste pomenuli Berlin, baš se spremam da ga ponovo posetim. Ipak je to grad u kom nalazim toliko ljubavi, prijateljstva i odlične kulturne ponude, uprkos prodoru kapitala, džentrifikaciji i sve većim socijalnim razlikama.

Markiza (zamišljeno, skidajući rukavice): Jeste, taj grad mi je ostao u najlepšem sećanju. Eh te silne zabave, odeća, mladići… Sećam se, bilo je kao juče, malo sam se opila u jednom baru na Alexanderplatzu i ubrzo nakon toga našla sam se gotovo potpuno naga na pragu jedne katoličke crkve uzvikujući razne političke parole. (Zabrinuto) Možda ova anegdota nije primerena, i to svakako ne liči na mene, ali kada smo već kod toga, šta za vas znači revolucija? Poznata ste po dosta čvrstim stavovima…

Olga (teatralno): Teško pitanje postavljate. Za mene intimno to znači jedan emancipatorni društveni prevrat. Eto, ovih dana stalno mislim na dve stvari, jedno je narodnooslobodilačka borba, a drugo je neki LGBT aktivizam iz prošlosti, poput Stonewalla i one grupe što se međusobno podržavala sa rudarima u štrajku za vreme Margaret Tačer. I onda tako mislim kako smo se mi em odrekli te narodnooslobilačke borbe, em nam je lgbt aktivizam sve samo ne revolucionaran. Eto, nama se desi taj dugo priželjkivani Prajd, a onda na njega dođe gradonačelnik Beograda, Siniša Mali. I lepo je to, slažu se ljudi da je gradonačelnicima mesto na Prajdu, ali kad imamo u vidu da on predstavlja upravu koja mimo svakog javnog interesa i zbog svojih marifetluka gura grozomorne projekte poput Beograda na vodi i smenjuje direktore kulturnih institucija kako joj se ćefne, zapitam se da li je svaka institucionalna podrška tog tipa dobrodošla i imamo li alternativu, imamo li uopšte mogućnost da je osmislimo. Ali šta ćete, budući da izgleda nema puno revolucionarnog potencijala oko nas, ostaje da se inspirišemo knjigama, putovanjima i istorijom…

Markiza (u zanosu): Ovo je naprosto božanstvena misao, time ste mi dala šlagvort za deo našeg razgovora koji se tiče jedne, u najmanju ruku, flambojantne publikacije na kojoj ste radila. Ona se bavi skrivenim porivima, željama i potrebama što zvuči veoma primamljivo. Molim vas, među nama, recite mi nešto više o tome?

Olga: “Među nama – neispričane priče gej i lezbejskih života” je knjiga, da ne kažem knjižurina u najboljem smislu te reči, koju sam uredila, zajedno sa Jelisavetom Blagojević, a u produkciji Hartefakt fonda. Inicijalna ideja bila je da se napravi veliki istraživački projekat o istoriji homoseksualnosti u Srbiji, i šire, gde god je to bilo moguće uzevši u obzir ograničene resurse, Jugoslaviji. Ali naš brojni tim se nije fokusirao samo na institucionalnu istoriju, te u knjizi govorimo i o privatnim životima, kulturi i umetnosti i istoriji i politikama aktivizma. U knjizi je preko dvadeset tekstova, sve naučni radovi, i mnogo nam je drago što je to prva knjiga te vrste na ovim prostorima, i što sad imamo nešto na osnovu čega možemo dalje da razgovaramo, istražujemo istoriju kvir prisustva na ovim prostorima, potvrđujemo, produbljujemo i opovrgavamo teze. To je, neskromno ću reći, za sve nas vrlo značajno.

Markiza (popravlja šišku, nervozno ispija gutljaj kapućina, gleda sa strane zgroženo u haljinu neke žene): Da, da, krajnje zanimljivo. (Pomalo nezainteresovano) Poverila mi se jednom prilikom jedna velika glumica, vanredna femme fatale o tome kako je godinama održavala romansu sa jednom opaticom, i toliko ju je obožavala, gotovo fetišizirala te je nakon njene smrti poricala njihov odnos, dok je u svom vrtu gajila gomilu saksija germanijuma koje su joj podsećale na nju, i dalje mi nije jasno zašto (gaseći cigaretu). Elem, imate zaista retko prelakiranu kosu. Sigurna sam da koristite dosta spreja, da li vas to ispunjava?

Olga: Obavezno. Namestiti kosu pre izlaska iz kuće je jedan duboko performativni čin kog se ne odričem. Adekvatno nanošenje laka na kosu čini i da ružan dan problista.

Markiza (fokusirano): Oh, da! Jutarnji rituali su jako važni, jako važni! Otkriću vam jednu tajnu. Svakog jutra kada se probudim ja prvo potopim lice u posudu prepunu kocki leda i zadržim dah na minut, dva, koliko već mogu da izdržim. Sjajan lek protiv bora, ali i protiv mamurluka. To me uvek u celosti osveži kako mogu biti svoja i fokusirana na ono što činim. Jasno je da je svakoj ženi potrebno vreme koje posveti samo sebi kako bi postigla željeni rezultat. Ja ponekad ne znam gde udaram (ironično), a vi postižete da izgledate tako naočito, ali i da toliko toga radite? I kada smo već kod toga, koji su vaši sledeći projekti?

Olga: Pa evo, baš sam za jednog divnog momka sa kojim ste, ako se ne varam, skoro isto ovako prijatno ćaskali, Bojana Đorđeva, napisala monolog za njegov projekat Protok žudnje. U njemu se radi o gospođi koja posle više od dvadeset godina ponovo dolazi u grad iz kog je otišla na početku rata u Jugoslaviji, i sada razmišlja da li da pozvoni na vrata staroj prijateljici koju nije videla od onda. Neću više da vam otkrivam. I upravo sam završila novi komad, nostalgičnog naziva Tako je dobro videti te opet. Glavni likovi su tri starice i duh četvrte, koje se zajedno bore da povrate ono što im je nepravdom oduzeto, odnosno pravo na dostojanstven život. To je na neki način i moj omaž svim tim ženama koje su se same izborile za svoja prava, ta prava im niko nije poklonio. Ne želim da sećanje na njih umre.

Markiza: Da, sećanje je jako bitno. Ponekad je bolno i razdire me do krajnjih granica (setno). Iako ne pričam o intimnim stvarima, kada kažete sećanje ja nekako uvek pomislim na minule ljubavi. Morile su me strašne glavobolje nakon udaljavanja od prijatelja, oduvek sam sebi govorila da sam hrabra tako što sam srdito nastavljala dalje kroz život. Posebno mi naviru sećanje jedne od najdivnijih osoba koje sam upoznala na Kanarskim ostrvima pre koju deceniju. Prodornim pogledom… Malo sam se zanela, čitaoci će pomisliti da učestalo govorim o sebi, da sam nekakav Narcis što svakako želimo da izbegnemo, zar ne? (pomahnitalo se smeje). Molim vas, recite mi imate li omiljeni hobi?

Olga (setno): Draga moja, imam jedan hobi koji vučem još iz detinjstva, a to je čitanje onih palp stripova koji su izlazili onomad, a vala izlaze i dan danas. Zagor, Mister No, Dilan Dog, Modesti Blejz, to su sve heroji i heroine čije avanture neprestano pratim. I tako, najviše volim da odem u prodavnicu, pa nakupujem što više mogu brojeva, pa čitam polako i sa guštom. Naravno, u njima ne uživam na isti način kao nekad, kad sam bila mlada i beslovesna. Svesna sam ja svih ideoloških problema koje ovi divni proizvodi popularne kulture imaju u sebi, pre svega patrijarhata i česte mizoginije, ali povremeno moramo dozvoliti sebi i poneki guilty pleasure, zar ne. Ipak smo žene od krvi i mesa, a ni homoerotsku komponentu ne smemo zanemariti.

Markiza (povišenog tona i podignute obrve): Moram vam priznati, oduvek sam bila glasna. Često sam nailazila na kritiku. Pitanje o ženskoj borbi oduvek me ja zanimalo. Kako vi vidite našu stvar?

Olga (klimajući glavom): Pa znate, Markiza, da citiram vašeg starog poznanika Josipa Broza, mi uvijek moramo biti budni. Vidite i sami koliko je krvi, znoja i suza potrebno da bismo se izborili za nešto, a uvek iza ugla vreba neprijatelj u pokušaju da nam uskrati teško izvojevana prava. Zato se feminizam treba i živeti i voleti, što toplo preporučujem svim drugaricama i drugovima.

Markiza (ozbiljno): No, moram vas pitati, iako to zvuči prozaično, ali avaj, vanredno me zanima. Kako vas inspiriše ova sezona u smislu odevanja? Da li simpatišete neku boju posebno, vuna ili kašmir, krzno ili koža?

Olga (ponosno): Poznato je da sam ja veoma konzervativna žena, tako da se s jeseni uvek držim klasika: uvek crno i sivo, ponekad i teget, uvek prirodni materijali i ešarpa oko vrata, da se vijori na beogradskoj košavi.

Naš susret je kao i uvek bio kratak i sladak, nažalost, Olga je morala požuriti na neko žensko druženje, oduvek je bila prezauzeta. Pomalo sam ljuta na nju jer nije mogla da izdvoji više vremena za mene, razumljivo, zato što sam posebna i iziskujem pažnju. No, sigurna sam da ću je privoleti vrlo uskoro opet na neki duel, moraće da se odazove. Sklone smo mi žene nadmetanju, ali ne želimo to da priznamo izgovor nam je feminizam.
Nastavite da pratite moju kolumnu, ko zna kakvom vam iznenađenje pripremam za sledeći broj! Šaljem vam kestenove, divlji javorov sirup i prefini marcipan!

Razgovarala Markiza DeSada

Related Posts